I'll be your soldier

Gdje li je Elly sada?

Hej mama." Kažem, a ona odmah brizne u plač.

„Mogao si poginuti." Plače.

„Ali nisam i to je najbitnije. Sad sam dobro i nije ništa strašno." Pokušavam ju utješiti.

„Ali mogao si umrijeti. Sad znaš zašto sam se protivila akademiji." Malo se smirila.

„Znam mama. Ali ne zovem te zbog sebe, zovem te zbog Elly." Ona odjednom prestaje plakati.

„Odakle ti ona sad?" upita me i ja joj ispričam kako se James, moj najbolji prijatelj zaljubio u nju, kako joj je poslao namještenu fotografiju, kako joj je lagao i kako smo zbog njegovih laži prekinuli.

„Ali dragi, Elly već par godina nije tu. Njezina mama mi je rekla da je otišla na fakultet i za drugo ne znam." Dogovara.

„A gdje je išla na fakultet?" upitam s nekom nadom.

„Mislim u glavni grad. Ona i njezina prijateljica su jedino tu zajedno upale." Kaže i osmijeh mi svane na licu.

„Misliš da bi mogla biti tu i da bi mogao ispraviti sve?" upitam mamu u nadi nekog pozitivnog odgovora.

„Možda, ali razmisli. Želiš li joj stvarno otvarati stare rane, pogotovo ako je sretna s nekim?" tužan glas mame mi ponavlja moje strahove.

„A znam. Ali ja ju volim, idalje, najjače." Kažem i vidim da je došla crvenokosa s kolicima. Ponovo previjanje.

„Znam sine, ali strpi se dok ne ozdraviš. Volim te." Uzvrati mi mama.

„Volim i ja tebe. Čujemo se kasnije." Kažem i poklopim. Lice crvenokose se nekako mijenja.

„Ah takve su mame, brinu se previše." Kažem i prepustim se njoj na brigu. Ne govori ništa.

**Elly's pov**

Nakon asistencije na hitnom prijemu, dolazim ponovno mu previti ranu no čujem da s nekim priča. Govori sugovorniku da nekog jako voli. Ima on neku, samo ja sad moram saznati kog.

„Da, mame se stvarno previše brinu." Uzdahnem nakon nekog vremena.

„Nego, odakle si? Nemaš naglasak kao da si odavde." Upita me čisto da nije dosadno.

„Ja? Od svuda. Promijenila sam par udomiteljskih obitelji." Laži same počinju izlaziti.

„Žao mi je." čujem kako razočarano govori.

„Ma ne treba ti biti. Zadnja obitelj je bila predivna i još sam s njima u kontaktu. A ti?" upitam ga taman kad završim prematanje.

„To je lijepo. Pa imam obitelj daleko odavde, na moru. Jedinac sam i to je to." Uzdahne.

„Na moru? Ja nikad nisam bila na moru. No ja i Adriana planiramo otići ovo ljeto." Jezik mi je bio brži od pameti. Na sam spomen Adriane njemu pobjegne osmijeh na lice, no ubrzo se uozbilji.

„Adriana? Prijateljica?" upita i malo bolje se namjesti, a ja sjednem na stolicu pokraj kreveta.

„Da, a ujedno i sestra. Ona je biološka kći moje posljednje obitelji." Razočaranje u njegovim očima. Nisam znala da mogu ovako dobro lagati.

„Aha. Nego večera će brzo?" upita me nekako umorno i razočarano.

„Da, za 10 minuta. Idem po nju." Kažem i izađem iz sobe. Ne znam kud ovo sve vodi, al ne sluti na dobro. Čini se da volim sama sebe uništavati.

„Večera." Kažem i uđem u sobu, a Adam se svađa s Jamesom. Obojica me pogledaju, a James se šokira.

„Elly?" upita i pristupi mi.

„Ne, sestra Laura." Kažem i pokušavam smiriti drhtaje pladnja i mojih ruku.

„Oh, oprostite. Zamijenio sam vas s nekim." Kaže i okrene se Adamu.

„Idem. Brz oporavak." Kaže i projuri kraj mene.

„Ne moraš se nikad ni vraćati." Adam mu dobaci. James se samo okrene na tren i ode.

„Evo. Dobar tek." Kažem i krenem prema vratima.

„Laura? Možeš mi malo praviti društvo? I oprosti zbog ovog." Kaže tužnim glasom i ne mogu ga odbiti.

„Mogu. I ništa. Nego tko je ta Elly? Netko bitan?" sjednem do njega i pogledam ga. Sad se učinio tako tužan.

„Jesi li ikad doživjela izdaju od nekog kog si jako voljela i vjerovala mu?" upita me ne davši odgovor na moja pitanja.

„Jesam. Moji biološki roditelji." Kažem ne želeći spominjati ljubav moju, Ellyinu prema njemu.

„Ajme oprosti, to je gore od ovog mog." Kaže i počne jesti u tišini.

„Clara mi je rekla da nemaš baš prijatelja." Kažem nakon nekoliko minuta u tišini.

„Imao sam jednog i bio mi je dovoljan, no sad nemam ni njega. Zašto je to bitno?" upita me.

„Mislila sam da nekom javiš da ti donesu nešto odjeće, pidžamu, ručnike. Malo je nezgodno voditi te na pretrage u toj bolničkoj „pidžami." Kažem i njemu se lice smrkne.

„Aha, nema nikog. Možda bi ti mogla otići do mog stana i uzeti mi neke stvari? Ajme oprosti, ne mogu to tražiti od tebe. Zaboravi." Kaže i tiho nastavi jesti. Izgledao mi je slomljen malo. Morat ću saznat što mu je. I sad znam da nema curu definitivno.

„Ma mogu, nije mi problem, stvarno. Daj adresu i ključ i donijeti ću ti. Znam kako je biti sam na svijetu." Kažem i on mi se nasmije. Onako iskreno.

„Hvala ti. Do neba." Kaže i ostanemo sjediti u tišini neko vrijeme.

„Koliko godina imaš?" upita on odjednom.

„ Ubrzo 24. Zašto?" odgovorim pomalo smetena.

„Eto zanima me. Izgledaš dosta mlada. Koliko radiš tu?" nastavlja s ispitivanjem.

„Nepunih 7 mjeseci. Prošle godine sam završila višu i sad sam tu." Odgovorim i pogledam na sat. Još malo i smjena mi završava.

„Aha. A kako to da si odabrala hitnu?"

„Pa ne znam, nekako mi se najviše svidjelo na stažiranju. Nego, čemu ovolika pitanja?" ustanem se i provjerim infuzije.

„Pa tako. Stalno smo skupa i želim te upoznati. Imaš ti koje pitanje za mene?" polako se uspravi.

„Pa za 5 minuta mi završava smjena tako da moja pitanja ostavljam za sutra." Kažem i namjestim mu malo posteljinu.

„Šteta. Kad sutra dolaziš?" upita me i uzima neki papir.

„Ujutro ću ti donijeti stvari, a smjena mi počinje od sedam navečer. Noćna sam sutra." Kažem i uzimam papirić s adresom i ključeve.

„Znači, sutra ćemo se družiti cijelu noć." Na tu njegovu rečenicu nekakvi trnci mi prođu niz leđa.

„Da. Laku noć i vidimo se ujutro." On mi također zaželi laku noć i ja odem. Osjećaji su mi pomiješani. I dalje u njemu vidim sve što sam vidjela i onda, ali strah i sumnja mi ne daju da mu skroz vjerujem. Sutra ću vidjeti njegov stan i možda mi on da neke odgovore.

A/N: znam nastavak jako kasni no ne zamjerajte mi imala sam užasan mjesec iza sebe i nisam ni slova napisala. od škole do privatnih problem jednostavno nisam stizala. nastojat ću da idući nastavak ide što prije <3 vote and comment <3