I'll be your soldier

"Jesu to suze u tvojim očima?"

~srijeda~

Ujutro me je dočekalo 10 sms-ova, 15 poruka na fejsu i 3 propuštena poziva. Sve od Adriane. Ups, nisam joj javila kako je bilo na spoju, ubit će me danas. Na brzinu sam joj odgovorila da ću joj pričati danas sve. Odlučila sam ne pričati joj o Adamu, jučer me je poklopila pa joj ipak neću ništa reći. Doručkovala sam te se primila knjige. Malo sam popustila u školi te moram popraviti ocjene. Ubrzo je došlo podne. Mama je spremila ručak i servirala ga. Inače, ona je domaćica.

˝Sinoć nisi večerala?˝ upitala je dok sam jela.

˝Ne. Nisam ti ni rekla, oprosti. Na onom plesu, ja i Dean, moja pratnja smo osvojili besplatnu pizzu. Bili smo jučer na toj pizzi pa nisam bila gladna.˝

˝Aha, a kakav je to dečko? Prijatelj ili nešto više?˝upitala je znatiželjno. Ona hoće da ja imam dečka, da budem u vezi. Ovako sama ˝nešto posebno˝propuštam. Haha ne bih rekla.

„Prijatelji, mama, prijatelji. Ništa posebno." Rekla sam te otišla u svoju sobu obući se za školu. Majica, traperice i starke. Klasika. Pogledala sam na sat i vidjela da je krajnje vrijeme da krenem, inače bih mogla zakasniti. Uzela sam jaknu, poljubila mamu na izlasku i užurbanim korakom krenula niz cestu. Opet zvuk biciklističkih kotača.

˝Još uvijek kasniš? Sjećam te se iz osnovne, uvijek si kasnila na bus." Rekao je.

„Ne kasnim, samo malo žurim. Ti slučajno ideš iz sela -u selo baš kad ja idem u školi- iz škole?" upitala sam ga pomalo sarkastično.

„ Da ne povjeruješ, da. Idem kupit kruh." Rekao je te se nasmijao.

„U redu onda." Rekla sam te nastavila šetati.

„I?" upitao me nakon par trenutaka šutnje.

„Što i?"

„Ne zanima te odgovor na jučerašnje pitanje?" upitao me te se nasmijao.

„Pa i ne baš. Mislim da i ne bih dobila iskren odgovor." Rekla sam te mu se sarkastično nasmijala.

„Zašto? Misliš da sam lažljivac? To je uvreda." Sad je odgovorio pomalo uvrijeđeno.

„Ma ne, samo ne znam..." stala sam upola rečenice.

„Pa zanimalo tebe ili ne reći ću ti." Izjavio je, no u tom je trenutku stigao bus.

„Ništa onda. Kad si tvrdoglava nećeš saznati odgovor." Rekao je te otišao. Ja sam ušla u bus sva u šoku. U busu sam stajala te razmišljala o njemu, odakle sad odjednom njemu da priča sa mnom. Neznam. Bus mi je stigao na grad te sam izašla. Pričekala sam Adrianu, no ona nije došla. Poslala sam joj poruku te je odgovorila da je zakasnila na bus te da će doći sljedećim. U ovom busu koji je stigao bio je Dean.

„Hej, nije valjda da mene čekaš?" upitao je sav sretan. No ne mogu dopustiti da živi u laži.

„Ne, čekala sam Adrianu, no nje nema tako da može, čekala sam tebe." Rekla sam mu i nasmijala se.

„Prihvaćam. I kako si?" upitao me je.

„Dobro, malo sam umora i ne ide mi se u školu."

„Stvarno si dobro? Ne izgledaš baš najbolje." Rekao mi je te sam se pogledala u izlogu. Stvarno nisam izgledala najbolje, potresao me je onaj razgovor s Adamom, a i moje misli i mašta su dosta krive.

„Ma jesam. Ovako izgledam kad se ne naspavam." Rekla sam te prošla rukom kroz kosu. Već je bilo zagrijalo, te sve manje podnosim raspuštenu kosu.

„Onda si slatka i kad si neispavana." Rekao mi je te svrnuo pogled. To mi je malo zasmetalo.

„Hvala, iako je to laž." Nismo baš pričali do škole. Nisam baš bila pričljiva, nije mi se dalo. Adriana je došla na 3 sat. Nisam joj pričala ništa o Adamu, nije vrijedno. Ionako nije to ništa, ja sam sve umislila. Tako sam se tješila do kraja dana. Stiglo je i veće. Nažalost bilo je oblačno i sitna kišica je padala, baš kao da je pogodila moje raspoloženje. Sjedila sam u busu te promatrala kako se kapljice cijede niz prozorsko staklo, bile su poput suza koje teku niz nečije uplakane obraze. Izgleda da je i nebo ponekad tužno. Baš sam i ja htjela pustiti suzu, no stigli smo. Mislila sam da ga večeras neće biti, da je uvrijeđen ili zbog kiše. No iznenadila sam se. Čekao me je na stanici, u kabanici na biciklu.

„Hej, oprosti za danas, nisam ti smjela reći da si lažov bez ikakve osnove." Ovaj put sam ja njemu prišla. Nakon izgovorenih riječi imala sam osjećaj da mi je pao kamen sa srca.

„Jesu ti to suze u očima? Ma ništa, ja već zaboravio." Nasmijao se te smo krenuli prema kući.

„Ma nisu, nešto sam razmišljala o kiši, pa možda su malo natekle. Ako se stvarno ne ljutiš, hoćeš mi odgovoriti?" upitala sa ga nekim nevinim i naivnim glasom.

„Ma ne ljutim se. Pa ja te vidim nekom povučenom curom, posebnom. Inače sve cure koje znam slušaju ili narodnjake, cajke ili ovu domaću ˝muziku˝. No ti mi ne sličiš na neku poput njih. Jesam u pravu?" upitao me je no već smo bili nadomak moje kuće.

„Povučena sam bila, no ne više. Ljudi se mijenjaju, ali ti me nikad nisi ni znao. Kako mrzim kad ljudi zaključuju kakav je netko na temelju izgleda." Rekla sam te pogledala ga u oči. Činio se iznenađen. Stigli smo do moje kuće te sam ja u tišini ušla u dvorište.

„I nisam posebna." Rekla sam te mu se nasmijala.

„Nisi mi rekla što slušaš?" viknuo je, a ja sam mu samo odmahnula kao i on meni dan prije. Čudno se osjećam, ne baš sretno, niti tužno. Nekako u dvoumici, čudan neki osjećaj. Tu večer ležala sam u krevetu i gledala u strop. Bio je bijel, prazan. Tako sam se i ja osjećala. Nisam znala što da mislim. Zašto on odjednom priča sa mnom, zašto mi se Dean javio nakon čitave godine dana pogledavanja, osmjehivanja. Odlučila sam obojiti strop, napraviti zvjezdice.

A/N: malo kraći dio, ali što je tu je.... nadam se da vam se sviđa. ova priča mi je jako draga i voljela bih kad biste barem malo više komentirali...