I'll be your soldier

Day 3: Tvoj prvi put da si...

Trenutno se nalazimo u nekom meksičkom restoranu s takvom mučninom i gorućim ustima.

„Nikad me više nemoj poslušati s odabirom restorana." Kažem te plaćam račun.

„Može. Nego, jel tebi malo muka?" pita me držeći se za trbuh.

„Pa malo. Tebi?" uzvraćam.

„Da. Jako si blijeda." Kaže, a ja se nasmijem.

„Hvala na komplimentu i ti si." Kažem i osjetim val vrućine i u želucu. Okrenem glavu prema kanti za smeće i povratim. Adam mi se pridruži i narednih pet minuta povraćamo naizmjence.

„Hoćemo u hotel?" upita me.

„Da, ali moramo kupiti vodu i malo se napiti. Mogli bi dehidrirati. I moramo kupiti dvopek i kamilicu. Ne vjerujem da ćemo za 24 sata išta drugo uspjeti staviti u usta." Upućujemo se prema maloj trgovini i kupujemo sve potrebno za sljedeća 24 sata.

„Možemo li se malo požuriti?" upita Adam zelen u licu.

„Da. Pretpostavljam da ti je isto kao meni?" on samo kima glavom i sve bržim korakom se krećemo prema hotelu. Ulijećemo u svoje sobe, svatko u svoj wc. Što se dogodilo iza tih vrata, zauvijek ostaje tamo. Nakon polusatnog druženja s wc-om, izlazim sva znojna, raščupana i bijeda. Prilazim štednjaku i pristavljam vodu za čaj od kamilice. Taman sjedam na krevet, kad Adam, u jednako lošem stanju ulazi i sjeda do mene.

„Nikad, ali nikad više ne biraš restoran." Kaže i legne.

„Nikad, slažem se. Nego, jesi pio vode? Ne smiješ dehidrirati." Legnem do njega.

„Pa medicinska sestro, donesi mi vode." Kaže i nasmije se.

„E pa gospodine vojniče, mislila sam da ste vi malo izdržljiviji. A ne, obična pokvarena hrana vas slomi." Oboje se grčevito držimo za trbuh i smijemo. Voda mi kuha i stavljam kamilicu. Ulijem u šalice i pružam mu jednu.

„Polako pij. Ako naglo popiješ, ponovo ćeš povraćati." Kažem i polako srknem.

„Ne moraš se sad praviti pametna samo zato što ideš u medicinsku. Nije mi ovo prvi pokvareni želudac." I on malo popije.

„I što sad?" upitam.

„Nemam pojma. Mislim da neću napustit krevet sutra do izložbe."

„Dijelimo isto mišljenje." Kažem i samo nastavljamo ležati. Ušla sam na fejs i pričala s Adrianom. Izgleda da je imala neku malu svađu s Lukeom. Cijeli dan nisu pričali samo zato jer je Luke rekao da je Ronaldo lošiji od Messija. Jadan, morao joj je kupiti veliku milku da mu oprosti. Sad priča s njim, ali idalje je ljuta. Jadan Luke, ne zna s kim se posvađao i to jer je uvrijedio Ronalda. Bolje mu je da nešto originalno smisli inače mu Adriana neće oprostiti.

„Pa nećemo samo ležati ovako. Idemo igrat neku igru. Znaš, to je ono što se radilo prije interneta, mobitela." Kaže i uspravi se.

„Čekaj malo. Pričam s Adrianom, posvađala se nešto s dečkom." Kažem i nastavljam tipkati.

„Ajde, kad se vratimo odvest ću te u Derevil da se pošteno ispričaš s Adrianom. A sad se, molim te, druži sa mnom. Osjećam se tako glupo samo sjedeći tu." Kaže i molećljivim me pogledom pogleda. Pozdravim se s Adrianom i okrenem se prema njemu.

„Držim te za riječ. Evo, družimo se." Kažem i nasmijem mu se.

„Imaš koju igru ili da ja predložim?" pita.

„Predloži." Odgovorim.

„Mogli bi Istina-izazov? Ili nešto slično. Rekla si da me želiš upoznati." Kaže, a meni se prijedlog svidi.