I'll be your soldier

Day 2: shopping

„U redu. Onda smo samo prijatelji?" potvrdno kima i nastavlja jesti. Neko vrijeme sjedimo u tišini, a zatim zovemo obitelj i upućujemo se na ručak. Situacija je malo opuštenija, ali ne sasvim.

„Upravo me zvala ona organizatorica izložbe i uputila me da se elegantno odjenemo. Znači svečana haljina i odijelo. A imam odijelo na akademiji, a ti haljinu?" upitao sam, ali njezina reakcija je govorila da nema.

„Ponijela sam samo elegantnu košulju i crne hlače. I još par stvari, ali ne spadaju baš u elegantno." Uzdahnula je.

„I toliko torbi, a ti nemaš što obući. Jeste vi žene komplicirane." Sad sam ja uzdahnuo.

„Znaš što to znači?" kimnuo sam potvrdno.

„Shopping u glavnom gradu." Rekla je veselo i poskočila.

„Jao, blago meni." Rekao sam i ustao.

„Idemo uhvatit bus za najveći centar." Još veći osmijeh joj je izvirio na lice.

**Elly's pov**

„I u ovoj sam ružna." Govorim izlazeći iz kabine za presvlačenje.

„Aha, najružnija je do sada." Govori,ali se u njegovom glasu jasno očitava sarkazam.

„Ha ha ha. Baš si zločest. Pomozi mi izabrati." Govorim mu očajnim glasom.

„Meni je najljepša bila ona svijetlo roza, do poda. Ona s onim cvjetićima i čipkom. Nekako ti najbolje pristaje." Govori smiješeći se.

„Idi ju još jednom probati i onda idemo tražiti cipele." Kaže mi zapovjedno vidjevši da se vrtim oko zrcala i gledam se.

„Dobro, ali zašto cipele. Ja mislila ići u starkama." Uzdahnem.

„To nije elegantno. Kupit ćemo neke balerinke ili cipelice malom peticom." Kaže ozbiljnim glasom. Joj koliko raspoloženja on u glasu može imati.

„Dobro, vidjet ćemo još." Složim se i odem probati još jednom. Ta mi je stvarno najljepše stajala. Slikala sam se i poslala Adriani. Jako joj se svidjela, kao i Lukeu. Njih dvoje su nerazdvojni otkako su prohodali. Napokon je netko odledio njeno hladno srce.

„Idemo platit pa po cipele." Zapovijeda Adam.

„Znam da želiš što prije otići, ali uspori malo. Nemam ja kondiciju kao ti." Zanovijetam dok trčim odvezanih vezica kroz trgovinu.

„Ma ne žuri mi se, samo sam gladan." Odgovara i predaje blagajnici haljinu. Posežem za džepom i pružam kreditnu karticu koju mi je tata posudio uz veliko povjerenje.

„A ne. Ja plaćam. Ionako ću dobiti nešto novaca od izložbe." Rekao je i pružio novčanice. Nisam se puno protivila.

„Ali ja cipele plaćam!" naglasim.

„Može, a ja hranu sad." Kaže, doda mi vrećicu i uputi se prema fast foodu.

„Da mi mama zna da za večeru jedem pržene krumpiriće i ovo čemu ne znam ime, zadavila bi me." Kažem i pokazujem na pladanj s hranom.

„Što ne zna ne može joj nauditi, zar ne?" kaže i nasmije se.

„Jesi se najeo?" upitam ga samo da nastavim razgovor.

„Aha, a ti?" kimnem.

„Idemo po cipele pa u hotel. Ovaj shopping iscrpi više nego poligon." Uzdahne.

„Može. I meni se spava." Plaća račun i ustajemo.

„Nadam se da ćemo brzo naći cipele." Kažem promatrajući izloge.

„Znam jedna dobar dućan. Slijedi me." Uhvati me za ruku i povuče.

„Kako to da ti znaš sve dobre dućane ženske odjeće?" upitam ga posprdno.

„A što misliš da radim s mamom kad mi dođe u posjete? Ona štedi od plaće i kad dođe ovdje potroši sve."

„Tako si dobar sin." Kažem i opalim ga laktom.

„Da, jesam. Jednom su me pitali neki starci da kako me nije sram izlaziti s starijom gospođom. Trebala si im vidjeti lica kad sam im rekao da mi je mama. Jedna mi je čak čestitao i rekao kako njegov sin nikad ne radi ništa sa svojom mamom i da moja mama mora biti sretna što me ima." Završio je taman ispred ulaza u trgovinu.

„Bome je sretna. Jako si strpljiv, znaš? Moja braća ne bi izdržala ni jednu trećinu ovog što ti trpiš." Komentiram.

„Znam, to mi je vrlina. Nego, bacimo se na odabir." Kaže i šutke tražimo cipele.

Ja odabirem neke slatke balerinke, a on cipele s niskom petom svijetlo roze boje. Jednu obujem na jednu nogu, a drugu na drugu.

„Cipelice ti bolje pristaju." Komentira Adam.

„Da, cipelice su vam mnogo bolje." Dobacuje prodavačica.

„Onda kupujemo cipelice." Kažem odlučno.

„Ovo je bilo brzo." Komentira Adam pri izlasku iz trgovine.

„Ide brzo kad se znaju dobre trgovine. A sad u hotel. Zaspat ću na nogama." Kažem i dajem mu jednu vrećicu.

„Molim?" upita smiješeći se.

„Ne gnjavi nego pomozi." Šutke ju primi i uđemo u bus za centar grada. U busu stojimo i ne progovaramo. Pri izlasku me on naglo povuče.

„Pazi, izmet!" vikne i privije me sebi.

„Hahaha, ovo je nešto poput deja vu. Nego, hvala. Samo mi je trebalo da po cijelom gradu nosim pokakanu tenisicu." Kažem i izađem mu iz polu zagrljaja. Ne znam kako to objasniti.

„A da, tako smo se i upoznali, iako smo se već znali." Sad me malo zbunio. Vidjevši moj izraz lica, nastavi

„Znali smo si imena, mame, tate, djedove, bake, ali ne i međusobno. To mi je fascinantno. Zamisli da smo se družili kao mala djeca?"

„Uf, tko zna gdje bi sad bili? Tko zna bili uopće sad bili prijatelji?" nastavljam.

„Ajme, da baš. Možda bi se posvađali oko sladoleda ili igračke i prekinuli prijateljstvo."

„Ma ne vjerujem da bi zbog sitnice. Možda bi bili par, ona vrsta ljubavi koja traje od kolijevke do groba? Ona vječna i neprekinuta ljubav?" izleti mu.

**Adam's pov**

Kako me jezik preduhitrio. Prije nego sam uspio promisliti, riječi su potekle i nisam ih shvatio sve dok ih nisam čuo. Ona me samo zbunjeno pogledala.

„Baš zato o mogućnostima ne valja raspravljati. Imamo sada, ovaj tren i živimo u njemu. Da se nešto trebalo dogoditi, dogodilo bi se." Kaže i zatvara tu temu. Planirajući sutrašnji dan, stigli smo do hotela.

„Laku noć, Adame." Rekla mi je te mi dala poljubac u obraz. Ja sam joj uzvratio i potpuno zbunjen legao u krevet. Kad smo bi na granici veze, ona nije ništa poduzimala, a sad kad smo u zoni prijateljstva ljubi me u obraz. Čudna je ona biljka. Valjda je sad mirna kad zna na čemu je. 

A/N: novi dio... nadam se da vam se svidio ;) malo je kraći, no ide usred tjedna. nego da vas pitam, bi li radije duže nastavke samo subotom ili dva kraća srijedom i subotom? uz školu ne znam koliko vas stigne čitati, a ni ja ne stižem baš pisati pa me zanima vaše mišljenje. hvala na svim votovima, komentraima i čitanjima, nemate pojma koliko mi znači <3