I'll be your soldier

"Vjeruješ li ti meni?"

. Taman sam ručao i zaputio se u sobu da se presvučem za trening kad mi zazvoni mobitel. Elly zove. Nije dobro.

„Halo." Oprezno se javljam.

„Nemoj ti meni halo. Ljubomorna budalo." Govori grubo.

„Molim?" isprva sam iznenađen, ali onda se sjetim poruke Deanu i shvatim njezinu ljutnju.

„Ma moli se u crkvi. Izvoli se ispričati Deanu. Sad mi je poslao poruku koju si mu poslao. Želiš da me se makne od mene? Da me ne zavodi? Koji je tebi vrag?" dere se na mene iz petnih žila. Odmičem telefon od uha malo.

„Oprosti, ali stvarno me uznemirila ona slika na fejsu." Odgovaram kratko.

„Slika na fejsu? Šta s njom? Ne smijem staviti sliku s najboljim prijateljem? Sad mi želiš određivati s kim ću se družiti i slikati?" ljuta je.

„Naravno da neću. Samo..." ne dopušta mi da završim.

„Nećeš. Nastaviti ću se družiti s Deanom i ti ne možeš ništa napraviti." Govori malo tiše. Nešto se u meni slomilo ovom zadnjom rečenicom. Bio sam jednostavno bijesan.

„Da ne mogu ništa napraviti jer sam prokletih 500km udaljen od tebe. Ne viđam te, ne ljubim te, ne mogu te držati za ruku da pokažem svima da si moja. Imaš pravo ne mogu ništa napraviti kad te drugi nasmijavaju, ne mogu ništa napraviti kad se počneš zaljubljivati u drugog, ne mogu to spriječiti jer sam prokleto daleko, a ne uz tebe gdje mi je mjesto. I imam svako pravo biti ljubomoran kad netko ljubi moju , MOJU curu." Na rubu sam suza, glas mi puca od očaja.

„Imam svako pravo se brinuti. Ti si moja cura, ja te volim, ali si daleko. Bojim se, užasno se boji da te ne izgubim." Glas mi se slama do kraja. Čujem nju kako plače s druge strane linije. Ne, ne, ovo mi nije bila namjera.

**Elly's pov**

„I kako je test prošao?" upita me nasmijana Adriana. Očito je dobro napisala.

„Očajno. Od sutra krećem učiti za ispravak." Nisam skoro ništa napisala.

„Pa nije tako loše?" upita malo zabrinuto.

„Jako loše. Ma nisam učila, Adam mi nedostaje." Kažem i spustim pogled.

„Aha. Tu je problem. Hoćeš da odemo na kavu, samo ja i ti? Nismo davno bile same." predloži.

„Može, ionako ne želim biti sama sad, a ni u velikom društvu." Uzdahnem te krenemo prema kafiću.

Pričale smo bezbrižno polako ispijajući svoja pića kad mi mobitel zazvoni.

„Dean me zove." Kažem i javim se. On jadan sav uznemiren kaže da mu je Adam poslao uznemirujuću poruku u kojoj želi da se više ne družimo. Zamolim ga da mi kopira tu poruku i pošalje. Pročitam poruku i shvatim zašto je Dean uznemiren. U zadnjoj rečenici Adam ga osuđuje zbog one gluposti. Bijesna ustajem i odlazim u wc nazvati Adama. On se nevino javlja kao da ništa nije napravio. Prvo se izderem na njega, jednostavno mi se previše toga skupilo, od nedostajanja, do lošijih ocjena ovo polugodište do njegovih ljubomornih ispada. Zar me ne voli i ne vjeruje mi?

„Nećeš. Nastaviti ću se družiti s Deanom i ti ne možeš ništa napraviti." Izgovaram i shvaćam koju sam glupost rekla. Isti čas se pokajem. Njegov glas puca i govori bolnu istinu. Ja se rasplačem.

„Oprosti, nisam tako mislila." Kažem kroz suze.

„Oprosti ti meni,burno sam reagirao. Ali stvarno se bojim da te ne izgubim." Kaže sad mirnim glasom.

„Volim te." Kažem.

„Volim i ja tebe." Odvrati.

„Ja i Dean smo samo prijatelji, ne znam zašto si se toliko uznemirio."

„Ma James mi je rekao kako ne vjeruje u muško-ženska prijateljstva. A ja budala pitala njega savjet i on mi rekao da pošaljem Deanu poruku. I ja učinio."

„ Ma bezveze se nerviraš. Nas dvoje smo pokušali, nismo uspjeli kao par, ali kao prijatelji smo stvarno super. Jako ga je uznemirila ona zadnja rečenica." Odgovaram mu i ja sad smirena. Ovo je sve bio veliki nesporazum.

„Ah, ispričati ću se. Pisao sam stvari koje nisam mislio i bio sam grub. Oprosti." Kaže.

„Ma opraštam ti, sve je ovo nesporazum. Nemoj se ljutiti, ali mogu te nešto pitati?" upitam s pažnjom.

„Da, bio je. već je sve zaboravljeno. Ma možeš, neću se ljutiti."

„Vjeruješ li ti meni?" upitam ga nesigurno.

„Naravno da vjerujem, ali bojim se da te ne izgubim. Žensko srce se lako ostavlja malim stvarima." Odgovara brzo.

„Da, žensko srce. Ali ti konstantno zaboravljaš da nisam kao sve druge. Moje srce je osvojeno. Jedna tvrđava može imat samo jednog vladara." Pokušam mu objasniti.

„Ali lijepa tvrđava ima mnogo osvajača i kad vladara nema može biti osvojena." Odgovara. Uvijek on mora biti protiv.

„Ali ako tvrđava voli svog gospodara ona ne može biti osvojena ni najboljim osvajačem." Zatvaram raspravu.

„U pravu si. Neću se više bojati da ću te izgubiti." Kaže.

„I nemoj. Moram ići. Adriana me čeka u kafiću." Pozdravimo se i poklopimo. Vraćam se za naš stol i prepričam Adriani svu dramu.

**Adam's pov**

Nakon ove rasprave s Elly osjećam se tako umorno. Nemam snage ni za učiti niti pripremu vježbi. Bacam se na krevet i zaspem. Sanjam Elly u Deanovom zagrljaju, nasmijani i sretni dok ih ja promatram i polako blijedim.

A/N: evo jedan malo kraći nastavak. nadam se da vam se sviđa i hvala svima na podršci. čim vidim komentare i votove nekako mi je lakše pisati, imam više motivacije jer znam da netko čita i da je nekom stalo do gluposti koje pišem i zato hvala jos jednom <3