I'll be your soldier

"Moraš se zakleti da nećeš reći Adriani ni pod cijenu života."

„Eh, sad nas čeka razgovor." Kaže i uputimo se negdje meni pomalo poznato.

„Gdje idemo?" upitam ga i pogledam.

„Kod mene. Ovo je jako ozbiljno i mislim da se ne smije iznositi u javnosti." Kako me samo prepao.

„Što je tako ozbiljno? Ne plaši me." Kažem, a do njegovog me pogleda prođe neka jeza leđima.

„Ozbiljno je. Moraš se zakleti da nećeš reći Adriani ni pod cijenu života."

„Kunem se, neću joj reći." Kažem i ulazim u njegovu kuću. Ovaj put me njegova mama dočeka s osmijehom na licu, gostoljubivo. Uputimo se u njegovu sobu. Izgleda da su sve muške sobe skoro iste. Deanovi zidovi su bili blijedo plave boje, bez ukrasa. U sobi nas čeka Luke.

„Ček? Otkud ti ovdje? Adriana je poludjela tražeći te po gradu." Kažem i sjedam na krevet pošto Luke sjedi na jedinoj stolici u sobi. Dean sjeda do mene.

„Ispričat ću ti sve ispočetka. Kasnije mi možeš postaviti pitanja, ok?" kaže Luke sa blijed i nekako slab. Samo kimnem glavom. Dean se zavali na krevet, a ja sjedim nasuprot Lukeu, gledajući ga u oči.

„Sve je počelo dan nakon koncerta. Malo smo popili i ja sam se kući vratio dosta kasno. Ujutro me dočekala jako ˝lijepa vijest˝. Mami mi je noć prije pozlilo i otkriven joj je rak." Na to meni izleti jauk. Par suza mi pobjegne te se nađem u Deanovom zagrljaju.

„Eto sad vidiš kako bi ona reagirala. Nego da nastavim. Otkriven joj je rak i nismo znali hoće li se izvući. Sada je sigurno da će se oporaviti, ali nikad više neće biti ista. Zamisli kroz koju smo agoniju prolazili ovih tjedan dana. Toliko volim Adrianu da joj jednostavno nisam mogao ovo priuštiti. Znam da se sad ljuti, no vjerujem da će me razumjeti." Kaže i sjedne do mene.

„Vidiš, sad u tvojim očima vidim sažaljenje, tugu. Zamisli kako bi mi bilo da sam joj sve rekao? Ona bi uz mene bila 7/24 h. Dovoljna mi je bila moja tuga, očeva i sestrina tuga, agonija, proklinjanje života. Nisam htio da bespotrebno prolazi sve to.

„Ali ona te voli. Ne bi joj bio problem." Kažem slabim glasom. Ja sam ga osuđivala zbog svega, a on je radio što je osjećao da je najbolje.

„Znam. Zbog te ljubavi će me i shvatiti." Dean me pušta iz zagrljaja i odlazi mi po maramice.

„Koliko ju ja poznajem, mislim da bi joj bilo lakše da si joj sve priznao. Nego, zašto se sad skrivaš od nje?" upitala sam sad malo smirenija. On je samo uzdahnuo.

„Još sve nije gotovo, a ja joj želim sve priznati kad mi mama bude izvan opasnosti." Kaže i Dean mi pruža maramice.

„U jednu ruku te shvaćam i drago mi je što si ju odlučio zaštititi od te boli, a u drugu ruku joj prouzrokuješ bol slomljenog srca." Kažem, a on spusti pogled.

„Znam. Sve će se riješiti. Vjerujem u našu ljubav." Kaže, a ja se trgnem. Mobitel mi vibrira.

„Adriana zove." Kažem i javim se. Nekako sam izgubila pojam o vremenu i zaboravila da se moram s njom naći u podne. Rekla sam joj da sam stigla ranije i da sam s Deanom. Shvatila je i dogovorile smo se naći za 10 minuta na nogometnom igralištu. Pozdravila sam se s dečkima, obrisala suzne oči, nabacila osmijeh i pokušala se spremiti na susret s njom.

Čim me ugledala, bacila mi se u zagrljaja.

„Pa gdje si ti do sad?" upita me i umjetno se nasmije.

„Ma srela sam Deana pa smo se zapričali. Nego, kako si?" upitam ju, a ona samo uzdahne.

„Loše sam, ako ćeš iskreno. Idemo k meni pa ću ti sve ispričati." Kaže i polako, u tišini se uputimo prema njenoj kući koja je nedaleko od igrališta. Kod kuće joj je samo mama te ju ljubazno pozdravim.