Ma koliko dobro nekoga poznavao, uvek postoji deo koji nećeš upoznati. Koji ne možeš da upoznaš. Nikada. ― Rik Jensi
Čovek se jedino svojih grešaka nikad ne kaje. ― Oskar Vajld
Volela je sa toliko mnogo strasti, kao što je volela sa neznanjem. Nije znala da li je to dobro ili zlo, blagotvorno ili opasno, neophodno ili slučajno, večno ili prolazno, dozvoljeno ili zabranjeno: volela je. ― Viktor Igo
Poglavlje 26
Sala gde se održavao prijem je bila očekivano tmurno i nimalo kreativno dekorisana. Siva boja je dominirala sa svih strana, sa tek ponekom crnom stvarčicom. Atmosfera je odavala dobro poznati i prilično tipičan utisak uštogljenosti, arogantnosti i cinizma. Nisam imala „zadovoljstvo" da budem gost nekog ovakvog događaja još od kad sam se doselila u ovaj grad i ne mogu reći da sam se osećala tužno zbog toga ili da me je pogodila nostalgija. Kao što sam i prvobitno pretpostavila, ovo veče je išlo ka tome da najverovatnije izazazove moju preuranjenu smrt. Ako do sada u istioriji nije zabeležen slučaj umiranja kao posledice nesnosne dosade, prilično sam sigurna da ću ja imati tu privilegiju da budem prva.
„Znala sam da je ovo očajna ideja." – prokomentarisala sam nakon što je prošlo svega par sekundi od kada smo kročili u minsko polje.
Pogled je zapravo bio jako prijatan za oči kada je u pitanju bila požudna strana čovečanstva. Žene su bile doslovno prelepe. Obučene u raskošne, nesumnjivo skupe haljine, sa potpeticama koje su, što sa sigurnošću mogu tvrditi, bile više od moje volje za životom. Muškarci, doduše, nisu bili naročito zanimljivi. Pogotovu ako imate reinkarnaciju boga iz grčke mitologije pored sebe, koji je pritom patološki ljubomoran.
„Neće ti biti dosadno još dugo." – promrmljao je i pokazao mi očima napred. Usresredila sam pogled u pravcu ka kome je gledalo i gotovo skočila od sreće kada sam videla na šta je mislio.
Povukla sam ga snažnije za ruku i zaputila se ubrzanim koracima ka željenoj destinaciji. Čim smo stigli, bacila sam se zagrljaj prelepoj devojci koja je na svom licu imala zanosan osmeh koji je osijavao čitavu prostoriju. Hana mi je uzvratila zagrljaj, obgrlivši me rukama tako snažno da mi je verovatno malo preuredila raspored mojih rebara. Izgledala je predivno. Narandžasta, uska haljina koja joj je dosezala do kolena, sa blagim izrazom na levoj nozi, dovodila je njen ten do izražaja i činila je neustrašivom i božanstvenom. Ne znam koliko dugo smo stajale zagrljene, uživajući u donekle sličnim mirisima parfema koje su savršeno išli zajedno, dok nas iz našeg sveta nije vratio očigledno lažan kašalj.
„Druže, svaki put kad se vide imam utisak da potpuno zaborave na nas." – Leon je nezadovoljno rekao Mateu koji nije ništa izjavio već je samo ispustio neki vid zvuka slaganja.
„Zato što i zaboravimo." – Hana mu je arogantno odgovorila nakon što smo se odvojili. Krenula sam da zagrlim Leona, međutim pre nego što mi je to pošlo za rukom, Mateo je stavio ruku oko mog struka i privukao me sebi, sprečavajući me u tome. Leon je prevrnuo očima i klimnuo glavom u znak pozdrava. Uzvratila sam gest sa osmehom na licu. Bilo mi je neodoljivo slatko to što se boja njegove kravate slagala sa Haninom.
„Devojko, kunem ti se da kad god te vidim ti imaš novi par cipela! Bankrotiraćeš jednog dana." – Hana je rekla sa nevericom.
„Neću ja, Mateo će." – namignula sam joj.
„On ih je kupio?"
„I obećao da će mi kupiti još jedan par ako dođem ovde sa njim."
„Ozbiljno?"
„Aha, malo mi je krivo zbog toga, nisu muškarci dužni da ženama kupuju..." – započela sam, međutim ona je podigla obrvu, uspešno me prekinuvši. – „Ipak ne." – okrenula sam se ka Mateu koji me je gledao sa zabavom u očima. – „Bankrotiraćeš."
„Tako je, sestro, uzmi mu sve pare!" – Hana je entuzijastično rekla na šta sam je ja čežnjivo i ovog puta pažljivo pogledala. Ispustila sam dah kada sam tek tog trenutka ugedala najlepši prizor na svetu. Oči su mi zastale na jednoj tački njegovog tela, ne mogavši da verujem da nisam ranije to primetila.
„Jesi li?" – pokazala sam prstom u pravcu njenog malog ali ipak pomalo vidljivog okruglog stomaka. Ne znam kako nisam videla stomačić kada su je moje oči prvi put pronašle, pogotovu u toj grešno uskoj haljini.
„Dap, četvrti mesec." – odgovorila mi je sa ogromnim osmehom na licu. Nisam mogla a da se i ja ne nasmejem i ponovo je zagrlim.
„Čestitam!" – viknula sam, prilično sigurna da će me pola dvorane čuti. Zagrlila sam i Leona ovog puta kako bih i njemu čestitala. Mateo se pobunio ali sam ga samo ignorisala. Ipak, nije moglo da se završi na tome jer čim sam sklonila ruke sa njegovog druga, on me snažno ponovo pribio uz svoje telo, držeći me uz sebe toliko čvrsto da nisam mogla da se pomerim ni milimetar. Prevrnula sam očima na to njegovo ponašanje.
„Pa kako? Mislim mnogo mi je drago, ali nije valjda toliko prošlo od kada smo se poslednji put videle?" – upitala sam je. Usne su mi toliko bile razvučene u iskren osmeh da je skoro počelo da boli.
„Nisam ni ja znala do pre nekih mesec dana, ako mi veruješ."
„Kako je to moguće?" – pitala sam je sa nevericom. Bilo mi teško da razumem da može da prođe toliko dugo a da neko ne primeti da je u drugom stanju.
„Pa nisam imala neke posebne simptome, a ciklus mi je generalno neredovan..." – započela je ali ju je Leon prekinuo.
„Fuj." – prošaputao je sa zgroženim izrazom lica. Prostrelila sam ga pogledom, međutim on to nije primetio, bio je previše zauzet pokušavajući da smisli najbezbolniji način iz situacije u koju je sam sebe upleo.
„Zavaliću ti takvu šamarčinu koja će te poslati pravo u pakao ukoliko ponovo zucneš tako nešto." – gledala ga je sa takvom vatrom u očima da sam ja progutala pljuvačku od straha. Mateo je izabrao savršen trenutak da prisloni usne na moju glavu i bila sam mu jako zahvalna zbog toga.
Nakon što je od svog dečka dobila zadovoljavajući odgovor, ponovo se okrenula ka meni sa slatkim osmehom na licu. Jeza je ponovo prostrujila mojim telom.
„Kao što rekoh..." – naglasila je prebacujući na trenutak pogled na Leona – „Dešavalo mi se i pre da mi kasni po mesec, dva, pa sam tek kada sam počela baš da se gojim posumnjala."
„I? Kako se osećaš što ćeš postati mama?" – upitala sam je radoznalo.
„Jao ne znam kako da opišem. Nisam očekivala, ali osećaj je neverovatan, ne mogu da dočekam da imam to majušno stvorenje u svojim rukama." – ako je to uopšte bilo moguće, njeno lice se još više ozarilo.
„Jako sam srećna zbog tebe, zaista! Sigurna sam da ćeš biti divna majka." – uhvatila sam je za ruku i blago stisnula u znak podrške.
„Sigurna sam da ćeš i ti biti."
„A ne, toga nema na mojoj listi." – Mateove ruke oko mog vrata su se najednom ukočile.
„Zašto? Mislim razumem sad, ali kasnije u životu?" – Hana me je upitno pogledala, očigledan trag konfuzije na njenom licu.
„Ne, nisam ja za to." – odgovorila sam joj širokim osmehom. Osmehom koji je očigledno bio lažan.
„Zašto?" – ovog puta je Mateo bio taj koji je insistirao na odgovoru. Osetila sam težinu njegovog pogleda na mom potiljku, ali nisam se usudila da se okrenem.
„Ne mislim da bih bila dobra majka, Mateo. Neću imati decu nikad." – promrmljala sam, moj glas je jedva izdržao da ne pukne. Osetila sam neku gorčinu i tugu u mom telu jer sam se prisetila svog detinjstva. Imala sam ogroman strah od toga da bih na kraju postala kao moji roditelji Negde, u nekim trenucima, uhvatim sebe da ne osetim ni trunku emocije u nekim situacijama u koijma bih morala da osetim bar minimum nečega. Poslednje na ovom svetu što sam želela je to da neko biće, ni krivo ni dužno, dobije nesavesnu i potpuno emocionalno hendikepiranu majku. Smatrala sam svakim delićem svog tela da je bolje da sebe uskratim, i na neki način kaznim, tog predivnog poklona života, nego da zagorčam i uništim život detetu kojeg sam mu ja i podarila.
Previše obuzeta svojim negativnim mislima, ispustila sam iznenađen dah kada me je Mateo čvrsto uhvatio za bradu i okrenuo moje lice njegovom.
„Videćemo još." – ozbiljno mi je rekao, gledavši me direktno u oči. Nije mi dozvolilo da skrenem pogled, želeo je da znam da je mislio sve što je rekao sa stopostotnom sigurnošću.
Nisam znala kako da prokomentarišem to, srećom, nisam ni morala. Već u sledećem trenutku, neko je pročistio svoj grlo, očigledno tražeći našu pažnju. Mateo me je pustio nakon par sekundi koje je iskoristio kako bi mi dao dodatna upozorenja i popreke poglede. Nakon što me je pustio, okrenula sam se u pravcu osobe koja je očigledno vapila za nama s obzirom da se još uvek nije sklonila, i ispustila iznenađeni dah kada sam shvatila o kome je reč. Tik ispred mene stajao je Pavle, njegov otac i još jedna devojka, koju sam tek nakon par sekundi prepoznala kao onu istu plavušu koja je pokušala da flertuje sa Mateom onog dana na putovanju.
„Gospodine, zadovoljstvo mi je." – Adam, Pavlov otac, se obratio Mateu koji je samo jedva-primetno klimnuo glavom u znak pozdrava. On se, potom, okrenuo ka meni i kroz zube izgovorio sledeće reči. – „Gospođice." – gledao me je sa mržnjom u očima, toliko je bilo očigledno. Da je mogao da me ubije pogledom, sada bi mi već održavali sahranu. Nisam imala ni najmanju predstavu zašto me ovaj čovek toliko prezire. Da, možda sam bila nepristoja u par navrata prema njegovom sinu, ali nije kao da to nije zaslužio. Pokušali su na silu da dogovore brak u dvadeset prvom verku. Pritom, jedna od učesnika nije bila nimalo saglasna sa tim. Ako neko treba nekog da mrzi u ovom odnosu, onda sam to ja. Nastavio bi ko zna koliko vremena da me strelja pogledom da mu Mateo nije uputio upozoravajući režanj. Čuvši to, brzo je odvratio pogled sa mene i prebacio ga na njega, međutim, nije imao snage da ga direktno gleda u oči, ali nije želeo ni da spušta glavu i na taj način se ponizi. Odlučio se za sredinu, gledavši iza Matea u daljinu.
„Zašto si ovde?" – Mateo ga je arogantno upitao, gledajući ga sa visine. Mrzela sam kad se ovako ponaša, kao da je bolji od svih, ali u ovom trenutku je moja netrpeljivost prema čoveku ispred mene, koji je smatrao da ima pravo da odlučuje o mojoj budućnosti, bila znatno veća.
„Hteo sam da vas pozdravim." – rekao je na šta je Mateo podigao obrvu.
„Je l' ovaj čovek lud?" – blago sam poskočila kada sam čula Hanin glas tik uz moje uho. Nisam ni primetila kada se stvorila pored mene.
„Definiši „lud" jer jeste." – uzvratila sam joj takođe šapatom na šta se ona tiho nasmejala.
„Oh, hteo bih da vas upoznam, ovo je verenica mog sina, Anđela." – Adam je uhvatio nežnu plavušu za podlakticu i snažno je povukao napred, postavljajući je da stoji ispred nas. Istog trenutka sam prisetila Eminh reči o prošlosti ove cure i automatski sam se osetila loše zbog nje. Bilo mi je užasno žao, devojka jedva da je preživela nasilje koje doživljavala od svog bivšeg partnera, a sada je morala da trpi njih dovjicu. Nisam mogla da joj pogledam oči kako bih se uverila da ona zaista želi ovo venčanje s obzirom da je sve vreme gledala u pod, spuštene glave, ali sam se iz dubine duše nadala da je to zaista slučaj. Koliko god nepodnosila Pavla, koji takođe nije smeo da pogleda u našem pravcu i koji je stajao ćutke iza svog oca sa očiglednim ožiljkom na licu od Mateovih udaraca, možda može da je usreći i spasi od onog monstruma koji je umalo uništio.
„Hoćeš da kažeš da nema prstena za tebe?" – Hana me je šapatom upitala u lažnom iznenađenju.
„Znam, i ja sam razočarana. Ne znam kako da se suzdržim da ne zaplačem." – uzvratila sam joj dramatičnim glasom.
„Još imaš vremena da sprečiš venčanje. Bori se za svoju ljubav, curo, jednom se takva događa u životu!"
„Evo baš razmišljam kako to da uradim. Možda da upadnem u crkvu na motoru kad ide onaj deo Ako neko ima nešto protiv, neka kaže sad ili neka zauvek ćuti i da mu izjavim moju većnu ljubav." – izdahnula sam i prošla rukom kroz kosu. Nisam bila sigurna kako nas ostali nisu čuli, ali sam isto tako bila srećna zbog toga. Nije mi bila potrebna još jedna Mateova scena.
„Zbog toga traćiš moje vreme?" – Hanin i moj smeh je prekinuo Mateov oštar glas upućen Adamu koji je naočigled svih krenuo da drhti od straha. Brže bolje, kako ne bi upao u nevolju, poklonio se i užurbanim koracima krenuo na drugu stranu, dok su ga Šavle i njegova verenica pratili u stopu.
Mateo se okrenuo ka meni u nameri da mi nešto kaže, ali su se u tom trenutku pojavila dva momka, koji su pre podsećala na buldoge ljudske visine ako uzmemo u obzir koliko su bili nabildovani. Čim ih je ugledao, sklonio je ruke sa mene i krenuo par metara napred kod njih. Šapnuli su mu nešto što je njegovo, inače namrgođeno lice, još više namrgodilo. Užurbanim koracima se vratio ka meni i na čudan, značajan način pogledao u Leona koji je odmah krenuo ka tim istim momcima. Uhvatio me je za potiljak i približio svom licu, njegov dah naježivši svaki milimetar moje kože.
„Moram da odem zbog nekog posla na deset, petnaest minuta maksimum. Ostani sa Hanom i nemoj slučajno da si se pomerila. Saznaću to i kunem ti se da ti se posledice neće svideti." – zapretio mi je i, ne čekavši moj odgovor, okrenuo se i otišao.
„Hajde devojko, hajmo po piće." – Hana me je uhvatila oko ruke i povukla u suprotnom pravcu, dok sam ja zanemelo gledala u Mateova leđa dok je koračao ka izlazu iz sale.
-
„Šta ćete vas dve, prelepe dame, da pijete?" – Hana i ja smo stajale kod jednog od desetina ukrašenih stolova kada je ona pozvala konobara da nam donese piće. Zabava je, shodno očekivanjima, bila užasno dosadna i jedno što nas je držalo u životu je neprestano ogovaranje i komentarisanje svake osobe koja je bila u našem vidokrugu.
„Viski, dupli." – Hana je automatski odgovorila. Zbunjeno sam je pogledala, iznenađena zbog njenog izbora. Zašto bi trudna pila alkohol?
„Naravno." – konobar joj je uputio šarmantan osmeh a potom se okrenuo ka meni. Isti taj osmeh mu je gotovo automatski nestao. Umesto njega, na sebi je imao potpuno novi, rezervisani i poslovni izraz lica. Zbunjeno sam ga pogledala pogotovu jer sam u slučajno primetila kapljice znoja na njegovom čelu. Znala sam da nisam baš najbolja i najčednija osoba na svetu, ali njegova nervozna, i to ne ona dobra, zbog mog prisustva je definitivno povređivala moj ego. – „A vi, gospođice?"
„Isto." – odgovorila sam mu na šta su se kapljice znoja pretvorile u prave potoke.
„Ža-žao mi je, gospođice, ali ne mogu vam doneti alkohol, šta kažete na nešto drugo?" – zamucao je na šta sam ga ja iznenađeno pogledala.
„Kako misliš ne možeš?" – pomalo besno sam ga upitala.
„Molim vas, gospođice, nemojte..." – krenuo je da objašnjava drhtavim glasom, ali ga je Hana prekinula.
„U redu je, donesi joj dve čaše sok od narandže ili nešto." – konobar ju je zahvalno pogledao i brzo se okrenuo, praktično odletevši u suprotnom pravcu. Zbunjeno sam pogledala u Hanu na šta je ona samo slegnula ramenima. Da, moj ego je definitivno bio povređen.
Srećom, nije bilo razloga da se dalje naljutim i napravim scenu u sred sale među najvažnijim personama u državi s obzirom da momku nije dugo trebalo da se vrati. Ovog puta se nije usuđivao da nas pogleda u oči, što očigledno nije bila čudna pojava za tu noć. Nespretno nam je uručio pića i ponovo odleteo, ne čuvši ni naše reči zahvalnosti. Možda sam preko noći postala meduza, to bi definitvno bilo lepo.
„Izvoli." – pre nego što sam shvatila o čemu se radi, Hana je uzela sok iz mojih ruku i zamenila ih čašom viskija koju je prethodno držala u svojoj. Po hiljaditi put večeras sam je upitno pogledala na šta se ona okrenula i potpuno izbegavala moje oči, prinevši jednu od čaši soka usnama. Tek kada sam svedočila tom dobro proračunatom gestu mi je sinulo o čemu je ovde reč.
„Mateo?" – upitala sam je jednom rečju, nije bilo potrebe za dužom rečenicom, bilo je i više nego jasno na šta sam ciljala.
„Mhm."
„Kada je uopšte stigao da zapreti osoblju?" – zabacila sam ruke u neverici, gotovo prosipavši tamnu tečnost u čaši.
„Mateo nikada nije nepripremljen." – Hana je ukazala na očiglednu činjenicu.
„Tačno, ali i dalje neverovatno." – iznervirano sam promrmljala.
„Bolje se navikni na to i smisli neki plan kako da to prevaziđeš ako planiraš da ikad u životu probaš alkohol ponovo, neću ja uvek biti tu da ti na prevaru dam." – ponovo se okrenula ka meni i pogledala me je ozbiljnim izrazom lica. Neki osećaj mi je govorilo da se nešto drugo krilo u pozadini toga što je rekla.
„Možda da stavim ricinusovo ulje u njegovo piće? Neće izlaziti iz kupatila narednih par sati?" – predložila sam na šta je ono stavila prst na bradu, razmišljajući.
„Ne znam koliko bi to delovalo, bukvalno bi te odvukao u kupatilo sa njim ako bi bili razdvojeni duže od deset minuta."
„Misliš da bi išao toliko daleko?" – upitala sam je na šta me je ona pogledala kao da sam regradirala na stadijum konkretnog mišljenja i razvoju.
„Stvarno misliš da ne bi?" – podigla je obrvu.
„Verovatno bi." – potvrdela sam, klimnuvši glavom.
Nastavile smo neobavezno da čavrljamo sve do momenta kada se Mateo i Leon nisu vratili. Pre nego što su potpuno ušli u liniju gde mogu da nas savršeno dobro vide, Hana je brzo uzela čašu votke iz moje ruke i gurnula je nekoj starijoj gospođi u prolazu. Žena ju je namrgođeno pogledala i bilo je vidno da je bila spremna da uđe u raspravu sa njom, ali jedan Hanin ledeni pogled naterao ju je da promeni mišljenje i nastavi da hoda dalje. Nakon toga je meni uručila drugu čašu soka na šta ja nisam mogla a da se ne nasmejem na njen unapred dobro osmišljen plan. Beleška broj jedan: Nikad ne izazivati trudnu ženu.
Kada su nam se dvojica najzgodnijih momaka u prostoriji napokon približili, Mateo je obavio ruke oko mog struka i prvukao me sebi. Ni on sam nije bio svestan koliko je pogodio savršen trenutak za to. Osećala sam se užasno ponosno što sam bar jednom uspela da ga prevarim. Iako je to potencijalno Hanino delo, ništa me nije sprečilo u tome da preuzmem zasluge u sebi. Razmišljala sam i da mu možda kažem jednom, kroz par godina, tamo kad budemo umirali, milisekunda pre smrti ili nešto slično. Stavila sam ruke oko njegovog vrata i popela se na prste kako bih ga poljubila u šta nisam uspevala pa je on spustio glavu i konačno su se naše usne spojile u savršen poljubac pun varnica. Nikada neću razumeti kako je moguće da je svaki poljubac savršeniji od prethodnog.
„O čemu ste pričale?" – upitao nas je Leon nakon što smo se posle par minuta razdvojilim nesumnjivo priredivši pravu predstavu obližnjim gledaocima.
„Ogovarale smo vas." – šaljivo ali i pomalo drsko sam mu odgovorila na šta se on nasmejao.
„Naravno da jeste." – Mateo je promrmljao pored mog uha i krenuo da gricka meku kožu na donjem delu.
„Ali ozbiljno jesmo."
„Znam." – namignuo mi je kada se malo pomerio od mene.
„Dakle, do kakvog zaključka ste došle?" – Leon je nastavio da nas ispituje.
„Da ste nam apsolutno nepotrebni u životu." – odgovorila sam mu na šta je on prevrnuo očima a Mateo ispustio režanj upozorenja.
„Princezo, nemoj ni u šali to da govoriš, ja ne idem nigde. Pomiri se sa tim, ti si moja."
-
„Okej, od toliko čudnih stvari koje su se desile ove večeri, ova je ipak na vrhu. Šta dekan mog fakulteta radi ovde?" – upitala sam nikoga posebno, moje pitanje više zvučavši retoričko nego istinsko. Pogledom sam pratila pokrete sredovečnog, ali ipak i dalje čoveka izuzetno prijatnog izgleda. Paradirao je dvoranom kao da je istražitelj na zadatku, tragajući za istinom. Izgledao je jako čudno. Na sebi je imao elegantno odelo, ali njegovi podočnjaci i raščupana kosa, sigurno nisu odavali utisak otmenosti. Gledao je gotovo histerično na sve strane, par puta čak i otevši piće nekima od gostiju i pomirisavši ga, nijednom ne vrativši ga nazad. Delovao je prilično nervno rastrojen, kao da se nalazi u sobi punoj mina a on treba da otkrije koja je prava. Nije ni čudo što je dobijao podrugljive, ali u pozadini u većini slučajeva pomalo uplašene poglede.
„Gde?" – Hana me je upitala. Suptilno sam pokazala prstom, koliko god sam to mogla, s obzirom da je ovog puta Mateo našao za shodno da preuređuje raspored mojih rebara.
„Mateo, ubćieš devojku." – Leon mu je rekao na šta je on prevrnuo očima ali nije sklonio ruke sa mene. Konstantno me je ljubio u vrat. Čak i ako mu jeste bilo neprijatno zbog razmene nežnosti na javnom mestu, to ga nije sprečilo da nastavi.
„Lepo izgleda za svoje godine." – Hana je prokomentarisala. Mentalno sam se složila sa njom, ali nisam mogla da izrazim mišljenje na glas zbog određenog ljubomornog momka pored mene.
Silno sam želela da nastavim da proučavam trenutno zanimljiv primerak ljudske vrste, međutim, fiziološke potrebe su, za razliku od Matea, imale potpuno pogrešan tajming. Trebalo mi je dobrih desetak minuta da ubedim mog muškarca da mi konačno dozvoli da nešto u svom životu uradim samostalno, makar i jednu tako prostu radnju. Insistirao je da krene sa mnom. Da li je razlog tome bila njegova opsesivna potreba da svaki trenutak svog vremena provede u mom prisustvu, ili strah da mi se nešto ne dogodi na mestu prepunom hijena, ni on sam nije znao. Verovatno je bila kombinacija oba razloga. Ipak, kada je konačno popustio nakon milion različitih načina na koje sam ga ubeđivala, nisam mogla a da ne osetim ponos. Koliko god sumanuto zvučalo, pobediti u raspravi sa Mateom bilo je jednako, a možda i bolje, nego popeti se na Mont Everest. Istinu govoreći, u tako nešto se nikada ne bih upuštala, pa se moj zaključak donekle zasniva samo na prostoj hipotezi.
Imajući u vidu da Mateo verovatno štopuje vreme pre nego što upadne u žensko kupatilo na kraju ekstravagantnog hodnika koji je bio neukusno „ukrašen" većim brojem primarno zlatnih slika nego u mnogim muzejima, obavila sam ono zbog čega sam došla brzinom koja nikada pre nije viđena. Ginisova knjiga rekorda bi sa ponosom čuvala moje ime da je ovakva disciplina postojala. Nakon što sam dubinski oprala ruke, dva puta, popravila jarko crveni ruž na usnama i uslikala par fotografija zlatnog kupatila u pravom smislu tih reči, kako bih kasnije sa Emom mogla da komentarišem neukus domaćina ovog nazovi prijema, rešila sam da sam se previše zadržala i da je vreme da se vratim nazad. Nadala sam se da mogu da ubedim Matea da pobegnemo sa ove samoprozvane zabave i pozovemo Hanu i Leona u naš stan na picu. Međutim, pre nego što sam mogla dublje da razradim pakleni plan, duge, hrapave šake obaveile su se oko zgloba moje ruke i pribile me uza zid.
Izdahnula sam ispustivši jauk. Udarila sam glavu malo snažnije zbog siline koju je nomen nescio iskoristio, te mi je trebalo par trenutaka da mi se vid iskristališe. Nakon što sam nekako uspela da ostanem na nogama, a crnina u svesti nestala, ispustila sam još jedan dah kada sam videla ko me je tako snažno gurnuo i još uvek bolno stiskao.
Adam.
„Št..." – pre nego što sam mogla išta da kažem, on se uneo u moje lice i počeo da viče glasom na koji bi Jecajuća Mirta bila zasigurno ljubomorna.
„Uništila si život mom sinu! Jesi li srećna sad zbog togam prokletnice?!" – par kapljica pljuvačke koje su izašle iz njegovih ustiju su završile na mom licu kao posledica njegovog dranja. Imala sam neopisivu potrebu da obrišem tu gadost sa svog lica, ali je on u međuvremenu uhvatio i zglob moje druge ruke, pritiskajući svojim odvratnim kandžama delikatnu kožu koja je krasila taj deo mog tela. Bilo je neminovno da će te njegove radnje ostaviti modrice, u najboljem slučaju, ukoliko ne dođe do krvarenja s obzirom da nije kratio nokte sedam meseci, po slobodnoj proceni.
„O čemu ti pričaš, bolesniče?" – pokušala sam da ga odgurnem, međutim bio je prilično jači od mene, što i nije bilo teško za postići. Još jednom me je gurnuo unazad ka zidu, ali sam ovog puta bila spremnija, s obzirom da tada nije imao efekat iznenađenja. Savila sam se ka napred kako bih sprečila da moja glava bude ta koja će pretrpeti najjači udarac. Nije ga bilo briga. Sumjnala sam i da je primetio šta sam uradila. Bio je toliko obuzet besom da nisam bila sigurna ni da je bio svestan svojih postupaka, a ne mojih.
„Zbog tebe! Zbog tebe moj sin mora da oženi onu kurveštiju! Ti si ga uništila, prokleta da si!" – nastavio je da viče na šta bih ga ja inače upitno pogledala zbog reči koje je izgovorio, da nisam bila previše zauzeta time da se oslobodim njegovog maltretiranja.
„Kako sam ja uopšte i mogla da budem kriva što se on ženi njom? Mislim da, odbila sam ga, ali nisam ga odvela kod nje i puškom naterala da je zaprosi! Skloni se od mene, budaletino, idi leči se!" – sad sam ja bila ta koja je vikala. Iako je iz dvorane odzvanjala muzika pa nije bilo posebno čudno to što niko ne čuje šta se odigrava u kupatilu, opet mi je bila neverovatna činjenica da od toliko ljudi niko nema fiziološke potrebe i zapravo se pojavi ovde za sve ovo vreme od kako sam unutra, makar slučajno. Oduvek sam imala savršenu sreću.
„Ne pričam o tome i ti to vrlo dobro znaš! Ti si kriva! Zbog tebe je primoran da..." – odjednom, u sred njegove rečenice, do nas je dopreo zaglušujuće glasan vrisak iz dvorane, probijajući se kroz muziku. To mu je na trenutak odvratilo pažnju, a ja sam, srećom, bila dovoljno trezvena da to na vreme primetim i iskoristim. Podigla sam koleno u momentu njegove nepažnje i šutnula ga svom snagom u deo tela koji će zasigurno osećati posledice udarca dugo nakon ovog dana. Izvukla sam ruke iz njegovog stiska kada se on presavio i pao na pod od bola, otvorila vrata kićasto urađenog kupatila, i potrčala natrag ka dvorani iz koje su sada, nakon prvobitno jedinstvnog, dopirale horde vrisaka.
Šta nije u redu sa ovim svetom?
A/N
Instagram -> v_jelenaa
Love you all xx