NA GRANICI

105. deo

Damjan P.O.V
Već par dana se nismo videli, te sam odlučio da nenajavljeno svratim do Tare. Imam osećaj da me u poslednje vreme izbegava, a ne znam ni zašto. Zapravo, nismo se videli od onda kada smo razgovarali o trudnoći, što je bilo prošle nedelje. Nisam baš najbolje podneo situaciju, jer me je tako naglo upitala. Ne bi meni bio problem čak i da jeste trudna. Voleo bih to dete više od sebe. Možda je prerano da planiram, jer nikada ne znaš šta ti život donosi, ali ja sam gotovo siguran da želim da provedem ostatak života sa njom. Čak iako me užasno nervira ponekad, jedino u njoj mogu da pronađem svoj mir. Život jedno vreme nije bio na mojoj strani, a kada se Tara pojavila pomislio sam „ Odlično, još jedna nevolja. ". Tada nisam znao da će me ta takozvana nevolja spasiti od samog sebe. Pomirio sam se sa činjenicom da ću verovatno ceo svoj život  raditi za Ivanove i da ću umreti kao propali kriminalac koji nije uspeo da se izbori za sebe i ljude koje voli. Vreme koje smo zajedno proveli u Crnoj Gori, vratilo mi je nadu da možda ipak jesam nešto više od kriminalca.
Zastao sam na ćošku zgrade kada sam ugledao Taru i njenu mamu kako viču jedna na drugu. Nikada je nisam upoznao, ali u ovom trenutku mi samo potvrđuje sve priče koje sam čuo o njoj.
T: Ne želim više nikada da te vidim! Mrzim te!
„ Uradićeš ono što sam rekla! To radim za tvoje dobro, Tara! Opameti se malo, ne budi toliko naivna! "
T: Za moje dobro ovo radiš?! Tebe nikada nije bilo briga ni za šta osim za svoju karijeru! Celo moje detinjstvo provela sam tako što sam mrzela rođenu majku! Nikada nisam mislila da će mržnja prerasti u nešto više, ali izgleda da sam pogrešila!
U tom trenutku lupila joj je šamar, a ja ne mogavši da samo stojim tamo, potrčao sam ka Tari i jako je zagrlio. Sva se tresla i prilično sam bio siguran da je to bilo zato što je bila previše besna.
J: Mislim da je bolje da odete. Dovoljno ste dokazali kakva ste majka.
Besno sam pogledao u njenu mamu, a onda povukao Taru ka zgradi.
J: Jesi dobro?
Upitao sam je, brišući joj suze. Mrzeo sam da je vidim takvu. Kao da sam mogao da osetim njenu bol. Kada je ona plakala i mene je bolelo.
T: Dobro sam, samo smo se posvađale. Ako ništa, barem se setila da ima ćerku.
Sarkastično se nasmejala. Tužno sam je pogledao, a onda je ponovo zagrlio. Nikada nisam imao problema u porodici, a kako sam na kraju ostao jedini od troje dece koje su imali, dobio sam i više ljubavi nego što mi ne trebalo.
Nisam hteo da je pitam oko čega su se toliko posvađale, jer nije baš volela da priča o odnosu sa njenom mamom.
Smestio sam je u krevet, a onda i sam legao pored nje. Nije mogla da prestane da plače.

Mislim da je bilo potrebno da se neke stvari vide iz Damjanovog ugla, jer sam jedino tako mogla da vam pokažem koliko zapravo Damjan voli Taru i koliko se brine o njoj.