NA GRANICI

17. deo

Stajala sam ispred njegovih vrata dok mi je srce kucalo sve jače.
Najradije bih se vratila sada kući, ali kada sam već stigla do ovde, nema vraćanja.
Otvorila sam vrata, te je u tom trenutku muzika postala još glasnija nego kada sam bila ispred.
Miris alkohola i cigareta me je već gušio, a tek sam ušla.
Videla sam par pogleda na sebi koje sam pokušala da zanemarim.
Nosila sam kratku crvenu haljinu i crne štikle. Kosa mi je bila potpuno ravna i to je manje više bila jedina stvar koja je bila uobičajena kod mene. Nisam se puno našminkala, ali ipak dosta više nego inače.
Ako već želim da pronađem nešto moram da mu odvučem pažnju.
Kada sam ugledala Stašu i Nevenu laknulo mi je.
Nisam htela da sve vreme budem sama kao neki čudak.
S: Znala sam da ćeš doći.
Rekla je Staša kada me je uočila.
N: Uu vidi kako se sredila. Odlučila je da skine nekog dečka danas.
Već sam se navikla na ovakve komentare. Tri godine ih slušam i to je bilo skroz uobičajeno. Jedina uteha mi je bila što sam znala da se zajebavaju i da nisu ozbiljne, jer bi se u suprotnom stvarno zapitala o mom ukusu za prijatelje.
J: Jeste li videle Damjana?
S: Izgleda da ipak nije neki dečko. Ona se već odlučila.
Nekako sam se nasmejala iako mi nije bilo do toga. Užasno me je nerviralo što me spajaju sa nekim koga svakim danom sve više i više mrzim. Ipak, nisam smela da im to kažem i morala sam da se pretvaram.
J: Bilo bi lepo da mi odgovorite.
N: Otišao je sa Markom, Stefanom i Lukom po još piva.
Zadovoljan osmeh mi se prevukao preko lica. Ovo je savršena prilika da preturam po njegovoj sobi.
J: Jel možete da mi pošaljete poruku kada se vrati?
N: Zašto?
J: Ne morate baš sve da znate.
Nasmejano sam rekla. Nije da ne morate, nego ne želim da znate.
S: Jesmo li se nas dve upoznale?
Iznenađeno me je upitala. Naravno da će tako reagovati. Glumim osobu koja potpuno nisam.
N: Javićemo ti.
Zahvalila sam im se, te se popela na sprat gde je bila njegova soba.
Krenula sam da uđem ali su vrata bila zaključana.
Zatvorila sam oči pokušavajući da se smirim. Samo mi još fali da se iznerviram pa da me po tome pamte do kraja školske godine.
Ušla sam u kupatilo, te iz torbice izvadila sjaj za usne.
Pogledala sam se u ogledalu, a onda mi se osmeh pojavio na licu.
J: Pa naravno!
Okrenula sam se ka vratima koja su bila iza mene.
Sećam se da je iz svoje sobe mogao da uđe u kupatilo.
J: Molim te da su otključana.
Šapnula sam sama sebi pre nego što sam se dohvatila kvake.
Trenutak kada sam otvorila vrata verujem da je bio najsrećniji trenutak danas.
Volim što je ovoliko glup, pomislila sam kada sam ušla u sobu.
Ovog puta sam se odmah bacila na posao. Ispreturala sam svaki deo sobe, ali apsolutno ništa nisam našla. Jel ovo moguće?
Po koji put sam se iznervirala otkako sam došla?
Nemoguće je da nema baš ništa što bih mogla da uzmem kao dokaz.
Razočarana u samu sebe dramatično sam se bacila na njegov krevet. Miris čistih posteljina me umalo nije uspavao kada mi je stigla poruka od Staše.

„ Došli su. "

Još jednom sam pogledala po sobi kako bih u poslednjem trenutku možda videla nešto što do sada nisam, ali neuspešno.
Za par sekundi našla sam se ponovo kod Staše i Nevene.
S: Šta ćeš ti ovde?
N: Rekle smo Damjanu da ga čekaš u njegovoj sobi.
Oči su mi se blago raširile, ali pokušavala sam da prikrijem svoju zabrinutost. Srce mi je kucalo sto na sat. Šta ako mi nešto uradi?
Već smo se uverili da mu to nije problem.
J: Niste trebale to da uradite.
S: Šta ti je? Da nisi možda ukrala nešto?
J: Kako da ne.
Sarkastično sam rekla dok se u mom glasu čulo da sam malo iznervirana, a i uplašena u isto vreme. Mrzela sam što me je plašio. Pokušavala sam da ne pokazujem, ali strah je uvek bio tu kada bi me pogledao, približio se ili dotakao.
J: Idem kući.
Rekla sam, te užurbano krenula ka vratima kada su me zaustavile.
N: Gde ti je torbica?
Srce mi je u trenutku stalo, a onda počelo brže da lupa nego prethodni put. Nisam je valjda zaboravila u njegovoj sobi?
X: Evo je.
Kada sam čula muški glas iza sebe duboko sam uzdahnula.
Ne može ništa da mi uradi, previše je ljudi ovde.
Okrenula sam se, te se susrela sa hladnim plavim očima.
Lanac male crne torbice visio je ispod njegove ruke.
Lažno sam se nasmejala, te mu prišla.
J: Hvala.
Rekla sam, te krenula da je uzmem, ali ju je on izmakao.
Upitno sam ga pogledala, te mi je on očima pokazao da se sklonimo dalje od Staše i Nevene.
Kada smo se odaljili njegov pogled me je u bukvalnom smislu ošinuo.
D: Šta si radila u mojoj sobi?
J: Nisam je dugo videla, pa reko da se prisetim.
Sarkastičan osmeh mu se prevukao preko lica, ali je par sekundi kasnije bio zamenjen ozbiljnom facom.
Da mi je znati odakle mi hrabrosti da se ponašam kao da sam sasvim okej, a zapravo gorim od besa, a i straha u isto vreme.
D: Igraš opasnu igru. Mogu da te ubijem dok pucneš prstima.
J: Ali ipak nisi.
D: Još uvek. Polako gubim strpljenje za tebe. Bolje ti je da odustaneš. Nećeš pronaći ništa i samo ćeš bezveze izgubiti život.
J: Neću odustati dok te ne vidim iza rešetaka.
D: To se neće desiti. Za nekoga toliko pametnog, umeš da budeš preglupa ponekad.
J: Sam sebi si napravio muku. Sam si mi priznao, šta očekuješ? Da ću ćutati? Naravno da neću. Odgovaraćeš za sve što si uradio kunem se.
Sada sam bila više besna nego uplašena. Strah je napustio moje telo kao da nikada nije ni bio tu.
Pružala sam ruku kako bi mi dao torbicu dok sam ga gledala pravo u oči. Mogla sam da vidim vatru u tom plavilu. Bilo je očigledno da ga nerviram možda čak i više nego što on mene nervira što je pretilo da će se ovaj rat završiti loše za oboje.
Prekinuo je naš kontakt očima odmeravajući moje telo. U ovakvoj haljini isticali su se delovi koji bi svakog normalnog muškarca doveli do ludila. Kreten, debil, majmun eto šta je on. Vratio je pogled na moje tamno zelene oči koje su bile totalna suprotnost njegovim svetlo plavim, a zatim mi dao torbicu.