NA GRANICI

85. deo

Vozili smo se nekoliko minuta, a prilično sam sigurna da ni on nije znao kuda vozi. Vožnju smo proveli u tišini sve dok se nismo zaustavili ispred meni nepoznatog restorana.
Izašli smo iz kola, a onda i dalje bez reči ušli u restoran.
Bila sam mu zahvalna što me ništa nije pitao, ali sam znala da je samo pitanje vremena.
Kada nam je konobarica, u lepršavoj kratkoj haljinici prišla, Damjan je bez mog odobrenja počeo da naručuje.
J: Da li si ti normalan?
Konačno sam progovorila.
D: Što?
J: Ko će sve to da pojede?
D: Pa mi.
Odgovorio mi je kao da nije znao čemu takvo pitanje i da je odgovor očigledan.
J: Pa dobro Damjane, ti misliš da hrana može sve da izleči?
Zbunjeno me je pogledao, ali kada sam videla istu onu konobaricu, par minuta kasnije, kako nam donosi hranu, samo što mi voda nije pošla na usta.
J: E pa u pravu si.
D: Vi žene stvarno niste normalne, jel da?
Namrštila sam se, stavljajući pomfrit u usta.
J: Šta nam fali?
D: Ništa.
Rekao je ne želeći da se trenutno dotiče te teme.
D: Jesi li ti znala za ovaj restoran?
Odmahnula sam glavom.
D: Ni ja, slučajno sam naišao na njega. Verovatno sam promašio ulicu.
J: A gde si prvobitno krenuo?
Slegnuo je ramenima.
D: Samo sam vozio.
J: Znaš da se vratiš, zar ne?
D: Naravno da znam. Čak i da ne znam, postoji nešto što se zove GPS. Znaš mala spravica u kolima koja ti...
Prekinula sam ga, gađajući ga kesicom kečapa koji smo dobili uz pomfrit.
J: Znam šta je GPS Damjane. To što sam žensko ne znači da sam glupa.
D: Ja to nisam rekao. Pogotovo zato što poznajem nekoliko devojaka pametnijih od mene i tebe zajedno.
J: Kakve devojke poznaješ?
Ošinula sam ga pogledom na šta se on nasmejao.
D: Pa znaš, mama, Violeta, moja tetka..
Gađala sam ga drugom kesicom kečapa.
J: Ti nemaš tetku!
D: Ali kada bih je imao, verujem da bi bila pametna.
J: Moronu.
Rekla sam kroz osmeh.
Kako su sati prolazili, tako je bilo sve manje hrane na stolu, a raspoloženje mi se znatno popravljalo. I dalje sam se osećala ugroženo i otkucaji srca mi se nisu sasvim unormalili, ali bilo mi je bolje.
D: Ko neće pojesti svu ovu hranu, a?
Pitao me je kada sam završila sa poslednjom porcijom sladoleda. Sada mi je dobro, ali znam da ću posle žaliti kada dobijem dijabetes. A za sve to će biti kriv Damjan i moja neizreciva ljubav prema hrani.
D: Idemo li?
Klimnula sam glavom.
Nakon što je platio, seli smo u kola i krenuli. Gde smo išli nisam imala pojma. Bilo je tek sat vremena posle ponoći, što je značilo da nam je ostalo još dosta vremena.
Uzeo je duks koji je imao na zadnjem sedištu, te mi ga dao.
J: Hvala.
Nasmejao se.
D: Jel ovako izgleda normalna veza?
Nasmejala sam se i ja. Prilično sam sigurna, da se nije desilo ono što se desilo, moj odgovor bio drugačiji.
D: Kad smo već kod stvari, kod tebe je ostao moj drugi deo odeće zar ne?
Napravila sam čudan izraz lica. Drugi deo odeće je većinom završio u mom ormaru i nemam nameru da mu vraćam ništa od toga. Ionako ima dovoljno stvari, ne treba mu više.
D: Nisi mi valjda uradila nešto sa stvarima?
Uplašeno me je upitao, a ja sam odmahnula glavom.
J: Nisam. Što? Jel ti treba?
D: Naravno da mi treba Tara. Šta ću da nosim kada je skoro sve kod tebe?
J: Pa stvarno ne znam kako ćeš da ih uzmeš. Stoji mi ispod kreveta već sto godina, a ja da je iznesem pred svoje počeće da me ispituju kud ću sa tolikom torbetinom, a ti nikako ne možeš doći kod mene. Mislim da je najbolje da za sada sve ostane kod mene.
D: Nešto si uradila!
J: Nisam!
Digla sam ruke u vis sa osmehom na licu.
J: Zar toliko malo veruješ u mene? Evo kada se budem vratila kući, slikaću ti ako treba.
D: Jaoj, jadna moja odeća.
Ponovo sam se nasmejala, a on je na trenutak uplašeno pogledao u mene.
D: Smeješ se! Ko zna šta si uradila.
J: Stvarno nisam ništa. Svega mi!
Odmahivao je glavom u neverici.
J: Gde idemo uopšte?
D: U školu.
Zbunjeno sam ga pogledala.
J: Kakva crna škola Damjane? Jedan ujutru je, zar si zaboravio?
D: Ne zaključavaju školu.
J: Pa zar nemamo obezbeđenje?
D: Imamo, ali malo je blentav. Neće nas ni primetiti.
J: Šta ćemo da radimo tamo?
D: Da gledamo zvezde.
Iznenađeno sam ga pogledala pokušavajući da shvatim da li je bio sarkastičan ili ne.
D: Šalio sam se. Nisam u romantičnom filmu da gledam zvezde.
Rekao je kada je primetio moj pogled.
J: Uf, dobro je!
Laknulo mi je.
J: Taman sam pomislila da si sišao sa uma.
Nasmejao se, a onda parkirao nedaleko od škole.
J: Mada i dalje ne razumem šta ćemo raditi u školi.
Rekla sam izlazeći iz kola.
D: Ne znam ni ja. Imam osećaj da će biti zanimljivo.
Uhvatio me je za ruku, te povukao ka velikom školskom dvorištu koje je bilo iza škole.
D: Jel možeš sama da preskočiš?
J: E moj Damjane, ti misliš da je meni ovo prvi put da preskačem nešto?
Zbunjeno me je pogledao.
J: Kada sam bila u kazni kasno uveče sam kroz prozor silazila dole i preskakala kapiju, jer je bila zaključana, a ja ključeve nisam imala. To je bilo pre pre dve godine doduše, tako da nadam se da nisam zarđala.
D: Znaš, svaki dan me uveravaš da si još veća budala nego što sam mislio.
Zinula sam, te ga udarila u rame.
J: A ja svaki dan gledam kako se ti pretvaraš u sve većeg majmuna.
...
J: Šta se to čuje?
Šapnula sam kada sam čula neko pomeranje u bravi. Uspaničeno sam pogledala u Damjana.
J: Jel on to nas upravo zaključao?
Prstom mi je pokazao da se utišam, a onda ustao sa poda i uputio se ka vratima. Sakrili smo se iza radnog stola u biblioteci tako nije mogao da nas vidi ni kada je proveravao da li je neko tu.
D: Zaključano je.
J: Ne seri.
D: Pogledaj.
Pokušao je da otvori vrata, ali nije uspeo.
J: Ubiću te. Kako ćemo sada da izađemo?
D: Kroz prozor.
J: Ne znam koliko si primetio, ali prozori su pokvareni. Vidiš da nemaju kako da se otvore!
D: Ladno smo zaglavljeni u biblioteci do ujutru.
J: Moji će me ubiti.
D: Javi im da ćeš ostati kod drugarice.
Uzela sam telefon, te krenula da uradim ono što mi je rekao.
J: Mene neko zajebava zar ne?
D: Šta je sad bilo?
J: Prazna mi je baterija.
D: Uu najebala si ga.
J: Daj mi tvoj telefon.
D: Ne možeš sa mog da zoveš, znaju mi broj.
J: Imaš novi broj, a i nisam htela njih da zovem nego Nevenu.
D: Zašto nju?
J: Samo mi daj telefon, hoćeš li?
Kada mi ga je dao, na brzinu sam okrenula njen broj koji sam znala napamet, te sačekala malo da se javi.
N: Halo?
J: Uf dobro je, nisi pijana.
Rekla sam sa olakšanjem kada sam čula njen glas.
N: Tara?
Zbunjeno je izgovorila moje ime.
J: Da, ja sam. Nego, sa kim si?
N: Sa Lukom. Zašto?
J: Jel možeš molim te da javiš mojima da ću prespavati kod tebe. Ako te budu pitali da pričaju sa mnom kaži da sam mrtva pijana i da sam zaspala. Takođe, možeš li sutra da dođeš ranije u školu i doneseš mi stvari?
N: Gde si ti?
J: Damjana i mene su zaključali u biblioteci.
N: Neću ništa više da pitam, ali dogovoreno. Kada da dođem sutra?
J: Otkud ja znam. Tipa oko sedam.
N: Jaooj, ubiću te.
J: Ćaoo, volim i ja tebe.
Prekinula sam vezu, te sela na sto koji je bio iza mene.
J: Rešeno.
D: Nadam se da ovako ne lažeš i mene, pa kada ja mislim da si kod kuće, a ti ustvari kod nekog dečka.
J: Jaoo, dobro me podseti.
D: Šta?
J: Nisam se javila Mihajlu, mom novom dečku. Jadan će pomisliti da ga varam.
D: Jadničak.
Rekao je približavajući mi se. Stao je tek kada mu se lice nalazilo nekoliko centimetara od mog.
D: Stvarno si budala.
Sklopila sam usne u ravnu crtu.
J: Upropastio si trenutak.
Krenula sam da ga odgurnem, ali me je on uhvatio oko struka i još više me približio sebi. Par sekundi me je gledao u oči, a onda polako svoje usne prislonio na moje.

Jeii dugo nisam imala ove krindz momente pa reko ajde da stavim jedan na kraju. Inače nadam se da ću imati inspiracije, jer za sledeći nastavak planiram ono što svi očekujete hehe. Možda će se malo brzo dešavati, ali planiram da priču završim u najviše još deset delova tako da ono.