NA GRANICI

39. deo

Bila sam u polusnu kada je neko upao u moju sobu.
J: Kunem ti se, prebiću te ako nastaviš da me budiš.
Kažem kada ugledam Damjana kako prilazi. Ne daje mi da spavam otkako smo došli ovde. Čoveče, treba mi san da bih funkcionisala.
D: Spavaš?
J: Pokušavam.
Promrmljam dok mi je glava zabijena u jastuk.
D: Ajde napolje.
J: Koji deo da pokušavam da spavam nisi shvatio?
D: Ti si mene probudila, terala da gledam film i na kraju zaspala posle deset minuta.
J: Idi i ti spavaj.
D: Tara.
J: Damjane.
D: Daj mi ruku.
J: Ne.
Kažem zatvorenih očiju. Šta će mu moja ruka?
Osetim stisak oko šake te se ubrzo nađem na nogama ispred Damjana.
Ruke stavi na moja ramena, te me blago prodrma.
D: Jel ti se i dalje spava?
J: Sada bih rekla da imam potres mozga.
Kažem zevajući. Jedva me je prodrmao, ali zašto ne bismo preterivali sa potresom mozga?
D: Lepo, idemo sada.
J: Čekaj barem da se sredim malo.
D: Ne fali ti ništa.
Fali mi da ličim na čoveka. Imala sam punđu na vrhu glave koja je bila u stanju raspadanja, nosila sam šorc koji je bio malo previše širok, ali i kratak u isto vreme i duks koji sam ukrala od Vuka koji je na meni stajao ka da sam obukla vreću krompira. Ali ne, ne fali mi ništa.
J: Slušaj, ako te nekim slučajem nađu ne želim da izgledam kao klošar. Sto posto će nas slikati.
Nasmeje se odmahujući glavom u neverici.
D: Koja si ti budala.
Kaže, te me povuče za ruku. Divno, izgleda da će ljudi pomisliti da je noć veštica ili da sam ipak pravi vampir koji je posle 1000 godina ležanja u kovčegu odlučio da se prošeta. Možda preterujem, ali činjenica je da sam izgledala loše.
Na brzinu obujem patike, te izađem iz kuće za Damjanom.
Šetamo u tišini dok se ja rastežem kao da nisam ustajala iz kreveta dva dana. Imam osećaj da bih se ošamutila na dobar način nakon one dremke koju je Damjan tako bezdušno odlučio da prekine.
J: Gde idemo?
D: Nemam pojma.
Slegne ramenima. Zamisli probudiš nekoga da biste otišli negde, a ne znaš gde ćete. Ovo zaslužuje šamar.
D: Kakva je to faca? Ne fali ti ništa da malo prošetaš.
Istina je da sam volela da šetam, ali ne i u trenucima kada mi nije ni do čega osim spavanja.
J: Damjane.
Kažem kada mi nešto padne na pamet.
J: Ja ću pasti godinu zbog tebe.
Zapravo ja sam kriva, jer je i on sam rekao da nisam morala da dođem i da mogu da odem kad god poželim, ali zašto bi neko krivio sebe kada može druge? Užasna sam..
D: Zašto uvek sve svaljuješ na mene?
Kaže kroz smeh. Toliko puta sam ga okrivila za sve što mi se desilo da mu je izgleda postalo smešno.
J: Ako padnem godinu onda neću moći da idem na maturu sa Anom i nećemo moći da upišemo isti faklutet u isto vreme.
Počela sam da paničim. Ana i ja smo ovo planirale još od osnovne. Na fakultetu bismo našle naše buduće muževe, preselile bismo se kuća do kuće i naša deca bi bili najbolji prijatelji. Da, znam da je previše isplanirano, ali iskreno bilo bi čudno da ne bude tako.
D: Vi žene ste psihopate. Jel uvek tako planirate svoju budućnost ili ste vas dve neki poseban slučaj?
J: Moguće da je ovo drugo.
Kažem iskreno. Kako bih ja trebalo da znam da li drugi planiraju svoju budućnost kao nas dve? Mislim logično je da planiraju, ali ne znam da li je toliko detaljno. Nas dve već znamo i dan našeg zajedničkog venčanja. Jedini problem nam je bio taj da li ćemo ikada naći dečka.
Ana ga je očigledno našla, ali ja evo ni sama ne znam. Poljubili smo se i sada se oboje pravimo kao da se nije ništa desilo.
D: Tara.
Pozove me, te ja tek tada shvatim da nije pored mene.
Okrenem se, te ga ugledam na vratima nekog kafića.
Zar sam se toliko zamislila da nisam ni primetila da je rekao da idemo u kafić?
J: Ne.
D: Šta ne?
Zbunjeno me pita.
J: Damjane vidi koliko ljudi ima. Sramota me je da uđem ovakva.
Pogotovo zato što je svaka devojka koju sam ugledala kroz staklo ful obučena i našminkana, a ja ful izgledam kao drakula.
D: Ma daj. Nije kao da si inače lepša.
Kaže kroz osmeh na šta ja uvređeno zinem.
J: Što si me onda poljubio?
Promrmljam sebi u bradu prilazeći vratima.
D: Rekla si nešto?
J: Ne.
Odgovorim prolazeći pored njega koji je držao vrata.
Sednem u neki ćošak, te on sedne preko puta mene.
Par sekundi me samo gleda ne govoreći ništa. Šta me gledaš sada majmune? Lik mi je ladno rekao rekao da sam ružna.
Prekrstim ruke preko grudi te se bolje namestim gledajući u jednu tačku na stolu. On će meni da sam ja ružna.
Priđe nam konobar, te mi naručimo.
D: Limunada, fuj.
Prokomentariše, te ga ja pogledam.
J: Nije ti dovoljno što mene prozivaš, nego moraš i moju limunadu?
Besno ga upitam na šta on prevrne očima. Da bog da mu ostale naopačke.
D: Stvarno si se nadrkala?
Ma ne, čini ti se. Ne možeš tek tako da mi kažeš da sam ružna i očekuješ da se nasmejem i složim sa tobom.
Duboko uzdahne, te uzme čašu koju mu je upravo konobar doneo.
Ispred mene stavi čašu limunade, te mi namigne pre nego što ode.
Zbunjeno par sekundi gledam za njim, ali Damjan me prekine.
D: Šta je to?
Radoznalo me upita gledajući u moju čašu.
J: Limunada majmune.
Udari se po glavi uz kratak smeh.
D: Pogledaj šta je na čaši.
Pogledam, te vidim da je na čaši zalepljen mali papirić sa brojem telefona. Nasmejem se odlepljujući papirić koji stavim u dzep duksa.
D: Šta piše?
J: Vidiš, neki ipak ne misle da sam ružna.
D: Ma daj, zajebavao sam se.
Ništa ne kažem već uzmem limunadu u ruke. Samo se ti zajebavaj.
D: Šta ti je napisao?
Pita uzimajući kesicu šećera. Neće valjda staviti šećer u sok od pomorandze? Izgleda da hoće...
J: Napisao mi je njegov broj.
D: Šta?
Iznenađeno me upita odvajajući pogled sa čaše na mene. U sledećoj sekundi časa se nađe srušena na stolu i prazna, a ja počnem da se smejem.
D: Moj sok.
Tužno kaže gledajući u sto koji je sada preliven njegovim sokom.
Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što se ovo desilo.
K: Da li želite da vam donesem novi sok?
Pogleda u njega, te u mene, jer mu ovaj ne odgovara. Ne znam zašto očekuje od mene da mu odgovorim kada trenutno umirem od smeha.
D: Hoćeš li prestati da se smeješ? Odajem počast mom mrtvom soku od narandze.
Sada još više počnem da se smejem i ovaj trenutak me podseća kao da sam u nekoj seriji. Ja koja umirem od smeha, Damjan koji tuguje za sokom i konobar koji nas oboje zbunjeno gleda i pita se ko je od nas dvoje više lud. Čini mi se da je zažalio što mi je dao njegov broj.
D: Donesite mi novi.
Napokon progovori. Konobar ode i za par sekundi se pojavi jedna devojka sa krpom u rukama.
D: Hej, hej, nežno. Budi saosećajna, umro je.
Crvenokosa devojka ga pogleda kao da ima posla sa ludakom, ali ipak istim tempom nastavi da čisti sto.
J: Pusti devojku da radi svoj posao.
Kažem nakon što se smirim.
D: Ti ćuti, ti si kriva za ovo.
J: Ja?
Upitam ga nakon što progutam gutljaj svoje limunade.
D: „ Napisao mi je njegov broj. "
Kaže imitirajući me na šta se ja na kratko nasmejem. Jel on prso?
J: Ne razumem.
D: Zašto ti je dao svoj broj?
J: Teško ti je da poveruješ da neko misli da sam lepa, šta?
D: Zajebavao sam se.
Prepiremo se dok ona devojka i dalje briše sto. Kada sam bila na praksi neko dete je isto prosulo sok od narandze i ja sam posle toga provela pola sata trljajući glupavi sto. Ko bi rekao da je to toliko lepljivo.
J: Daj mi to.
Kažem, te joj iz ruku uzmem krpu koja je natopljena. Ustanem, dođem do Damjana, te mu iscedim krpu na glavu.
Besno izađem iz kafića propraćena zbunjenim pogledima nekih ljudi.
D: Tara!
Pozove me, ali se ja ne okrećem.
Uhvati me za nadlakticu, te me okrene prema sebi.
D: Zašto si ovo uradila?
J: Zato što me nerviraš! Ne možeš da me poljubiš i praviš se da se nije desilo, isprozivaš me da sam ružna, pa ljubomorišeš jer mi je neki dečko dao broj telefona! Ako ćeš već da uradiš nešto onda mi kaži na čemu smo, a ne ovako!
Vičem na njega na sred ulice kao najveći ludak. Zapravo jesam ludak, jer sam mislila da će se on prvi put u životu ponašati odgovorno. Dobro poljubio me je i zažalio, ali šta onda ljubomoriše kreten?
D: Ne možeš od mene da očekuješ da znam na čemu smo!Komplikovana si! Čas si dobra, čas me mrziš i polivaš me natopljenom krpom! Kako očekuješ da znam šta osećaš? Nisam vidovit jebote!
J: Pusti ne miru!
Kažem ne znajući šta da mu odgovorim.
Okrenem se želeći da nastavim pravo, ali kako je ovaj put pun izbočenih ploči i rupa, sapletem se i udarim glavu. Divno, stvarno divno!
X: Jesi li dobro?
Uspaničeno me upita plavokosa devojka koja je išla ka meni.
J: Ja sam dobro, moj ponos ne baš.
X: Krvariš.
Kaže, te me odvuče nazad u kafić.
X: Strahinja daj mi kutiju za prvu pomoć da joj očistim ranu.
Kaže konobaru koji mi je dao broj i koji verovatno misli da sam luda.
X: Šta čekaš brate?
Malo vikne na njega, te se on trgne i ode negde pozadi.
X: Sedi ovde.
Kaže pokazivajući mi na stolicu iza mene. Svi me gledaju i nestvarno me je sramota trenutno.
X: Ja sam Luna.
Predstavi se kako bi ubila ovu tišinu.
J: Tara.
Nasmejem joj se.
L: Napokon!
Kaže, te uzme Strahinji kutiju za prvu pomoć iz koje izvadi alkohol. Sada ću se još više izblamirati kada počnem da plačem kao dete od 5 godina. Ne osuđujte me, ali stvarno mnogo peče.
D: Daj meni, ja ću.
Oglasi se Damjan koji je do sada sve vreme ćutao.
L: Izvini.
Kaže pre nego što ode čak iako sam joj glavom pokazivala da me ne ostavlja samu sa njim.
J: Polako.
Upozorim ga kada krene prema mojoj rani natopljenom vaticom.
D: Nisam ni počeo.
J: Samo te upozoravam.
D: Znaš, ne bih te poljubio da nisam želeo. Ćutao sam, jer si i ti ćutala.
J: Pa nisi trebao da ćutiš.
D: A šta sam trebao? Kada smo se poljubili odmah si pobegla, a sada kada sam hteo da pričamo o tome završio sam okupan sokom od pomorandze. Kako ja na osnovu toga mogu da shvatim da li ti se sviđam ili ne? Nisam hteo da se ispalim i ispadne da samo ja imam osećanja prema tebi.
J: Nisi mogao to da kažeš pre nego što sam se osramotila pred svima?
Tako je Tara, na sve ovo mu odgovori ovako. Prosto si genije kada su u pitanju ovakve stvari.
D: Gotovo.
Kaže, te odvoji krvavu vaticu od moje rane. Nisam ni osetila!
D: Idem ja.
Uspravi se, te krene ka izlazu. On je tebi rekao šta oseća, a ti sedi ovde i ne radi ništa povodom toga.
L: Nisam htela da prisluškujem, alii...
Krene da priča sedajući preko puta mene.
L: On ti je upravo priznao da te voli, a ti samo sediš ovde. Da sam ja na tvom mestu već bih trčala za njim.
J: Prvo, nije mi priznao da me voli nego da mu se sviđam.
L: Isto je.
J: Drugo, nikada ne bih trčala za njim. On je kreten!
L: Ti si kreten.
Iznenađeno je pogledam sa osmehom na licu. Sviđa mi je što je ovoliko iskrena čak iako smo se tek upoznale.
L: Urnišeš jadnog dečka! Čekala sam Strahinju ispred i videla sam kada si mu iscedila krpu nad glavom, čula sam kako si ga napala što ti nije rekao na čemu ste iako mu ti nisi dala priliku ii sada kada ti je priznao ti sediš ovde sa mnom. Žao mi ga je stvarno.
J: Jel znaš šta je on meni sve uradio?
L: Šta?
J: Jednom me je namerno napucao loptom i gledaj, kriv mi je nos.
Kažem pokazivajući joj svoj nos.
L: Nije kriv.
J: Onda, ne da mi da spavam. Vidi kolike podočnjake imam od njega.
L: I dalje ne vidim zašto je gori od tebe. To su sitnice. Ti se igraš sa njegovim osećanjima.
J: Dok smo išli u školu pokušala sam da se sprijateljim sa njim, a on me je sve vreme kulirao. Jednom me je čak nazvao i manijakom. Takođe mi je rekao da sam pokvarena kada sam se iznenadila, jer se lik pojavio u mojoj kući. Pred očima mi je flertovao sa nekom likušom i posle toga me napio. Onda je sledeći dan došao kod mene kući i rekao mojima kako smo u vezi i upropastio mi je celi život otkako se pojavio.
Sada bih joj najradije rekla i to da sam zbog njega bila kidnapovana, da je kriminalac koga trenutno policija traži i da mi je nekoliko puta pretio ubistvom.
L: Pa ti se njemu sve vreme sviđaš. To je njegov način da ti privuče pažnju. Tipičan muškarac.
Naravno da mu se ne sviđam od početka. Šta lupa ona?
L: Mislim da je ovde jedini problem što ti ne znaš šta osećaš prema njemu.
Klimnem glavom potvrđujući više sebi nego njoj. Sve ovo sa njim mi je novo. Trebalo bi da ga mrzim. Trebalo je da ga strpam u zatvor kao što sam to na početku htela. Šta se odjednom dogodilo?
S: Završio sam.
Čujem Strahinjin glas iza sebe. Luna pogleda u njega, te u mene.
L: Jel hoćeš s nama napolje? Biće nas nekoliko. Taman ćeš skrenuti misli sa tvoje ljubavi nalik španskoj seriji.
Nasmejem se razmišljajući da li da odem sa njima. Trebaju mi prijatelji, pogotovo kada je sve postalo ovako komplikovano sa Damjanom.
J: Što da ne?
Kažem, te se ona široko nasmeje.
L: Idemo.
Veselo kaže, te ustane sa stolice.
J: Obično nisam ovakva ludača.
Obratim se Strahinji. Dao mi je svoj broj i posle svega ovoga je verovatno pomislio da sam jedna od onih histeričnih devojaka, a ne želim da to misli ako ćemo se već družiti.

Ovo mi je najduzi nastavak do sada ja mislim lol. Uglavnom, tek sada sam skontala da sam Lunu nazvala tako i da je plavusa bas kao i Luna Djogani hahahah. Ne brinite se neće biti toliko jadna kao ona ( sad kad se nadje neki Lunin fan pa me isproziva ). Inace na čijpj strani ste, Damjanovoj ili Tarinoj?