NA GRANICI

61. deo

J: Samo da znaš, sledeći put me nećeš moći kupiti hranom.
Rekla sam punih usta. Bože, koliko je ovo dobro!
D: Jesi sigurna?
Nasmejano me je pitao gledajući kako se bukvalno zatrpavam hranom.
J: Ne.
Odmahnula sam glavom.
D: Tako sam i mislio.
J: Ja vam kažem, uopšte nisam komplikovana. Kupiš mi hranu i problem rešen. Mislim i dalje želim da te ubijem, ali barem sada neću stvarno to uraditi.
D: Kada sam video da si počela da plačeš, stvarno mi je bilo žao.
J: Toliko ti je bilo žao da nisi mogao da prestaneš da se smeješ. Čovek dobio napad smeha.
D: Svejedno ćeš mi vratiti.
J: Otkud ti to?
D: Poznajem te.
J: Ne znaš baš ništa o meni.
Pobunim se. Ne zna čak ni kad mi je rođendan. Mada nisam ni ja bolja.
J: Koja mi je omiljena boja?
D: Ljubičasta.
J: Plava i crna.
D: Koja je meni omiljena boja?
J: Lako. Zelena.
D: Crna i bela.
J: Omiljena hrana?
D: Sve što se jede.
J: Pica.
D: A meni?
J: Lazanje.
Namršteno me pogleda.
D: Lupila si.
J: Nisam nego sam znala.
Nisam znala, čista sreća. Lazanje su mi prve pale na pamet.
D: Dobro, omiljeno voće?
J: Pomorandze, logično.
D: Tebi su jagode.
Klimnem glavom. Eto, barem je nešto pogodio.
D: Kada ti je rođendan?
J: Osmog jula, tebi?
D: Šestog decembra.
J: Pa to je za dva meseca.
D: Da.
J: Zašto mi nisi rekao? Kako misliš da ti na vreme kupim poklon?
D: Bože Tara, jesi li retardirana?
Uvređeno ga pogledam.
J: Hoćeš da kažeš da sam retardirana, jer želim da ti kupim savršen poklon?
D: Da. Ne razumem tu opsesiju, poklon kao poklon.
J: E pa sada ga nećeš ni dobiti.
D: Pa dobro.
J: Kako me nerviraš. Ne razumem kako si tako ravnodušan.
D: Nisam ravnodušan, samo mi nisu bitni pokloni.
J: Znači kupićeš mi očajan poklon? Dobro Damjane, dobro.
Prekrstim ruke preko grudi.
D: Tvoj rođendan je tek sledeće godine.
J: Ja bih počela već sada da smišljam poklon da sam na tvom mestu. Nije daleko sledeća godina.
D: Problem je u tome da ne znamo šta će se sve desiti do tada.
J: Razmišljala sam, ako nas ne daj bože Nikolai pronađe, da odemo na Havaje. Tad nas tek neće naći. A u Beograd možemo da se vratimo kada ta budala crkne.
D: Zašto na Havaje? Ja bih pre u London.
J: Ma nemoj? Ne mogu da podnesem onaj njihov britanski akcenat. Fuj.
D: A Nju Jork?
J: Ne do bog nikome! Tamo više pacova nego ljudi.
D: Zar nisi rekla da ne voliš vrućinu? Šta ćeš onda na Havajima?
J: U pravu si. Šta kažeš na Kanadu?
D: Tamo je skoro uvek hladno.
J: Pa dobro, meni nije to problem. A tebi?
D: Nije.
J: Znači dogovoreno, selimo se u Kanadu.
D: Ne mogu da verujem da radim ovo.
Kaže, te prihvati moju ruku.
J: Pazi sada, čak smo se i rukovali. Inače, moram nešto da te pitam.
D: Pitaj.
Zainteresovano me pogleda.
J: Koliko si tačno zaradio od ta poslednja tri puta što si pljačkao?
D: Ne onoliko koliko inače.
Zbunjeno ga pogledam.
D: Pre sam ja dobijao 60 procenata od te " zarade " , a Nikolai 40. Onda je promenio da obojica dobijamo isto, jer jelte da nije njega ne bih dobio ništa od toga.
J: Kakve veze on ima sa tim? Mislim, vi ste na riziku, a ne on.
D: U svakoj banci je do sada imao nekog svog koji na primer isključi kamere, pobrine se da neko od radnika ne pozove pomoć i slično.
J: Vas ima više, zar ne?
D: Da.
J: Ako on uzima 50% od svake vaše pljačke jebote bogatiji je i od Kajli Dzener.
Nasmeje se.
J: Koliko zarađujete od jedne pljačke?
D: Uglavnom idemo na banke koje su pred bankrotom, ali milion se uvek nađe, ponekad i više.
J: Koliko često radite?
D: U jednom danu su barem tri banke opljačkane.
J: Ako se u jednom danu opljačka toliko, zašto su onda samo tvoje pljačke bile na vestima?
D: Zato što ja uvek uzmem najviše.
Kaže ponosno.
J: Majmune, nemoj da budeš ponosan na to. Ići ćeš u pakao.
Prevrne očima.
J: Znači ako kažemo da je svako od vas trojice donelo po milion. To znači da on za dan zaradi jedan i po milion.
D: Da.
Kaže opušteno.
J: Znaš li ti kolike su to pare?
D: Kad se navikneš na njih, to nije ništa.
J: Osećam se siromašno sada.
Prokomentarišem. Zamisli za mesec dana zaradiš 45 miliona, ali ne, to uopšte nije puno. Navikneš se.
J: A što mi ne organizujemo tako neku bandu i ja budem šef. Vama ide 40 posto od zarade, jer ste vi muškarci, a ja žena.
D: Kakve veze to ima?
J: Kako misliš kakve? Ženama je potrebno više para za trošenje nego vama. Ako mene pitaš, vama su pare potrebne samo da bi nama ženama kupovali poklone.
D: Znači vi nas smatrate kao neke kasice?
J: Ne. Ustvari da. Mislim razmisli, ti si ionako pola svojih para potrošio na mene, Violetu i svoju mamu.
D: Osećam se izigrano.
Nasmejem se.
J: Šta hoćeš? Mi vam za uzvrat poklanjamo pažnju. Kuvamo vam, čistimo, peglamo..
D: A ti kako mi kuvaš bolje bih prošao da sam pojeo nešto sa ulice. Čišćenje neću ni da komentarišem.
J: Nije istina! Violeta me uči da kuvam i baš mi je pre neki dan rekla da sam sve bolja i bolja.
D: Verovatno joj je žao što si toliko nesposobna, pa kao da te malo ohrabri.
J: Strašno. Vi muškarci ste stalno nezadovoljni. Mi se trudimo oko vas i onda nam vi dođete komentarišete kako nešto ne radimo dobro. Ako već ne znam, uzmi pa uradi sam.
D: Pa kad vam već služimo kao bonus kreditne kartice, treba da sve bude savršeno. Ne trošimo valjda dzaba tolike pare na vas?
J: Pa nismo vam mi sluškinje.
D: Znači mi smo vama novčanik i možete da se žalite ako nešto ne dobijete, ali mi ne možemo ako nam se nešto ne svidi?
J: Naša je slobodna volja to što vam udovoljavamo. Mi ako nećemo, ne moramo.
D: A mi moramo?
J: Ne morate ni vi, ali onda ćete biti pičke. Mislim, nisu bitne pare u ljubavi, ali kada ih već imaš što ih ne bi trošio?
D: Čudan je taj ženski rod...
Prokomentariše više za sebe.
D: Jel idemo?
J: Jedino ako ćeš me nositi, jer posle ovoga mislim da nisam sposobna da hodam.
D: Hajde, možemo mi to.
Kaže, ustane, te mi pruži svoju ruku kako bi mi pomogao.
Oboje smo se naždrali kao da nismo jeli mesec dana.

Ja sada treba da sam na času matematike, ali naravno da nisam jer bože sačuvaj zamisli ja da radim nešto što ima veze sa tim. Inače, neću da vam spojlujen, ali ipak hoću, jer želim da vam kažem da se uskoro vraćaju u Beograd. Šta mislite, šta će se desiti kada se budu vratili?