NA GRANICI

104. deo

Nakon dosta povraćanja, promena raspoloženja i osobina, već sam počela da se brinem. Kasni mi već dve nedelje i već polako počinjem da se plašim. Pokušavala sam da odložim tu mogućnost što sam više mogla, ali u skorije vreme je to nemoguće. Izvlačila sam se da je sve ovo zato što i dalje nisam dobila i dok su mi svi drugi poverovali nisam mogla, a da ne primetim Damjanovu zabrinutost.
Naslonila sam se na kadu čekajući da mi test za trudnoću odredi kako će se moj život dalje odvijati. Da li će sve biti normalno ili ću ja postati majka, a da ni ne završim srednju školu?
Mogla sam da osetim napetost iza vrata gde me je Ana čekala. A ni ovde nije ništa bolje.
Napokon sam skupila hrabrost i pogledala. Suze su mi pošle kada sam ugledala dve male crtice.
Bila sam srećna, tužna i gotovo sam doživela svaku moguću emociju u tom trenutku, ali najviše je preovladao strah.
Šta ako me ostavi? Oboje smo previše mladi i nezreli da bismo postali roditelji. Kako će tata, Marija i Vuk da reaguju? Kako će mama da reaguje? Da li sam spremna da budem dobra majka?
Pitanja su mi se motala po glavi, a ja ni na jedan nisam imala odgovor.
Otvorila sam vrata, a Ana mi je odmah pritrčala u zagrljaj videvši moje suzne oči.
A: Biće sve u redu Tara.
Jače me je stegla dajući mi do znanja da ćemo zajedni proći kroz ovo.
J: Ne znam šta da radim. Kako da mu kažem? Šta ako je ne prihvati?
Uhvatim se za stomak dok joj postavljam pitanja na koja sam tako jako želela da znam odgovore, a nisam imala hrabrosti da ih uputim pravim osobama.
A: Ako te stvarno voli, prihvatiće.  A ako ne prihvati, zajedno ćemo proći kroz ovo. Potrudićemo se da to dete odraste na najbolji mogući način. Ali sigurna sam da te Damjan neće ostaviti. Zar i sam nije pričao kako želi da te oženi?
J: To je bilo tada. Tada nije bilo bebe, Ana. To je velika odgovornost.
A: Beba je samo ono što dokazuje vašu ljubav. Ako te iskreno voli, u šta sam sigurna da je istina, nema potrebe da brineš.
J: Šta da kažem svojima? Znam da će tata poludeti, ali kako li će tek mama reagovati? Ubiće me!
A: Nećemo znati dok ne saznamo. Bez obzira na sve, znaš da sam uvek tu za tebe.
Još jednom je jako zagrlim, a onda uzmem jaknu sa stolice.
A: Ideš kod Damjana?
Klimnem glavom.
A: Jel ćeš mu reći?
J: Hoću. Ali ne sada.
Uputi mi osuđujuć pogled. Dok se sama ne pomirim sa činjenicom da sam trudna neću nikome reći.
Iako sam pokušala da je odgovorim, sa Anom sam se pozdravila tek kada me je otpratila do Damjanove zgrade.
A: Vidimo se sutra.
Toplo mi se nasmeje, te se okrene i ode. Duboko uzdahnem, a onda se popnem do Damjanovog sprata. Bez kucanja uđem u stan i uputim se ka kuhinji odakle dopire miris palačinki.
J: Stvarno si mi napravio palačinke?
Oduševljeno upitam kada uđem u kuhinju.
D: Da ti se izvinim zato što si toliko puta plakala ove nedelje zbog mene.
Nasmejem se. Plakala sam zbog sitnica, ali izgleda je Damjan to ozbiljno shvatio. Obični trudnički hormoni. Zapravo ništa drugačije od mog običnog ponašanja. Jedini dodatak je što plačem za svaku moguću sitnicu što me užasno nervira. Jedna od tih sitnica je sada.
Hormoni mi govore da plačem zbog kepog gesta koji mi je priredio, a srce i mozak mi govore da plačem zato što ne želim da izgubim sve ovo. Ne želim da izgubim njega.
Kada primeti da ponovo plačem, ostavi palačinke, te me jako zagrli.
D: Zašto sada plačeš?
J: Zato što sam budala.
Nasmeje se.
D: Jesi.
Odvoji se od mene, a onda mi obriše suze.
D: Ne želim više da te vidim uplakanu, okej? Mislim da je dovoljno za ovu nedelju.
Oboje se nasmejemo, a ja ga onda ponovo zagrlim.
U poslednje vreme je bio previže nežan prema meni i sve vreme me je bockalo da zna šta je u pitanju.
D: Uff izgorela mi je palačinka.
Potrči ka šporetu, a ja se nasmejem. Sednem za sto, te namažem jednu palačinku za sebe.
J: Gospodin je konačno naučio da kuva?
D: Gospodin jeste, a kad će gospođica?
Nasmeje se, a ja uzmem prvu stvar koju dohvatim i gađam ga.
Odjednom se uozbiljim i pogledam ga dok mi je okrenut leđima.
J: Šta bi uradio kada bi saznao da sam trudna?
Na trenutak se zbuni mojim pitanjem i i dalje se ne okreće. Kada se konačno okrene prepoznam skeptičnost u njegovom pogledu.
To me na trenutak uplaši, ali i dalje ga gledam pravo u oči očekujući odgovor.
D: Ništa. Šta bih mogao da uradim?
J: Jel bi prihvatio dete?
Postavim mu pitanje koje me kopka otkako sam saznala da sam trudna.
Stavi stolicu preko puta mene, a onda me uhvati za ruku.
D: Naravno da bih prihvatio Tara. Ništa, ali baš ništa, ne bi moglo da ugasi moju ljubav prema tebi. Volim te i voleću te bez obzira na sve.
Po ko zna koju put suze ponovo krenu niz moje obraze.
J: Volim i ja tebe.
Kažem, te ga jako zagrlim.
D: U poslednje vreme se jako čudno ponašaš i pomislio sam da nisi možda..
Za trenutak uspe da mi obori raspoloženje kada čak ne uspe ni da dovrši u rečenicu.
Nisam sumnjala u to da me voli, jer sam znala da je istina. Plašila sam se njegove reakcije. Iako mi je jasno dao do znanja da bi prihvatio dete imam osećaj da je to rekao samo zato što je pomislio da sam trudna.
J: Trudna? Ne, naravno da nisam. Bože sačuvaj.
Vidim olakšanje na njegovom licu i to me u potpunosti slomi.
J: Ja, ovaj, moram da idem. Moram da pomognem nešto tati.
Kažem prvo što mi padne na pamet kako bih se izvukla iz ove situacije.
D: Hoćeš da te odvezem?
Odmahnem glavom.
J: Peške ću.
Nekako se nasmešim, te ustanem sa stolice i krenem ka vratima.
Poljubi me na blic, a onda me pusti da odem.

Ja se utripovala da nisam nista danas postavila kad ono jesam. Mrzelo me je da izlazim iz apk pa eto, jos jedan nastavak danas. Znam da sam divna 🥰.