Ćutim o tebi (Završena)

10. deo

Kočila sam nogama kada me je mama terala da idem u školu. Bila me je sramota i dalje od jučerašnjeg dana i načina na koji sam postiđena. Nisam mu priznala osećania a i dalje sam ispala idiot jer sam ga pitala da mi pomogne oko učenja.
To nije bila dobra ideja, nimalo, podsetila sam sebe.
Doduše, iako mrzim školu, uvek stižem na vreme i to je pravo čudo.
Dok sam uzimala knjige iz svog ormarića virnula sam u Mihajlovu učionicu u kojoj je on već sedeo i čitao nešto iz sveske. Divila sam mu se i dalje, iako sam bila beskonačno ljuta na njega. Držao mi je pažnju sve dok nije zvonilo. Tada sam zaključala svoj ormarić pod brojem trinaest i otišla u učionicu. Brojeve ormarića bismo birali po svojim omiljenim brojevima i nastajale su nesuglasice jer se mnogima srećni brojevi poklapali. Ja nisam imala tih problema. Trinaest. Moj omiljeni i srecni broj je trinaest. Ali, često razmišljam i shvatim da on i nije tako srećan. Nije ni čudo što niko nije želeo moj ormarić.

Čekala sam sat vremena. Čekala sam dva sata. Sat za satom su prolazili ali od Aline nije bilo ni traga.
Uveče. Činilo mi se da je sve u redu. Pričali smo o svemu i ona više nije bila tako neraspoložena kao kada je došla kod mene.
Pozvala sam je, kada više nisam mogla da čekam na poslednjem času jer poznavajući je, može da dođe kada joj se ćefne, pa čak i na poslednji čas.
Ali odgovora nije bilo...
Dobila sam njenu govornu poštu par puta i nakon toga sam prestala da je zovem.
Jedva sam dočekala kraj istorije da bih konačno otišla kući. I ne, nisam otišla danas u biblioteku. Prvi put nisam otišla. Sramota me je i dalje izjedala iznutra i nisam znala kada ću ponovo kročiti u mesto u kojem sam jedino pronalazila spokoj.
Alina mi je bila jedina na umu dok sam se vraćala kući.
Xx: ,,Smešno mi je to što te uvek zateknem dok čudno hodaš i pričaš sama sa sobom."
Prepoznala sam glas otpozadi ali nisam mogla jasno da shvatim ko mi je to rekao te sam se okrenula.
Leonid. Trebalo je da znam.
J: ,,Nisam raspoložena za zezanje."
Hladno sam rekla nastavivši da hodam.
L: ,,Nešto se desilo?"
J: ,,A želiš da znaš? Ili ćeš i to da napišeš u novinama?"
Besno sam ga upitala i tek tada sam se zaustavila. Koliko god ga molila izbacio je u školske novine sramotu koju sam doživela u biblioteci pod nazivom ,,Ovo se ne propušta".
J: ,,Ti si baš gadina od osobe."