Ćutim o tebi (Završena)

143. deo

J: ,,Ček, ček. Kako to mislite odlazite?"
Cupkala sam nogama o pod vuncarajući viljušku po praznom tanjiru. Bila sam izuzetno gladna sve dok mi roditelji nisu objavili njihov odlazak u Norvešku. Tada mi se sve pomešalo. Tražila sam im tri razloga da navedu zašto me napuštaju baš sada. Zašto ne preko leta kada nemam obaveze? I zašto, kada je u Norveškoj mnogo hladnije nego u Moskvi?
M: ,,Dušo, idemo samo na tri nedelje. Dobila sam besplatno putovanje tuda u kancelariji zbog unapređenja. Jedina sam!"
Zvučala je jako veselo.
Nervozno sam se nasmešila. Bilo mi je izuzetno drago što je mamina karijera rasla ali nisam bila zadovoljna time što će otići. Zašto sada?
T: ,,Velika si već, Valeri. Evo, u junu ćeš napuniti osamnaest."
Napravila sam grimasu koja se nije dopala mom ocu te me je izimitirao. Nisam i dalje mogla da se naviknem da imam sedamnaest a pogotovo ne osamnaest.
J: ,,Daće Bog da napunim."
Prostrelio me je pogledom. Mrzeo je moj pesimizam.
Mama je bila najbolja kada je reč o morskim plodovima koje je napravila za ručak, nestrpljivo sam ih čekala da me je stomak zaboleo.
M: ,,Možeš i Mihajla da zoveš kako ti ne bi bilo dosadno kod kuće."
Tata i ja, istovremeno smo iskolačili oči na mamu.
Nije mi dao da dođem do reči.
T: ,,Sami? Kod kuće?"
M: ,,O ma daj, nisam mislila ništa loše."
T: ,,Ona da bude sama sa dečkom kod kuće? Razmišljaš li ti glavom, ženo?"
Mama je coktala stavljajući nasred stola ogromnog jastoga a sa strane lignje.
M: ,,Oh, Saša. Govorim to jer znam našu devojčicu. Zar joj ne veruješ?"
Tata je prebacivao pogled sa mene na mamu.
T: ,,Ne verujem njemu."
M: ,,Aha. Jer se porediš sa njim!"
Prepirali su se kao da ja nisam ovde, kao da ih ne čujem.
Spustila sam se u stolicu što sam više mogla. Lice mi je gorelo. Čini mi se da, između boje moga lica i jastoga, nije bilo razlike.