Ćutim o tebi (Završena)

94. deo

Sedeli smo do šest u biblioteci, sve dok Olga nije posla kući i podsetila nas da postoji vreme i da je moguće da završimo kao prošli put. Ne bi mi smetalo. A ni Mihajlu.
U međuvremenu dok smo izlazili Ilija mi je poslao poruku o tome da Pavle ništa ne govori o Alini. Sve vreme ćuti i gleda u svoje ruke.
M: ,,Ko je Ilija?"
Upitao me je Mihajlo gledajući u moj telefon dok sam odgovarala Iliji sa ,,javi odmah čim nešto saznaš."
J: ,,Policajac koji istražuje Alinin slučaj."
Namrštio se i dalje gledajući u telefon čiji sam ekran već ugasila.
M: ,,Zašto ti piše poruke?"
J: ,,Jer mi javlja o slučaju."
M: ,,Zar policija ne zove iz stanice?"
J: ,,Pre me je zvao sve dok nije počeo da mi piše sa njegovog ličnog broja."
Nezadovoljno me je pogledao i ubrzao korak.
M: ,,Da li zna da je pola sedam i da se u ovo vreme ne šalju poruke žrtvama? Ako te uopšte smatra njom.."
Zbunjeno sam ga pogledala.
J: ,,Šta drugo mogu da predstavljam za njega?"
M: ,,Cilj udvaranja, možda. Da li ti se udvarao?"
Usporio je korak kada me je upitao, te sam sklonila pogled sa njega i ubrzala korak.
M: ,,Znači jeste."
J: ,,To nije bilo baš udvaranje. Samo je...dobar."
Promumlao je nešto poput ,,aham".
M: ,,Koliko ima godina?"
J: ,,Čini mi se dvadeset pet."
M: ,,Da li je zgodan?"
J: ,,Veoma."
Nasmešila sam se odgovorivši mu na pitanje. Nervozno je coknuo jezikom ne skrećući pogled sa mene.
M: ,,A smeješ se sada jer si ga se setila?"
J: ,,Zašto to misliš?"
M: ,,Tako izgleda. Poljubio sam te a misliš na nekog drugog."
Skupila sam usne ne bih li prasnula u smeh koji sigurno ne bih mogla da kontrolišem. Izgleda da ga je Ilija kao pojava počeo nervirati iako ga nikada nije upoznao.
J: ,,Ti si mi smešan."
M: ,,Ja?"
J: ,,Da. Jesi li ljubomoran?"
Pitala sam ga direktno kao što je on mene, nateravši me da crvenim kao nikada u životu u biblioteci.
M: ,,Ne, zašto bih bio? Samo ne želim da pričaš o drugim momcima ili da uopšte razmišljaš o njima."
Ne razmišljam ni o kome osim o tebi.