You're the reason i breathe

Part 72

Uzela sam telefon u ruke i poslala Emiru poruku na viber da vidim spava li ili je budan još.
Nakon pet minuta mi je odgovorio da ne spava i pitao me može li me nazvati.
Nazvao me je.

Emir:"To si ti sad ustala?"
Ja:"Jesam, pa rekoh da vidim sta radiš. Kada ste otišli?"
Emir:"Ma evo legao sam. Kad si zaspala onda smo i otišli. Kako si ti?"
Ja:"Potrešena i tužna ,a ako ćeš fizički ništa posebno bolje."

Emir:"Znam da se ljutiš na mene i neću ti ni govoriti nemoj, zato što si upravu,ali oni mene i Chrisa trebaju, inače nas ne bi zvali. Idem prvenstveno jer želim da tebe sačuvam od takvih osoba i od onakvih dešavanja ,a onda i sve druge ljude. Uglavnom,nećemo sada o tome, pričat ćemo sutra,kad ti donesem stvari."

Ja:"Nemoj ti donositi,doći ću ja kod tebe po stvari,da možemo razgovarati, a i da budemo zajedno malo više."
Emir:"Dobro.Nedostaješ mi ovdje. Toliko mi je neobično bez tebe, ne mogu ti to objasniti. Nekako je sve prazno."
Ja:"I ti meni nedostaješ. Jedva čekam opet da te vidim.Sad bih odmah došla da mogu normalno hodati. Ali eto vidjet ćemo se sutra."

Emir:"Hoćeš li da dođem ispred,ako možeš izaći?"
Odmah mi je izmamio osmijeh ovim pitanjem.

Ja:"Ma ne,svakako si i ti legao,nemoj se remetiti sad,a i kasno ti je da dolaziš."
Emir:"Nije meni kasno nista zbog tebe ,samo ako ti hoćeš..Doći ću samo da te zagrlim i poljubim"
Ja:"Naravno da bih htjela,ali  sad zbog mene da izlaziš i to."

Emir:"Hajde ljubavi, vidimo se."
Ja:"Ideš..dobro hajde, laku noć, vidimo se sutra."
Emir:"Volim te."
Ja:"I ja tebe."

Prekinula sam slušlicu i sjela za svoj radni stol,upalila noćnu lampu, a onda i laptop. Zabavila sam se malo tako što sam tražila film koji ću gledati i tako nekako mi je vrijeme brzo i prolazilo Pola onih filmova ili sam gledala, ili su dosadni ili imaju reklame usred filmova pa više vremena  te reklame provedes gledajući nego film. Zazvonio mi je telefon.Emir.

Ja:"Emire?Šta je bilo?"
Emir:"Ja se nisam šalio, pogledaj kroz prozor."
Ustala sam i polako došepala do prozora.Stajao je naslonjen na svoje auto, sa telefonom na uhu i pogledom prema meni.Pa on je stvarno došao.

Ja:"Stvarno si došao."
Emir:"Hajde,polako siđi,čekam te da se izgrlimo."

Toliko me je obradovao, da sam se osjećala kao da ću poletjeti. Osjećala sam leptiriće u stomaku. Već je prošlo pola 11 navečer, a on je samo zbog mene došao. Uzela sam štaku koju je nana nosila jedno vrijeme kada nije mogla da hoda ,pa je ostala kod mene u sobi.Stavila dam telefon u trenerku,polako otvorila vrata od sobe.Nisam čula niti TV niti glasove u dnevnom boravku. Svjetla su bila ugašena.Uzela sam telefon i upalila svjetiljku te sam polako pomoću ograde od stepenica i ove štake sišla niz stepenice,a onda požurila i da izađem iz kuće .Emir me je čekao ispred vrata ,a auto mu je stajalo gdje je i on maloprije bio, sa druge strane kuće.

Ja:"Moramo se skloniti, mamin i tatin prozor gleda na vrata."
Uhvatio me je u naručje i ponio do auta.Spustio me je da stojim.Pogledali smo se,a onda me je toliko jako zagrlio,da se nisam mogla izvući čak i da sam htjela.

Emir:"Samo mi ovo treba."
Onda smo se poljubili, te sam vidjela onu komšinicu sveznalicu, mahalušu.

Okrenula sam se na drugu stranu da ne skonta da sam to ja, pa da kasnije priča kako sam se ja ljubila sa nekim momkom u večernjim satima, što i jeste istina, ali ne mora ni znati da sam to ja.

Ja:"Brzo,moramo se sakriti."
Emir:"Što?Šta je bilo?"
Ja:"Ma eno one komšinice mahaluše.Okreni se vidi dolazi li."
Okrenuo se i pogledao brzinski.
Emir:"Ide,ako hoćeš da se sakriješ uđi u auto."

I uletila sam na zadnje sjedište sa onom štakom prije nego me vidi. Emir je također sjeo, za volan te je upalio auto i počeo se udaljavati od kuće.