You're the reason i breathe

Part 20

Nastavili smo,a onda sam osjetila kako to nije ono što bih trebala raditi.Ne želim da se sada zaljubim u njega,ne želim ni on u mene da se zaljubi, iako smo rekli jedno drugom volim te.Bivša djevojka mu se pokušala ubiti zbog njega,ne želim još dodatno sve da komplikujem,mada mi se sviđa,užasno,bar sam u tome sigurna.

Odmakla sam se od njega.
Emir:"Izvini ako sam.."-počeo je sa nekim glupim izvinjenjem iako nije ništa krivo uradio,i to sam sigurna da je i on svjestan toga,ali se ipak izvinjava.

Ja:"Emire,nisi ništa, znaš i sam"
Emir:"Pa šta je onda?"
Ja:"Ništa.."
Emir:"Pa nešto jeste.U čemu je problem? Osim situacije u kojoj jesmo."
Ja:"Ne mogu ja ovo"
Emir:"Dobro, ne brini, neću te siliti ni na što"
Ja:"Nije to Emire. Ne mogu biti s tobom, ne može ovo ovako. Želim da ti vjerujem, i da te volim, ali iskreno, nikome ne vjerujem više."

Emir:"Zašto?U čemu je problem?"
Ja:"U tvojoj bivšoj, u mojoj situaciji....u svemu. Ja ne mogu podnijeti da neko sebe uništava zbog mene. Ne želim da se ona uništava zbog toga što joj je dragi sa drugom"

Emir:"Nije valjda da vjeruješ da to radi zbog tebe i mene, ona to radi da pridobije pažnju."
Ja:"Emire, svejedno je. Život je život"
Emir:"Evo,odmah sam se iznervirao. Šta pricaš ti?"

Ja:"Ništa, nebitno je, pričat ćemo sutra"-spustila sam se u postelju i zaklopila oči. Okrenula sam se na drugu stranu.

Emir:"Ma ja, sutra, mogu misliti" -vratio je glavu na jastuk.
Razmišljala sam nekoliko minuta o tome šta je dovelo do toga da budem  u životnoj opasnosti.Emir mi je kao nešto rekao,mada imam osjećaj da to nije sve.Zna on više nego što mi je rekao.
.....
Napokon sam zaspala.Ujutru me je neki nemir probudio.Pogledala sam u Emira,spavao je još.Ustala sam iz kreveta,obula tene na noge i stala pored prozora.

Pitala sam se šta ja radim ovdje s njim? Pa on je tu zbog posla.Kao da bi se zaljubio u mene,nema druge oko sebe ko kad je stalno sa mnom....Uff.
Bila sam nervozna jer ne znam koji se klinac događa. Još i ne spavam u svojoj kući,nego po tuđim stanovima.Spavam kod njega,a i ne znam ga kako treba. Zašto mi sve ovo treba? Hvatala me je blaga anksioznost.

"Emire"-dozivala sam ga ne bi li konačno ustao da vidi šta je sa autom pa da više idemo svojim kućama.
Nije otvorio oči ,pa sam ga glasnije dozvala i promrdala mu desnu ruku koja je bila na ćošku jastuka.

Počeo se buditi.
Emir:"O dobro jutro.Vidim već si se ushodala"
Ja:"Ustani više da možemo ići"
Emir:"Koliko je sati?" -upitao je dok se rastezao
Ja:"07:56 ,hajde moram kući više.Ako ti budeš htio, ja ću sama otići."
Emir:" S kim?"
Ja:"Snaći ću se ja, ne brini ništa"
Emir:"Ne sumnjam"

Ja:"Daj mi ključ da otključam"
Emir:"Stani da ustanem"

Ustao je i polako prišao onako bez majice.
Stao je ispred mene. Pri samom njegovom prilasku, uzbudila sam se.
Kroz glavu su mi prolazila sinoćnja desavanja.

Napravila sam korak unazad i naslonila se na vrata, on korak unaprijed,prema meni te je naslonio ruke na zid u visini mojih ramena.
Sad sam se još više uzbudila.
Stajali smo tako nekoliko sekundi,a onda je lijevu ruku spustio i otključao vrata. Spustila sam glavu, on se odmakao od mene, te sam brzo izletila iz sobe u taj kao dnevni boravak.

Stajala sam pored prozora i čula Emirov telefon da zvoni.Tiho je zatvorio vrata od spavaće sobe.Brzo sam prišla vratima i čula kako nešto govori sa mnom je,dovest cu je večeras,sve je isplanirano
To je ,iako sam već bila sumnjićava,probudilo još veće sumnje u meni.

Pokupila sam svoje stvari i izašla iz sobe te se uputila ka stepenicama do hola da mogu izaći iz hotela.
Hodala sam što sam brzo a kada sam izašla iz hotela,kad sam se udaljila nekih 30-50m,počela sam još brže da hodam.
Ja ne znam kakvi me ljudi ovo okružuju.

U pravu je bio,ovdje ne staje bus.Kako da se vratim sada kući? Idem pješke, a nazvat ću Crisa sa dođe po mene.
......
Već sam se podosta udaljila od hotela.Hodala sam ulicom gdje nigdje nikoga nije bilo, još da bude gore,s obje strane ceste je šuma bila.
Uporno sam pokušavala dobiti Chrisa na telefon ,no nije se javljao ,kao ni moj brat. Nazvala sam Andrea.

Andre:"Halo Aria?"-pospanim glasom mi je izgovorio ime
Ja:"Andre,gdje si?"
Andre:"U krevetu"
Ja:"Trebam tvoju pomoć"
Andre:"Reci, šta je bilo?"
Ja:"Možeš li doći po mene?"
Andre:"Gdje?Sto uopće zoveš u ova doba?Šta se desilo,gdje si?"
Ja:"Ne znam Andre,možeš li doći molim te?"

Andre:"Ma mogu nije problem.Nisi u Istanbulu?"
Ja:"Nisam,tu sam na nekom mjesto nedaleko od grada,na cesti.."
Andre:"Pošalji mi lokaciju,odmah krećem"
Ja:"Dobro,evo šaljem odmah.Hvala"

Dok sam hodala i dalje prema putu kući,slala sam lokaciju Andreu,međutim nije se poslalo.Nije bilo signala.
Pokušavala sam i dalje,ali ništa.Cestom je prošlo auto iz kojeg su mi svirali i zviždali. Uplašila sam se. Ipak sam sama tu, na sred puta pored šuma sa obje strane,bbez igdje ikoga, bez Emira.

Nisam obraćala pažnju na njih,pravila sam se kao da ih ne čujem i uplašeno nastavila koračati prema naprijed.
Opet sam čula zviždanje, ali i dozivanje. Nisam znala da li da počnem trčati,jer ako to uradim, oni će namjerno krenuti za mnom.
Nastavila sam sa brzim hodom.

To auto je sada bilo sa mnom u ravnini,tj.istom brzinom smo se kretali.Pogledala sam u osobe koje se nalaze  unutra.Bila su to dva starija momka,oko 27 godina otprilike. Smješkali su mi se,a jedan me je upitao kuda sam krenula.
Nisam ništa odgovorila, a onda me je ovaj drugi vozač upitao jesam li gluha.

Odgovorila sam da savršeno dobro čujem,te da ih ne zanima kuda sam krenula,da nastave svojim putem.Nisam ni sama znala otkud mi u jednom trenutku tolika hrabrost da im se suprotstavim i odgovorim ovako nešto,ali unatoč svom strahu sam im rekla. A tek onda,kada su mi usta proradila brže od mozga, sam shvatila ponovo da sam sama,naspam njih dvojice sićušna i nemoćna,te da sam trebala šutiti jer ne znam šta će se sad desiti.Nastavila sam još brže hodati,a onda su se spriječili ispred mene.

Ovaj na suvozacevom mjestu je izašao i krenuo prema meni.
Imala sam osjećaj da će mi srce od straha stati.Ja i moja tvrdoglavost će mi glave doći.Bio je Emir u pravu.

Hodala sam unazad,on prema meni.
Stala sam,stao je i on.

On:"Kako se zoveš?"
Ja:"Šta hoćeš ti?"
On:"Da se upoznamo"
Ja:"Nema potrebe.Samo vi nastavite svojim putem."
On:"Vidi ,nemam lošu namjeru,vjeruj mi.Znam da si sad uplašena,s pravom,ali šta radiš sama nasred puta ovdje?"

Ja:"Šetam"-lupila sam prvo što mi je palo na pamet
On:"Šetaš ovdje?"
Ja:"Da. Pa šta?Mogu valjda šetati?"
On:"Pa možeš,naravno,ali ovdje...Ovuda ti nije najpametnije da setas"

Ja:"Dobro,hvala na upozorenju,možete slobodno ići sada"
On:"Gdje ideš da te povezemo?"
Ja:"A pa sad sam ti rekla da šetam. Ubrzo cu se naći sa prijateljem,nema potrebe za prijevozom. Hvala."

On:"Vidi ,ja znam da si ti uplašena iako se praviš da nisi, vidim ti po izrazu lica da jesi. Ali moram reći i da si hrabra. Vjeruj da ti ne želimo ništa loše, samo ti nije pametno da hodaš sama. U ovoj zoni sad nemaš ni signala da nazoveš nekoga"

Ja:"Lijepo je to od tebe, ali ne želim vašu pomoć, snaći ću se sama"
Prošla sam pored njega ,zaobišla ono auto i ubrzanim koracima krenula naprijed.
Nisam se okretala.

Taj isti momak :"Čekaj,čekaj"-dozivao me je
Okrenula sam se, došao je do mene.
Pružio mi je ruku.
Selim - predstavio se.

Ja nisam ni smjela da mu pružim ruku.Pogledala sam u stranu s koje sam došla i vidjela Emirovo auto.Stao je nasred puta, izašao ljutito iz auta i prišao mi, uzeo me za ruku i povukao prema autu.

Selim:"Halo,stani. Ko si ti? Što vuceš djevojku?"
Odmah je izašao i onaj drugi,što me je upitao jesam li gluha.

Emir:"Šta tebe briga?Ko si ti?"
Selim:"Djevojko,bstani"
Okrenula sam se prema njemu.
Selim:" Znaš li njega?"
Ja:"Znam, nažalost, rekla bih"
Emir me je ljutito pogledao.

Emir:"Ulazi u auto"-otvorio je vrata od auta i ugurao me unutra.
Sjeo je i on. Pogledala sam u onu dvojicu, oni su gledali u nas. Krenuli smo.
Pogledala sam u Emira. Stvarno je ljut bio, još ga ovakvog nisam vidjela.