You're the reason i breathe

Part 70

Doktor:"Aria,kako si?"
Ja:"Dobro koliko mogu biti."

Pogledao je moj karton, a nakon toga mi je provjerio oči, izmjerili su mi pritisak ,obavio je sve ono što je trebalo. Bila sam prikopčana na infuziju. Čula sam kucanje na vratima, Emir je ušao.
Doktor i sestra su izašli, te mi je Emir prišao krevetu. Nasmijao se i prišao mi,a čim sam ga vidjela takvog, odmah mi je lakše bilo. Znala sam da se smije samo da bi mene oraspoložio.
Sjeo je na stolicu pored mog kreveta. Uhvatio me je za ruku i spustio glavu. Par minuta nije ništa progovarao, samo me je držao za ruku.

Emir:"Izvini. Toliko mi je žao što te nisam uspio ...spasiti...ranije...što te nisam uspio zaštiti kada je trebalo..."-teško je izgovarao.

Ušutili smo oboje nakon toga. Zasuzile su nam oboma oči. Kroz glavu su mi prolazile slike onoga sto sam preživjela i tek sada sam počela shvaćati koliko je to sve zapravo monstruozno...koliko su me maltretirali, ubijali...Ne znam samo otkud mi toliko snage ,Bog mi je bio na pomoći. Zahvaljujući Njemu i snagi koju mi je podario, želju i volju za životom, preživjela sam. Mada jedva, da vojnici nisu stigli, ko zna šta bi bilo sa mnom kasnije...
Bilo mi je teško da pričam o tome kako su me mlatili, pogotovo Emiru.

Prihvatila sam njegovu ruku i duboko udahnula. Bilo mi je jako teško i gledati ga.
Ja:"Ti nisi kriv ni za šta. Valjda je tako trebalo biti, u tom trenutku. Pucali su u tebe. Gdje?"
Emir:"Dobro sam ja, ne brini."-prišao mi je bliže i naslonio svoje čelo na moje.

Emir:"Toliko mi je krivo i žao što te nisam spasio, što si proživjela sve ono, ne znam ni šta, ali vidim po tvom tijelu...Aria, ja...onaj dan..."

Ja:"Nemoj, nećemo o tome. Nje više nema.Zaboravi na to."

Emir:"Vidi, ne želim da misliš da nisam htio, samo sam bio ...ne znam ni sam, zbunjen i šokiran, ali nikada nisam pomislio da ga ne želim. To ti sad nista ne znači niti će šta promijeniti...ali želim da znaš...."

Ja:"Emire,nemoj."
Emir:"Dobro,neću."

Narednih nekoliko minuta smo šutili. Ni on ni ja nismo ništa progovarali, jednostavno nisam znala šta da ga pitam i uopće da bilo šta izgovorim jer sam bila toliko emotivna da nisam imala snage.Osjećala sam kako mi se grlo stišće, a ako bih progovorila još nešto, odmah bih zaplakala. Zatvorila sam oči i zaspala. Nakon nekog vremena, mislim da nije puno prošlo, čula sam Emira kako tiho govori "Nisam te uspio zaštiti. Oprosti mi."

Krivio je sebe i bilo mi ga je žao zbog toga. Nije to zaslužio, nije on kriv za ono što se dogodilo. Desilo bi se kad tad. Otvorila sam oči. Emirova glava, njegovo čelo je bilo spušteno i naslonjeno na moju ruku na krevetu.
Vrata su se otvorila i ušli su moji roditelji, oni koji su me usvojili i Luka.

Emir je ustao sa stolice. Oboje smo bili iznenađeni što su oni tu. Pogledali smo se. Majka me je gledala i plakala. Sve troje su stajali ukočeni na mjestu kada su vidjeli u kakvom sam stanju. Onda su se i tati i Luki oči počele cakliti. Nisam znala šta da kažem, ili da li išta da uopće i kažem. Da li da odvrnem ventile i da se isplačem ili da ih ipak držim zavrnutim. U meni milion nekih osjećanja.Svi su plakali, sve troje, tata se suzdržavao koliko je mogao ali sam i njemu vidjela suze u očima, suze koje klize niz obraze.

Pokušavala sam da ne zaplačem i da budem jaka, ali nisam mogla. Kada su mi prišli i kada me je mama dotakla...počela sam naglas da plačem, pa da se suzdržim..odjednom sam se jako uznemirila, toliko uznemireno sam plakala, da su se na momenat uplašili.
Osjetila sam kako mi se grlo steže opet i jedva sam dolazila do daha.

Mama:"Brzo, zovite doktora, Luka, Emire, neka neko nešto učini."

Svi su se uspaničili i počeli vikati. Sve gore i gore mi je bilo kako sam duže plakala. Osjećala sam kao da mi se jezik uvrće i da ću se istog momenta ugušiti. Pokušavala sam ustati iz ležećeg položaja. Ubrzo su doktori ušli u sobu, čula sam vrisak i plač majke, doktori su me smirili, dali su mi inekciju u infuziju i nakon nekoliko minuta sam se smirila zaspala.

Kada sam se opet probudila, bila sam sama u sobi. Ostalo sam sama i dobila priliku da razmislim o svemu. Šta dalje? Teško mi pada što me oni i dalje posjećuju, a u ovakvoj smo situaciji. Emir je upravu ,a i bez njega to znam. Oni su moji roditelji, kako god oni su me svih ovih godina odgajali. Ja čak i ne znam za život drugačiji od ovoga, bez njih. Oni su bili uz mene kada sam imala temperaturu, kada su mi se trebale pelene mijenjati, kad su mi prvi zubi rasli, kada sam prohodala, krenula u školu, učili me prvim koracima , vožnji bicikla, hranili me i oblačili, pružali mi ljubav, nisu mi nikada ništa branili osim ako nije bilo opasno za mene, voljeli su me i nisu me razlikovali od Luke.
Priznajem, bila sam povrijeđena kada sam saznala istinu, toliko da sam se više inatila nego što sam zaista i bila povrijeđena. Ne znam. Sve mi je bilo čudno. Ali oni ni sada nisu odustali od mene. Suze u njihovim očima sve dokazuju. Kako god, oni su me prihvatili ovakvu kakva jesam,odgojili su me i ja im trebam biti zahvalna, nisu me odbacili kao moji biloški roditelji .Oni su tu sada. I Luka je tu, a ja nisam bila tu za njega kada je njemu to trebalo. Bila sam previše sebična. Ne opravdavam se, ali ono što sam saznala je i bio prevelik šok za mene, bila sam izgubljena i cijeli svijet mi se srušio odjednom.

Bila sam sama nekih 15ak minuta,a onda je Luka ušao u sobu. Prišao je i sjeo na stolicu pored kreveta.
Prvih par minuta smo šutili, a onda me je pogledao.

Luka:"Kako si?"-kao da nije znao šta da me prvo pita kao da je imao mnogo šta da me pita,pa je prvo ovo rekao.

Ja:"Dobro sam."
Luka:"Nisi dobro, vidim na tebi. Znam te vrlo dobro. Ali bit ćeš...Znaš kada smo bili mali, tako kada bi nas mama i tata pustili da izađemo u park i kada bi se ti posvađala s nekim, uglavnom dječakom starijim od tebe i kad bi te udario ili gurnuo da padneš, kada bih ja, kao malo stariji brat prišao da te odbranim, pa se i ja tako ono dječije kao potučem s njim ili posvađam, uvijek si plakala ne zbog toga što tebe boli što si se udarila, nego zbog toga što je neko mene dirao. I kada bih te pitao boli li te, jer je nateklo, popavilo, uvijek si govorila da te ne boli da ne bih ja bio tužan što te nisam uspio odbraniti prije. A boljelo te je to itekako, jer tako je to,boli kad padneš nezgodno ili kada te neko udari. Ono što hoću da kažem je da me ne moraš lagati da si dobro, jer te znam mala."

Ja:"A znaš."-nasmijala sam se tiho.

Nastala je minuta šutnje, prvobitno.

Luka:" Aria, znam da si ljuta na nas i ranjiva i sve to. Samo želim da znaš da smo mi uvijek tu za tebe i da ćemo biti. Kako god da je, ti si moja mlađa sestra i ja te tako gledam, gledao sam i gledat ću. Ja sam tvoj brat i to se neće promijeniti. Nisam nikada, ali nikada tražio od roditelja razlike, nisam te nikada gledao kao dijete koje su moji roditelji usvojili,niti sam želio da te gledam tako. Bio sam sretan što imam sestru,još kao što si ti. Možda nismo iste krvi, nije to ni bitno. Mi smo odrasli zajedno,kao brat i sestra i tako će i ostati, naravno ako ti želiš to. Razumijem, nisu tu rekli, imas pravo da se ljutiš, ali su se na neki način plašili da će izgubiti svoje dijete ako ti kažu istinu...."

Počela sam opet ,ali opet plakati. Samo plačem, više sam sama sebi dosadila.

Luka:"Aa, nemoj plakati molim te ,biće ti samo gore."-brisao je rukama suze sa moga lica.

Ja:"Izvini što nisam bila tu uz tebe kada ti je najviše trebalo to. Ti si uvijek bio tu uz mene,a ja sam se kao idiot ponijela."

To mi je bilo najviše i krivo. On je tu uvijek za mene,i bio i sad je, a ja ....ja sam otišla kada me je trebao.

Luka:"Ne brini za to. Samo se vrati kući molim te. Svi su uznemireni, mama skoro svaki dan plače, tata je nervozan ,mislimo o tebi kako i šta..Vrati se Aria, trebaš nam."

Ubrzo su ušli i mama i tata. Luka je ustao sa stolice i ustupio mami mjesto. Svi smo postali toliko emotivni. Tata i Luka su stajali iza stolice na kojoj je mama sad sjedila. Vidjela sam suze u njenim očima. Pogledala sam je. Pa ona je moja majka, uvijek je bila i bit će. Primila me je za ruku i rekla: "Aria,žao nam je što se sve ovo desilo....nemam riječi kojom bih opisala koliko mi je žao. Toliko mi je krivo,osjećam se dužnom.."-spustila je glavu ddok je drugom rukom obrisala prvu suzu koja joj je pala na obraze.

Onda sam i ja počela da plačem.

Tata:" Šta god da se desi,ti si naša kćerka i to se nikada neće promijeniti."
Mama:"I znamo da si i ljuta i sve ostalo,s pravom,nadam se da ćeš nam oprositi i vratiti se kući."

Pružila sam ruku i prema tati i Luki.Prišli su svi i zagrlili smo se.
Neopisivo mnogo mi je falio ovaj porodični zagrljaj.