You're the reason i breathe

Part 21

Nije ništa progovarao.
Par minuta nisam ni ja,a par minuta samo.

Ja:"Ušla sam s tobom u auto samo zato što njih ne znam"
Emir:"Ma stvarno?A kako si se ti mislila vratiti gospođice?"
Ja:"Fino!"
Emir:"Baš me zanima"-hladno je rekao
Ja:"Imam ja i prijatelje koji bi došli po mene"
Emir:"Ne sumnjam"

Opet je nastalo nekoliko minuta tišine. Uzela sam telefon, signala je bilo sad. Poslala sam Andreu poruku da ne mora dolaziti po mene.
Od njega mi je stigla poruka u kojoj je pisalo Meni ništa nije jasno šta se dešava. Kada dođeš kući javi mi se. Zabrinuo sam se.

Emir:"U čemu je tvoj problem? Šta sam ja to toliko uradio da bježiš od mene?"

Ja:"Još pitaš šta.Šta hoćeš ti od mene?S kim stalno potajno razgovaraš o meni?Koji je tvoj cilj?"
Emir:"Moj cilj je da te zaštitim jer je to ono što tvoji roditelji žele.To je moj posao"
Ja: "Mani me se sa tom pričom."

Možda sam se nadala da neće reći da mu je to samo posao. Zašto mi onda govori da me voli i da je zaljubljen u mene ako je sve ovo samo posao?Zapravo,čemu sve ovo?

Ja:"Meni ne treba zaštita osobe kojoj ne mogu stopostotno vjerovati!"
Emir:"Ma je li?Vidim kako ti ne treba"
Ja:"Pa ne treba."
Emir:"Dobro je Aria, molim te. Prestani se glupirati. Ako misliš da se možeš zaštititi, reci to svojim roditeljima. Ja ionako radim svoj posao."

Ja:"Ne želim ni tebe, ni njih ,nikoga. Pustite me svi na miru. Šta vi svi ne razumijete? Moj čitav socijalni život je ugrožen zbog ovog pretjerivanja, zbog nepotrebnih gluposti. Zašto koji klinac boravim kod tebe, pored svoje kuće, svoje rodbine, prijatelja. Ne znam kome smijem vjerovati više, ne znam šta je istina, a šta laž."

Emir:" Uništen ti socijalni život?Ma nemoj ,molim te.Ni ja po čitav dan ne izlazim,nemam ni ja više socijalnog života, moram tebe da čuvam. Boraviš kod mene jer si sa mnom sigurna jedino"

Ja:"Izvini molim te što sam ti uništila život. Neću više. Ne trebaš mi glumiti nikakvu dadilju,bja nisam mutava. Slobodno prenesi mojima da ne želim da te ikad više u životu vidim, da ti olakšam život, da ti posao ne kvari socijalni život"-vikala sam dok sam pričala, a bila sam ljuta kao ris.

Koliko me je samo povrijedio ovim što je rekao da zbog mene nema socijalni život jer mora da me čuva.Povrijedio me je toliko da sam mogla plakati.
Krenula sam izaći iz auta,a on me je onda povukao za ruku.

Ja:"Pusti me!"-vikala sam.Povukao je vrata da se zatvore, a onda je pritisnuo tipku za zaključavanje auta.Nisam mogla otključati vrata, a bijes se sve više skupljao u meni.

Emir:"Sad ćeš mi još iskočiti iz auta?"
Ja:"Ne želim te više nikada u životu svom vidjeti nakon ovog dana"

Nije ništa rekao na to. Nastavili smo vožnju u tišini.Nije niko više ništa progovarao.

Nakon dvadesetak minuta sam uzela telefon da nazovem mamu.
Nakon nekoliko sekundi nakon što sam pozvala njen broj, javila se.

Ja:"Mama"
Mama:"Hej Aria. Šta ima kćeri? Kako si,je li sve uredu?"
Ja:" Nije ništa uredu. Hoću da idem svojoj kući, kod bake, tetke, gdje god, samo neću kod ovog vašeg bodyguardsa da živim..."- nisam ni dovršila, prekinula me je, a kako i ne bi ko kad sam se navila i samo pričam...

Mama:"U čemu je problem? Ja sam mislila da je sve ok između vas, da neće biti problema"

Ja:"Mama, ja želim slobodu, ovdje sam zatočena, kao zatvorenik živim. Boravim kod stranca, otkud znate da je on taj koji je dobar?"-namjerno sam to rekla pred Emirom, jer me je uvrijedio kada je rekao da mu je zbog mene socijalni zivot uništen.

Mama:"Aria, smiri se. Znamo šta radimo"
Ja:"Umjesto da se vi binete o nama,vi nam nalazite druge osobe da nas "čuvaju". Moramo razgovarati, kad ćete kući?"

Mama:"Ne znam, sutra najvjerovatnije. Slušaj Aria, nemoj se svađati i praviti probleme. Znam kakva si, zato ti to i govorim. Slušaj sta ti kaže, nemoj se protiviti. Emir je upućen u sve."

Ja:"Ma koji klinac se događa ovdje!?"-viknula sam na telefon.

Počela je i ona vikati.
Ne mogu još i nju slušati.
Ja:"Dobro, hajde ćao"-rekla sam i poklopila.

Emir:"šta je? Ne sviđa ti se to što ti je rekla?"-nasmijao se kao da me namjerno provocira

Samo sam ga ljutito pogledala i okrenula glavu u stranu.
Zazvonio mi je telefon. Andre je zvao.
Javila sam se.

Andre:"Pa gdje si ti?Znaš koliko te dugo zovem?"
Ja:"Izvini, imam problem sa dadiljom,a nije bilo signala"

Andre:"Kakvom dadiljom? Majke ti šta se dešava? Prvo me zoveš ujutru u 8 da dođem po tebe,pa se ne javljaš ,a onda mi spominješ dadilju?"
Ja:"Hoćeš li biti kući?"
Andre:"Hoću"
Ja:"Doći ću kod tebe"
Andre:"Dobro,hajde čekam te"

Poklopila sam, naslonila glavu na prozor i nisam ni dalje progovarala sa Emirom. Kako me samo nervira.bAko sam mu teret ,ako mu smetam trebao je reći. Kao da ja hoću da me neko kontroliše 24h ,da mi govori šta i kuda smijem, a gdje ne smijem, da boravim, tj.praktički živim u tuđoj kući pored svoje vlastite.

Prošlo je dosta vremena otkako smo krenuli, ušli smo u Istanbul.
Nakon nekih pola sata voznje po Istanbulu došli smo pred njegovu zgradu. Parkirao je auto u garažu.
Kada smo izašli iz auta, krenula sam prema stepenicama koje vode u prizemlje ,u haustor zgrade, da mogu izaći.

Emir:"Gdje ćeš?"
Ja:"Tamo gdje tebe nema"-nasmijala sam mu se blago,namjerno i okrenula se prema izlazu.

Čula sam da je puhnuo.Na odrazu ogledala pored ulaznih vrata ,vidjela sam da je napravio onaj neki izraz lica, stajao je u mjestu i gledao za mnom.

Izašla sam iz zgrade, pogledala u obje strane, čisto da vidim ko se nalazi u blizini,te skrenula desno prema taksi stajalištu.

"Aria" -čula sam Emirovo dozivanje.
Nisam se ni uspjela okrenuti, već je bio pored mene, uhvatio me je za ruku i okrenuo blago prema sebi.

Emir:"Čemu ovo ponašanje?"
Ja:"Čemu šta?"-pravila sam se luda.
Emir:"Hajde,odvest ću te ja."
Ja:"Neka hvala ,dadiljo!"-okrenula sam se prema putu kojem sam krenula.

Emir:"Je li problem samo u tome što sam rekao prije par sati?"
Ja:"Problem je u svemu. Pusti me molim te da dahnem malo."
Emir:"Moram ići s tobom"

Ja:"Ne moraš, vjeruj mi. Ne moraš ništa raditi na silu. U pravu si sve. Nadam se da će ti kasnije biti lakše. Razgovarat ću sa svojima, objasnit ću im sve...Nemoj me pratiti. Umorit cemo se oboje, ti od mene i od čitave ove situacije, drame i slično, a i ja. Dok nije još ništa započeto, bolje da se prekine."

Pogledali smo se sad, bez ikakvog dodavanja riječi. Okrenula sam se i nastavila hodati.