Završna reč

Epilog

Pisac

- jedan dan kasnije -

Poznat vam je sigurno osećaj kada od isčekivanja nekog događaja ne možete da zaspite. E pa takav je slučaj bio i sa Reom. Celu noć se okretala u krevetu željna sna koji joj nije dolazio u goste te noći. Jutro, iako ga iz sveg srca mrzi, dočekala je budna listajući po instagramu razne objave. Sada sedi u dnevnom boravku, kao na iglama, i doručkuje u miru dok deca spavaju.
"Hoćeš da idem da ih probudim?"
Klara je sela pored nje noseći šoljicu čaja u rukama.
"Razmišljala sam nešto. Mislim da je bolje da ne idu sa mnom. Nek ga dočekaju ovde. Ne želim da im prva slika na oca posle toliko godina bude kako izlazi iz zatvora."
"Toliko su se radovali da idu sa tobom."
Tužno je rekla te je brzo dodala.
"Ali te razumem. U pravu si. Al' makar da im kažeš to sad da se ne bi posle probudili i bili ljuti na tebe."
"Samo da doručkujem."
Rea je uzdahnula stavljajući komadić prženice u usta. Truptanje dečijih koraka nateralo ih je da se okrenu ka vratima od kuhinje dok su se oni kobojagi šunjali.
"A vi ste budni!"
Ena je prva progovorila s olakšanjem što ne moraju da budu više tihi.
"Dobro jutro."
Njih dve su ih pozdravile u isto vreme.
"Jeste li gladni?"
Klara je prava baka. Voli da spremna svojim unucima, a još više voli da ih vidi srećne.
"Da! Al' moramo brzo da jedemo da ne bismo zakasnili."
Kevin je bio predvodnik. Prvi je seo za sto, a ostali su se poređali posle njega.
"Što se toga tiče..."
Rea je započela, a deca su je tužno, a i u jednu ruku besno pogledala kao da su znala šta sledi.
"Obećala si!"
Viknuli su u isto vreme, a ona je mahnula rukom stišavajući ih.
"Entoni spava, budite tiši."
Ukorila ih je.
"Mama obećala si."
Lea je tužno rekla dok je brzo treptala u želji da ne zaplače.
"Jesam ali sam razmišljala i došla na ideju da je bolje da ostanete sa bakom i dekom ovde i spremite sva iznenađenja za tatu koja ste poneli dok ja odem po njega."
Pokušala je mirno da im objasni ali živci i strpljenje su joj bili tanja strana.
"Ja idem sa tobom kao najstarija."
Siena je podigla ruku dok je odlučno govorila.
"A ja idem kao podrška!"
Kevin se ubacio.
"A mi mama?"
Blizanci su se oglasili u isto vreme, a Reu je glava zabolela.
"Svi ostajete ovde. Jasno?"
Pogledala ih je onim pogledom koji poručuje da nema mesta za 'ali mama!'. Deca su se ćutke složila iako su vidno bili nezadovoljni.
"Mama ne misli ništa loše."
Klara je započela.
"Samo se brine da ja neću stići sve sama da spremim pre nego što vi dođete pa je htela da mi pomognete. Je l hoćete? Imam puno kolača i pitica da umesim, a stara sam i treba mi pomoć."
Da li je ovo Klara prvi put u svom životu izjavila da je stara? Zapanjujuće.
"Pomoći ćemo ti."
Ena se složila.
"Kada dođete biće sve spremno!"
Džeks se nasmešio te je nastavio da jede.
"Ja ću vam poslati poruku pre nego što stignemo da se spremite, važi?"
Rea je pomazila po obrazu prvo dete koje joj je bilo najbliže al' su se svi složili.
Nije želela ni da rizikuje tamo da ih vodi pa da izbije neki icident. Ne daj Bože da novinari krenu da ih zapitkuju glupa pitanja pa tačno bi ih sve zapalila.
••••
Prelep sunčan dan se pretvorio u nadolazeću oluju. Vetar je duvao kao nenormalan noseći sve oko sebe, a tamni oblaci su se nadvili nad Rimom nagoveštavajući vrlo moguć potop.
Rea je mislila da je to neki loš znak te joj je trema još više igrala u stomaku dok se vozila ka zatvoru. Iznajmila je vozača i dva lika koja bi trebalo da glume obezbeđenje jer je čula da se krdo novinara sprema da prisustvuje ovom, za njih velikom, događaju punom sočnih informacija.
Posle nepunih petnaest minuta vožnje stigla je na odredište. Mesto gde će saznati dalji tok svog života. Bila je spremna za svaki ishod tako da ništa nije moglo da je iznenadi.
Izašla je iz automobila te je stala pored njega pogleda prikovanog za veliku gvozdenu kapiju koja je krila njenog muža od njenih očiju deset godina.
Za tili čas, činilo joj se, kombiji su je okružili, a novinari su izašli iz njih željni tračeva.
Vidljiv šok im se oslikao na licu kada su videli ženu braon puštene kose kako se stojički bori sa vetrom dok joj kaput igra oko nogu, a pogled miran, ne šara unaokolo. Želeli su da joj priđu, uzmu zvaničnu izjavu i pitaju je razna pitanja u vezi njenog života, ljubavnog statusa, dece ali nisu uspeli da prođu pored obezbeđenja koje je radilo svoj posao fantastično.
Minuti su delovali kao sati na ovoj hladnoći. Svaki put kada se kapija otvorila Rea se ponadala. Ali uzalud. Ni jedan od tih likova nije bio Relja.
Razmišljala je da li će se uopšte prepoznati?
Ona...Ostarila je, crte lica su joj drugačije, bore se bore za vlast na njenom licu, oči su joj umorne i krvave od višegodišnjeg plakanja.
A on...Pa možda se zapustio u zatvoru. Promenio lični opis. Udebljao se ili mnogo smršao. Skratio kosu na nulu ili pustio repić. Možda više nema bradu ili ju je pustao deset godina bez da je skrati.
Puno je bilo pitanja u Reinoj glavi ali ni na jedno još uvek nije mogla da dobije odgovor.
Plašila se kako će njeno telo reagovati kada ga vidi. Da li će se uplašiti i pobeći ili će biti hladna. Možda mu pak potrči u naručje ili ga samo nemo posmatra. Da li će je proći kao neznanca? Ili će možda zastati da je samo pozdravi?
Ko je znao?
Kada su se novinari uskomešali i jedan od njih viknuo:
"Evo ga!"
Rei je srce brzo zalupalo u grudima, a teška knedla joj se spustila niz grlo. Neizvesnost ju je udarila u donji stomak i noge te su zaklecale. Želela je da vrišti zbog ovakve situacije ali nije mogla. Bila je nema i ozbiljna. Možda čak iznenađena ili rastrzana.
Ali znam da je sigurno bila šokirana.
Relja je izašao na kapiju kao da po pisti hoda. Stajao je između dva čoveka koji su ujednačenim korakom sa njim išli dok je on zakopčavao manžetne na rukama.
Bio je isti kao što ga pamti. Samo deset godina stariji. Ista kosa, ista brada, crte lica, veća mišićna masa ali oči...
Oči su odgovarale na mnoga pitanja. Patio je svakoga dana provedenog u zatvoru i izgledale su ispijeno ali i dalje prelepo.
Dostojanstveno je ušao, a još dostojanstvenije izašao. Kao da je bio na sastanku tamo, a ne robijao.
Rea je prepoznala njegovog advokata sa njegove leve strane ali dečka s desne nije. Zar je to bilo bitno? Koga briga ko su oni kada je njen suprug na slobodi.
Kada je podigao pogled s manžetne brzi korak mu se zaledio, a ova dvojica su stali kao ukopani.
Primetio ju je. Među sto ljudi on je video nju. Njegovu suprugu koja je doletela pravo iz Amerike samo da bi ga dočekala.
Ženu zbog koje je bilo vredno mučiti se i trunuti u zatvoru.
Prepoznao je njen pogled. Tužan, isti onakav koji je imala kada je odlazila posle posete.
I stav. Odlučan i čvrst.
Da je neko ne pogleda u lice već u telo pomislio bi da jaču ženu nije video ali godine su uradile svoje. Dobila je po koju boru i crne jastučiće oko očiju ali opet za Relju ona je bila najlepša žena na celom svetu ma šta god ko rekao.
Smogla je snage te je načinila prvi korak.
Krenula je ka njemu moleći se da je ne odbije. Da se ne okrene i produži u drugom pravcu. Upravo je na kocku bacila sve što ima, a šanse da sve to izgubi su bile već od pola.
Nije je bilo briga za ljude oko njih. Za njihove poglede niti dobacivanja. Išla je odlučno ka osobi pored koje je jedino mogla da kaže da je srećna. Raširila je ruke te mu je utonula u čvrst zagrljaj. Njegov parfem, baš onaj koji pamti i koji najviše voli, razlio joj se u nozdrvama i dao aromu doma.
Njegove ruke su se brzo pokrenule te su je zagrlile.
Teški uzdah pukao je između njih dok su u tišini tako stajali dva minuta.
"Došla si?"
Tiho je progovorio, a njegov glas je na Reu delovao omamljujuće. Tako zreo i stariji. Tako poznat i tako je prokleto nedostajao. Stresla mu se u naručju od naleta miline i topline.
"Samo zbog tebe."
Uzvratila je istim intezitetom glasa dok se polako odvajala od njega.
Pogledi su im se susreli, a vatra života je zacaklila u njima. Kao da su oboje oživeli u naručju ovog drugog. Trebalo im je vreme da se oporave i kovarnu, razdvojenost je dobrodošla ali ipak ovaj susret je bio najviše čekan. I od svega najviše je nedostajao.
"Ponovo ste zajedno?"
Jedna kreštava novinarka je, činilo im se, viknula pored njihovih glava te su se oboje mehanički okrenuli ka njoj.
"Mislim, čuli smo razne priče o razvodu, zahlađenim odnosima..."
Dodala je malo smirenije.
Rea je podigla svoj pogled ka njemu, a on je svoj spustio ka njoj. Na trenutak pustili su da im pogledi pričaju. Da se grle i ljube. Kude i žale. Da se dogovore uz osmeh.
Ma šta god ljudi mislili. Šta god im oni prezentovali svi znaju da se ovo dvoje vole više od života.
Reljin pogled je nehotice pao na Reinu ruku na kojoj je imala i dalje njegovo prstenje. Milina mu je prostrujala telom dok je iznenađeno gledao. Uzeo joj je ruku u svoju te ju je nežno poljubio u prsten koji ih je pred Bogom zauvek ujedinio.
"Idemo li?"
Upitao ju je željan bega od ovog mesta. Željan zagrljaja svoje žene i mira. Žudeo je za odmorom i svojom kućom.
"I ja želim da znam odgovor."
Rea je tiho rekla aludirajući na novinarkino pitanje. Ne ide onda nigde ako joj kaže da nisu.
"Ne znam šta ste čuli, niti me to zanima."
Ogradio se odsečno odmah, a Rei je zatitrao osmeh na licu jer joj je nedostajao ovakav Relja.
"Rea i ja smo u braku skoro šesnaest godina i u našem odnosu se ništa nije promenilo."
Nije znao ima li koga ali njegovo prstenje na njenoj ruci mu je ulivalo snagu i nadu da je sve ove godine i dalje bila samo njegova.
Rea da joj nije bilo glupo tačno bi vrisnula od sreće. Srce joj je zaigralo, a prvo što je u sebi rekla bilo je:
"Hvala ti Bože!"
"Draga, idemo li?"
Obratio joj se dok ju je hvatao za ruku prepletajući im prste.
"Da li si siguran?"
Kolebljivo je upitala. Nije želela da bude sa njom ako ne oseća više ništa prema njoj. Ako je ljut i besan. Spremna je da mu da slobodu i da ode ako želi. Samo nek joj kaže i ona će sve učiniti.
"Da. Ovo je moja završna reč."
Klimnuo je glavom dok se osmehivao.
U tom trenutku su krenuli ka Reinim kolima bez i jedne druge progovorene reči dok su umirali od sreće.
Seli su na zadnja sedišta te ih je vozač za tili čas odvezao od mesta strave i užasa.
"Osećam se čudno."
Tiho je rekla pogled usmeravajući na njega.
"Kome pričaš. Napokon vidim svetlo dana i nešto drugo osim onih oronulih zidina."
Oči su mi bile fiksirane na njenima. Koliko god žudeo za pejzažem grada bilo mu je lepše nju da gleda nego bilo šta drugo.
"Možeš li da mi oprostiš što sam otišla?"
Kao da je neka metalna ploča pala preko njenih grudi dok je ovo izgovarala. Osećala je pritisak i neku vrstu bola, a i pokajanje.
"Rea...Nisi otišla zbog vrućih kolača niti drugog muškarca pa da trebam da ti oprostim. Otišla si kako bi naša deca imala bolji život, a i ti da se oporaviš. Zaboravi to. Otišla. Pa neka si. Trebalo ti je to i u potpunosti te razumem. Bitno je da si sada tu, ovde, pored mene."
Primakla se do njega. Potpuno onemoćala da priča i da iskaže zahvalnost za jedino razumevanje koje joj je bilo potrebno sve ove godine.
Nagnula se ka njemu te im je spojila usne u žarko isčekivan i tako poznat sladak poljubac.
Njegove unse su i dalje imale isti ukus borbe i mekoće. Raj na zemlji bi se definisao njima.
Njene su bile ukus doma i mira. Osećao je spokoj dok ih je ljubio željan da se nikada ne odvoje.
Oboje su ovaj dan čekali kao ozeblo sunce plašeći se drugačijih osećanja ovog drugog. Al na kraju Bog ima lepe planove sa dobrim ljudima kojima je jedini cilj u životu bila srećna i zdrava porodica puna ljubavi.
"Nedostajao si mi."
Na vrhovima usnama mu je progovorila, a on se osmehnuo te ju je slatko poljubio u nos.
"I ti si meni svakog dana sve više i više. A tek deca..."
Uzdahnuo je te je otvorio oči.
"Kako su? Jesi li i njih dovela?"
Brzo je upitao željan informacija.
"Naravno da sam ih dovela. Izrazili su ogromnu želju da te dočekaju sa mnom ali nisam želela da im prva slika na tebe bude kako izlaziš iz zatvora. Zato sam ih ostavila kod mame. Tamo nas čekaju."
Govorila je dok je kucala Klari poruku da stižu za desetak minuta.
"Dok sam robijao jedino svetlo u onim, ne dao Bog nikome, prostorijama bile su mi vaše slike. Imam ih sigurno ceo album. Pričaj mi o njima. Blizanci? Ne verujem i dalje."
Kroz osmeh je rekao naslanjajući se na sedište.
"I to jednojajčani. Ne znam kako smo uspeli ali znam da smo dobili dva mala preslatka anđela koji su nebo i zemlja."
"Kakvi su?"
"Džekson, odnosno, Džeks je povučeniji, mirniji i tiši, dok je Lea suša suprotnost. Uvek volim da se našalim i da kažem da je glasna na mene. Siena i Kevin su priče za sebe. Njih dvoje kao da su u porodilištu na trofaznu priključili. Ne zna se ko je luđi."
Nasmejala se dok je pogledom šarala po crtama njegovog lica.
"Hvala ti što si je nazvala Lea. Prelep gest zaista. Jedva čekam da ih vidim!"
To je bilo prvo što je rekao.
"Nema na čemu. Iskreno i oni tebe. Ne znam da li znaš ali otvorila sam restoran."
Svečano je objavila, a Relja se iznenađeno okrenuo ka njoj.
"Zezaš me?"
Oduševljeno je rekao, a ona je odmahnula glavom.
"Ovde sam dala otkaz, sa decom sam se preselila u Ameriku, podigla sam kredit i počela od nule novu karijeru. Verovao ili ne naučila sam da kuvam uz pomoć Stivia. Ali i dalje prepuštam njemu da nam sprema jela jer nisam pouzdan kuvar."
"Ko je Stivi?"
Podigao je obrvu, a Rea se nasmejala.
"Od svega si samo to čuo! Stivi je moj zaposleni. Jedan od master-šefova."
"Dobro je."
I on se nasmejao dok je Rea vrtela glavom.
"Kako si se snašla sama na novom kontinentu u novoj državi sama sa dvoje dece i to trudna?"
Brzo je promenio šaljivu temu na mnogo ozbiljniju.
"Tri meseca posle našeg doseljavanja Lucijano nas je pronašao i postao moje peto dete."
"Prvi put sam zahvalan tom pederu što postoji."
"Ni u zatvoru ti se mišljenje nije promenilo o njemu? Pa ne mogu da verujem."
Nasmejala se onako slatko i detinjasto prvi put posle mnogo godina.
"Peder je peder."
"Ne budi zao. I on je ljudsko biće."
Ćušnula ga je u rame.
"Koje me je muvalo!"
"Pa jer si seksi!"
"Ne brani ga."
Bio je ozbiljan dok su mu se oči smejale.
"Ne napadaj ga!"
Uzvratila je.
"Nećemo o njemu. Evo stigli smo."
Pogledali su oboje kroz prozor te su uočili decu koja se jure po dvorištu.
"Siena je najviša zar ne?"
Upitao ju je.
"Tako je. Ista je ti, vidiš?"
Srećno je rekla dok je posmatrala Sienu koja je imala očeve crte lica, boju kose i očiju.
"Kevin je u crnom duksu?"
"Ne. To je Džeks."
Osmehnula se te je pokazala na dečaka u žutom duksu odnosno Kevina.
"Džeks i Kevin su iste visine, a Lea je najniža."
Pokazala je na devojčicu koja ih je sve jurila. Zaista je bila najluđa.
"Ne mogu da poverujem da svoju decu upoznajem tek sad."
Tužno je uzdahnuo, a Rea se okrenula ka njemu.
"To nam je očigledno porodično. Sećaš se da je Entoni Hanu i Vuka upoznao kada smo se i nas dvoje upoznali?"
Pričala je dok je i dalje gledala kroz prozor. Deca su primetila kola te su se ukopali u mestu.
"Tačno. Baš bedna sudbina."
Progovorio je mrsko.
"Ali makar su bili na okupu posle toga."
Spustila je ruku preko njegove kada su se kola zaustavila na parkingu u dvorištu.
"Zašto ste došli ovde?"
Pitao ju je dok još nisu izašli.
"Ne mogu da budem u..."
Započela je al ju je prekinuo.
"Razumem. Glupo pitanje sam postavio."
Osmehnuo joj se te je udahnuo duboko.
"Idemo li?"
Srećno je upitao, a Rea je klimnula glavom.
Iz kola su izašli u isto vreme, a deca su se brzo poređala pored Ree. Malo uplašeno i skeptično su gledali u Relju.
Za divno čudo Džeks je prvi istupio ka svom tati i samo ga zagrlio.
Sledivši ga to su i ostalo troje uradili. Bez reči su ga grlili, a Rei su oči zasuzile. Relja ih je grlio i ljubio trudeći se da ne zaplače pred decom. Entoni i Klara su ovaj dirljiv prizor posmatrali sa terase jedno drugom u naručju srećni što se ipak sve lepo završilo.
Dva sata kasnije kuća je bila puna rodbine i prijatelja. Od Vukašina pa do najmlađeg člana ove porodice svi su bili na okupu. Radovali se, smejali, upoznavali, pričali, igrali, prisećali...
Milina oko srca bi obuzela svakog ko bi bar na tren bacio pogled ka ovoj porodici.
Deca već sada obožavaju Relju. Krenuli su sa prepričavanjem raznih događaja, malo su ogovarali rodbinu, pa su mu dali poklone koje su sami napravili, a Relja je uživao u svakoj sekundi provedenoj sa njima.
Siena, Kevin, Lea i Džekson napokon su dobili porodicu kakvu imaju sva deca u njihovom okruženju, a Rea i Relja cvetaju od sreće što su to uspeli da im pruže.
Da Aleksija nije iz revolta prema životu ušla u mafijaške vode i ponovo se srela sa Vukašinom, Klara ne bi postojala. Da Klara nije onaj dan prisustvovala Kostinom rođendanu, već da je pobegla daleko od gungule, nikada ne bi upoznala Sergeja, a Rea bi bila samo pusto maštanje. Možda je glupo reći ali da Lea nije preminula i da se Klara i Entoni ponovo nisu sreli posle petnaest godina Rea i Relja se nikada ne bi upoznali. Svaki pad je imao svoj uspon. Svaka bol je imala svoj razlog. A svaka suza nagrađena je srećom. Nema dobre osobe koja na kraju nije imala spokoj i mir makar patila polovinu svog života.
Porodica Antonijević - Rossi - Moor je dobila napokon svoj  zaslužen mir. Posle decenija i decenija borbe za lepše sutra napokon su uspeli. Na okupu su, srećni su i zdravi. A deca, unučići i praunučići su njihove krune ljubavi.
"I šta ste odlučili? Gde ćete živeti sada?"
Sergej je upitao Reu i Relju posle pokrenute priče oko uređenja vikendice.
"Idemo za Ameriku."
Relja je odgovorio umesto Ree dok je u krilu držao Džeks, a ona ga je zahvalno pogledala.
"Mislila sam da ćete se napokon vratiti..."
Hana je tužno rekla.
"Tamo je sada naš život. Imam restoran kao i obaveze. Jedino što bismo trebali da uradimo jeste da kupimo kuću ali to otom potom."
Rea se osmehnula dok je objašnjavala.
"Idemo kod Stivia!"
Džeks je srećno rekao i izmamio osmehe svima na licu.
"Znači sigurni ste?"
Klara je kolebljivo pitala. Rea i Relja su se pogledali i osmehnuli jedno drugome. Svoju ruku je spustila preko njegove te su im se u tom trenutku burme sudarile i zazvečale označavajući večnu povezanost.
"Da, to je naša završna reč."