Završna reč

36

Rea
Rossi

Ako već nema interneta ovde, zašto onda ima dometa? I zašto me iz divnog sna budi zvono mobilnog telefona? I plus nije moj. Ne mogu ni da se naspavam kako treba.
"Ugasi to."
Promrmljala sam dok sam ga stezala za ruku koju je držao preko mog struka.
Kako se zove ova poza u spavanju? Kašika?
Kako god, udobna je. A neko je rešio da prekine moje uživanje.
"Relja!"
Prorežala sam na njega kada sam shvatila da se nije ni pomerio, a onda je on samo uzdahnuo te me poljubio u rame.
"Od ranog jutra vičeš."
Promrmljao je, a ja sam pokušala da nastavim san koji mi je silom prekinut.
"Ko zove?"
Al' đavo u meni nije mirovao te sam morala da saznam, jer što da ne? Moram da znam kome ću bukvicu da očitam za buđenje.
"Gabrijela."
Hladno je rekao, a ja sam se kao oparena okrenula i onako šantavo, tek probuđeno ga pogledala.
"Nećeš valjda da se javiš?"
Telefon je i dalje zvonio i ona nije nameravala da prekine. Pa ne može to tako.
"Jedanaest je sati Rea."
Progunđao je, a ja sam prodrmala glavom u fazonu 'pa šta?'. Prevrnuo je očima na moju reakciju te se samo javio. Dobro, toliko o tome što ću biti tolerantna.
"Halo?"
Hrapavim, dubokim, sanjivim glasom je progovorio, a ja sam se naježila. A meni gunđa ovde na nekom lelemudanskom jeziku dok se njoj tako javlja, ljuta sam. Ili sam samo u pms-u? Šta god da je biće ubitačno.
"Nisam kući."
Kratko joj je odgovorio te sam ja podigla obrve. Ma nek ide sve dođavola.
Istrgnula sam mu telefon iz ruku, dok me je gledao kao da sam luda, te sam upalila spikerfon. Želim da budem upućena u sve.
"Aha, ja sam samo htela da te ukradem za doručak dok ne odeš na posao."
Kako sam joj čula glas tako mi je došlo da pvratim. Nećeš ga ukrasti jer eto, preduhitrila sam te. I posao? Pah, nema danas posla. Danas se uživa.
"Ništa od toga danas, ceo dan sam van Rima zbog obaveza nekih."
Neodređeno joj odgovori, a ja se bacim na jastuke iza dok stavljam jednu ruku preko usta jer sam zevnula.
"U redu onda, izvini na smetnji."
Napravila sam gadljivu facu kada je to fino rekla, a Relja mi se nasmejao. Stoka.
"Ma opušteno. Čujemo se."
Odgovori joj, a ja podignem obrve. Kontrola Rea, kontrola.
"Čujemo se."
Tiho je rekla te sam očula zvuk prekinute veze.
"Čujemo se."
Imitirala sam Gabrijelin piskav glas što je izazvalo gromoglasan osmeh kod Relje. Baš lepo. Još mi se smeje.
"Da li ja to osećam ljubomoru u vazduhu?"
Počeo je da me podjebava od ranog jutra, tačno će se u Rim vratiti bez nekog atributa.
"Ne verujem da ima miris."
Odgovorim mu dok držim ruke na očima i pokušavam lepo da se rasanim.
"Pre ću izvući priznanje od optuženog za masovno ubistvo, nego od tebe. Zaboravio sam."
Napravi se pametan, a ja samo izdahnem. Ne mogu da se svađam ujutru. Em mi je prazan stomak, em mrzim da pričam ujutru.
Ispravila sam se u nameri da ustanem s kreveta, ali njegove ruke su me u dva zamaha uhvatile i prebacile njemu u krilo.
Ležao je na krevetu, onako sanjiv, a ja sam sedela na njemu s rukama naslonjenim na njegove grudi. Previše je ovo akcije za rano jutro.
Polako se popridigao te je došao u ravnu s mojom glavom. Lagano sam je nakrivila dok sam gledala u njegove mutne oči. Tako smo umorni, a nikako da se naspavamo. Podhitno nam treba odmor, makar mesec dana.
Ruku sam premestila na njegov obraz te sam lagano primakla glavu i poljubila ga. Jebeš sve, kad sam već budna.
Nežno mi je uzvratio te se vratio u ležeći položaj i mene vukući za sobom.
Poljupci su se ređali, a ja sam se sve više razbuđivala. Mogla bih da se naviknem na ovakva jutra, al' bez Gabrijele, naravno.
"Dobro jutro ljubavi."
Tiho je progovorio na vrhovima mojih usana, a ja sam se osmehnula. Za mene je ovo jako čudno. Nadimke kakve smo pre davali jedno drugome su zamenila sladunjava imena. Da se prepustim ja ovome, ha? Valjalo bi.
"Dobro jutro dušo."
Istim intezitetom glasa sam odgovorila dok sam ga ljubila na blic. Mozgu idi malo odmori, al' povedi i razum, vidimo se u Rimu.
Lagano sam naslonila glavu na njegove grudi dok sam disala duboko. Ne ustaje mi se. Ovako bih mogla da ležim zauvek.
"Jesi li gladna?"
Jedno pitanje i moj stav se menja. Ushićeno sam podigla glavu dok sam ga gledala s najširim osmehom.
"O itekako!"
Srećno sam rekla, a on je oblizao gornju usnu dok je donju provlačio među zube.
Tako je sladak!
"Verujem da čekaš ja nešto da spemim."
Namignuo mi je, a ja sam klimnula glavom.
"Dok ne naučim da kuvam, to ćeš ti raditi."
Našalim se sa njim dok se smeškam.
"Aj! Polako!"
Vrisnula sam kada je ustao sa kreveta držeći me i dalje u svom naručju. Gorila čoveče.
"To je pogrešno zvučalo."
Čudno me je pogledao, a ja sam raširila oči dok sam sklapala ruke oko njegovog vrata.
"Strašno."
Prokomentarisala sam dok sam noge čvrsto držala upletene oko njegovog struka.
"Šta želiš da jedeš?"
Upita kada me spusti da sednem na sto, a ja slegnem ramenima.
"Iznenadi me, a ja idem po lizalicu."
Siđem sa stola te krenem ka svojoj torbi.
Makar njih uvek imam.
••••
Posle doručka pokazivala sam mu imanje. Nikada ovde pre nije bio pa nam je taman dobrodošlo da ubijemo vreme do fascinantnog zalaska sunca. Uspela sam da ga nagovorim da me slika ali u prvi mah me je jako izluđivao.
Namerno je slikao sebe ili je pravio mutne slike. Tu sam malo vikala, valja se, pa sam na kraju izašla kao pobednik.
Vreme nam je brzo prolazilo. Kao da sam pucnula prstima i već sam sedela u njegovom naručju i posmatrala zalazak sunca.
Tako lepo i romantično, zar ne?
"Skrcaću ti taj telefon."
Odjednom sam rekla kada nas je iritantan zvuk njegovog telefona trznuo iz uživanja. Ja sam moj fino ugasila i zaista rešila da se odmorim od svih, ali on nikako.
"Tvoja majka zove."
Kako sam sedela ispred njega, zabacila sam glavu unazad te ga pogledala, a on se nasmešio te se nagnuo ka meni i tako me poljubio na blic.
"Javi se i gledaj da nešto ne posumnja."
Kažem mu te se vratim u prvobitan položaj te nastavim da gledam ispred sebe.
"Halo?"
Javio najnormalnije, a ja sam se nasmejala.
"Čekam da odgleda zalazak sunca pa krećemo."
Raport, naravno.
"Evo pitaću je."
Sklonio je telefon pored sebe te mi je rukom podigao bradu da bih ga pogledala.
"Zove nas Klara na večeru kod njih, dolaziš?"
Upita me, a ja odmahnem glavom. Moram da provežbam glumu pred njom kada je Relja u blizini. Ne mogu samo tako da banem, nema šanse.
"Dolazimo."
Kratko je rekao, a ja sam iskolačila oči. Zadaviću ga. Skočila sam na noge te sam ga zabezeknuto pogledala. Video mi je u očima da je nagrabusio.
"Važi, vidimo se."
Prekinuo je vezu te je odmah podigao ruke iznas glave. O neće te one spasiti od mene.
"Ubiću te."
Samo sam to rekla, a on se nasmešio. Nema, neću pasti na taj osmeh.
"Znamo da nećeš."
Pametno je odgovorio, a ja sam nakrivila glavu. O da hoću, samo me gledaj.
"Misliš?"
Upitala sam ga dok sam mu prilazila te se i on podigao s trave. Niža sam, dođavola.
"Nedostajaću ti."
Vadi se na kartu osećanja. Fino. Izdahnula sam dok sam mahala rukama. Kako ovo da izvedem.
"Objasni mi način na koji ćeš da odjednom odglumiš da se mrzimo."
Stavila sam ruku na struk dok me je on gledao s nekim zagonetnim osmehom. Mama je kao detektor. Njoj ne može ništa da promakne.
"A da im kažemo da smo zajedno?"
"Ne!"
Vrisnem, a on skupi obrve dok me zbunjeno gleda.
"Nastaće karambol, a to mi ne treba."
Odgovorila sam smirenije, a on je klimnuo glavom. Sam je predložio vezu za naše oči i dobio je.
"Onda se nadam da umeš da glumiš."
Podigao je ruke te mi namignuo, a ja sam samo izdahnula. Ovo će biti vrlo zanimljivo.
"Idem da se spakujem pa krećemo."
Kažem kratko te pokušam da ga zaobiđem al' on me uhvati za ruku te me vrati unazad.
"Kako će sve ovo da funkcioniše?"
Upita me dok stojimo jedno naspram drugog, a ja slegnem ramenima.
"Nekako će funkcionisati."
Nisam nikada razmišljala u ovom pravcu da bih znala kako će se sve odvijati. Nikada mi na pamet nije padalo da ću da budem sa njim u vezi i to još tajnoj. Zato, od danas, nikada neću reći nikada.
"Moraćemo da se krijemo."
Zaključio je, a ja sam klimnula glavom.
Zašto mi je sada pala napamet pesma "Žena od sultana"? Nije vreme za nju nikako.
"Što znači da nećeš moći da me izvedeš na prvi sastanak. Novčanik ti se spasio."
Našalila sam se sa njim dok je on odmahivao glavom. Volimo da se čačkamo oko platežnih mogućnosti. Nisu ručak i večera nešto papreni nego eto, malo šege nije na odmet.
"Neću nigde moći da te izvedem."
Nežno me je privukao ka sebi, a ja sam mu se osmehnula dok sam stavljala ruke oko njegovog vrata.
"Na terasu ćeš moći."
Široko se osmehnem jer jako volim njegovu terasu. Ogromna je i pogodite šta još...Pa ima prelep pogled.
"Zaslužuješ nešto lepše."
Podigla sam obrve na ovu izjavu te sam nakrivila glavu.
"Hajde ovo da gledamo s neke druge strane. Ne moraš da me izvodiš na prvi sastanak jer sam već pala na tebe i nema potrebe za dokazivanjem. Nismo tinejdžeri da se vucaramo po bioskopima da bi se ljubili na svaku slatku scenu."
Lagano sam mu prešla rukom preko obraza te sam nam opet fiksirala poglede.
"Meni nije potrebno da mi izvučeš stolicu u nekom luksuznom restoranu da bih znala da si džentlmen. Niti sam zavisnik od pokazivanja svetu. Ne idem u opere, a koncerti se retko održavaju. Što se šetnji tiče, to uveče može ali više sam za neki vidikovac ili neki kraj sveta gde mogu da budem šta želim, kada želim i sa kime želim. Ne patim za time da se pokažem Rimu ni materijalno, ni statusno niti u ljubavnom smislu."
Progutala sam knedlu dok sam se lagano približavala njegovom licu.
"Izvedi me na klupicu pored reke dok me držiš za ruku i ja ću se osećati kao da si mi naručio najekskluzivnije jelo u najelitnijem restoranu koji postoji. Sreću čine male stvari. Naprimer..."
Lagano sam ga uhvatila za ruku te nam isprepletala prste.
"Moja mala ruka koja se savršeno uklapa sa tvojom."
Osmehnula sam mu se te sam u sledećem trenutku postala inicijator poljupca.
Život ne sačinjavaju pokazivanja svetu šta imate.
Pokažite sebi da možete biti najbolji pored onoga kog imate. I to je najvažnije.
••••
Bilo mi je žao kada sam zaključala vikendicu, stvari ubacila u auto i krenula nazad u civilizaciju. Svi težimo ka duševnom miru ali teško ga pronalazimo znajući šta nas sve čeka kada otvorimo vrata.
"Ćutljiva si."
Cimne me Reljin glas koji se prolomi preko blutut zvučnika u kolima te se nesvesno počešem po ruci.
"Samo sam se zamislila."
Odgovorim mu dok dodajem gas da ga sustignem. Baš sam se dobro zamislila.
"Šta ti se vrzma po glavi?"
Smeje se dok mi postavlja pitanje, a ja...Pa ne znam šta tačno.
"Dal' će da nam poveruju?"
Na pitanje odgovorim pitanjem te izdahnem. Od kada sam zvanično rekla sebi da je to to i da nema vrdanja više ja ne mogu da se odmaknem od njega. Kao dete koje je dobilo dugoisčekivanu igračku, eto tako se i osećam i ponašam.
"Ne znam...Jedino nam preostaje da se naljutimo jedno na drugo. To ti bar nije strano."
Podjebava on mene žestoko. Doći će mi glave svaka naša svađa već vidim.
"Hm...Zbog čega? Daj mi razlog."
Žensko uvek ima razloga da se naljuti, al' nekada joj bude žao da iskoristi svoje najbolje oružje u glumi.
"Čekaj, imam drugi poziv."
Prekinuo mi je vezu? Zbog drugog poziva? Okej...Dobar povod za krckanje koščica. I je l stvarno ima ili me zajebava? Šta god da je, nagazio je na pogrešnu stranu.
Kako se približavamo porodičnoj kući shvatam koliko život može biti drugačiji kada ne shvataš sve lično. Ja mogu i imam veliko pravo da uđem ljuta sada tamo ali zašto bih? Majke ne odvajaju svoju decu samo, Hana je mlada...Mami je mozak radio trista i nije imala lošu nameru. Samo se setim onog dana kada sam mislila da je mrtva i sve mi ostalo postane nevažno.
Ne dobijam ništa ljutnjom, život je kratak ne želim da ga obučem u odore ljutnje jer ću se kasnije kajati.
Relja je prvi prošao kroz kapiju te sam ja sačekala da se uparkira da bih mogla da odem na svoje mesto. Pre par godina sam iz šale napisala "Čik probaj da mi zauzmeš." I eto. Dan danas stoji prazno i čeka samo mene.
Kako sam zakoračila u dvorište tako je mama izletela iz kuće.
"Bože Rea umrla sam od brige!"
Nisam stigla da podignem glavu već sam se našla u njenom zagrljaju. Nasmejala sam se dok sam obavijala ruke oko nje.
"Bolje ikada nego nikada da me se setiš."
Izletelo mi je. Zaista. Ili ipak ona zmija u meni debelo radi. Povređena sam bila, šta ću.
"Ne dodaji so na ranu, već se uveliko kajem što sam se sva pogubila."
Govorila je dok me je sve jače stezala. Na majku nikada ne treba da se ljuti. Ona je jedini pravi prijatelj koji te nikada neće izdati.
"Udavićeš me."
Našalim se sa njom te je potapšem po leđima, a ona se skloni od mene.
"Entoni."
Priđem te i njega zagrlim. Ne treba sve lepo zaboravljati kako prva prepreka naiđe. Bože, šta mi se desilo? Od kada sam ja ovakva?
Relja! Šta mi radiš sunce ti tvoje?
"Nemoj tako nikada više da nestaneš. Žive si nas pojela."
Govori mi dok me mazi po kosi, a ja izdišem. Nameravam često da nestajem na to neka se naviknu.
"Vidim u jednom ste komadu, niste se poklali?"
Vuk je izašao iz kuće sav srećan, a ja sam odmahnula glavom. Glumi Rea nek ti se dive.
"Od svega ovoga jedino vam oprostiti neću što ste njega poslali po mene. Samo zvoca!"
Iznervirano mahnem rukama dok se krećem ka kući, a njih troje se nasmeju dok me je Relja gledao čudno. Glumi da te ne dokačim nekom vaznom.
"Nije tebi bilo teže nego meni. Kao avet iznikne u pola noći i samo se čuje otvaranje lizalice. A onaj dvosed neudoban. Bolje bi mi bilo da sam u kolima spavao."
Opala. Dobro. Ne bavimo se mi za džabe ovakvim poslovima. To ti treba glume da bi ostavio dobar utisak.
"Zašto se vi uvek svađate?"
Štrecnem se kada se Leo ni od kuda pojavi na vratima sa nekim vrlo zanimljivim pitanjem. Na trenutak sam pogledala Relju i kunem vam se da sam mu u očima videla našu sliku od pre par sati.
"To nije svađa."
Poljubim ga u obraz, te nastavim ka kuhinji. Umirem od gladi.
"To je intelektualno iznošenje činjenica, s moje strane i zafrkancije sa njegove."
Moram malo, šta ću. Ne smeju išta da posumnjaju.
"Pusti ti nju, uvek voli da šefuje."
Čujem iza sebe Relju kako se šali sa Leom te se osmehnem.
"Hana?"
Iznenađeno je pogledam kako sedi na stolici za trpezarijskim stolom.
"Izašla si?"
Upitam je s osmehom dok prilazim da je zagrlim. Dobro je hvala Bogu!
"Izvini."
Ovo me je već zbunilo. Kako sam je zagrlila tako je zajecala. A ne suze, ne mogu ja to da podnesem.
"U redu je..."
Pređem rukom lagano po njenoj kosi te se odvojimo jedna od druge.
"Kako si? Kako je beba? Bože...Beba!"
Ne mogu ja još uvek sebi u glavu da utuvim da ću tetka postati. Ovo mi sada dođe kao neka apstraktna činjenica
"Super smo!"
Prošmrckala je te mi se osmehnula.
"Samo me hormoni malo drmaju pa menjam raspoloženja na dnevnom nivou."
Požali mi se, a ja odmahnem rukom dok sedam pored nje.
"Dobrodošla u klub. Ja tri kruga raspoloženja okrenem u jednom danu."
Našalim se na sopstveni račun, a svi okolo me pogledaju u čudu.
"Takva sam od rođenja, nisam trudna."
Pojasnim im, a Vuk naglas odahne dok me je mama prekorno gledala. Slegnula sam ramenima dok sam odmahivala glavom. Šta? Samo da pojasnim.
"Šta ima da se jede?"
Promenim temu dok trljam dlan o dlan...Obožavam da jedem. To mi je najveća ljubav, dobro, posle spavanja.
"Bolje pitanje je šta nema."
Entoni se našali, a meni se ocrta presrećan osmeh na licu.
"Od lazanji, do mesa. Ima i neka testenina u sosu nekom."
Pomera obrvama, a ja začkiljim očima te na blic pogledam Relju. Kroz glavu su mi proletele špagete od sinoć. Tako su bile ukusne, prste da poližeš.
"Pa dobro, taman me natovite pa da zeta dobijete u kukovdanu. Pre ću dobiti upalu mišića nego ponudu za brak sva zedepasta."
Izjavim dok u tanjir stavljam dve domaće kiflice i pored veliko parče lazanja. Znam, ova kombinacija ne ide ali u tuđi tanjir se ne gleda.
"Kako si krenula, ako doživim da prisustvujem tvojoj svadbi biću presrećna."
Moja majka je zapela da se udam i to vam je to. Nisam ja kriva što me je rodila s dvadeset jednu godinu. Ja čekam pravog. Mislim...Pravi ne želi da me ženi. Čekam neku alternativu.
"Rea usedelica sa dvanaest mačaka u budućnosti."
Vuk se našali, a ja nakrivim glavu. Gađaću ga tanjirom. Praznim, jer se s hranom ne valja igrati.
"Zašto svaki put kada se okupimo, svi zajedno, glavna tema bude moja udaja? Ljudi pustite me da živim."
Odmahnem rukom dok uzimam zalogaj ovog savršenstva ispred sebe.
"Šalimo se...U jednu ruku, a u drugu vreme ti je Rea pobogu. Godine prolaze, nećeš biti mlađa."
Mama prokomentariše, a ja se zagledam u solirnik ispred sebe. U pravu je. Možda sam trebala da kažem srcu ne, a razumu da. Trebala sam da se izborim sa željom i da nađem supruga koji će želeti sve sa mnom. Ne samo eto, pokoji poljubac. Da li sam donela ishitrenu odluku? Možda me sve ovo sa Reljom uspori ka dolasku do cilja.
"Znam...Valjda ću se do trideset druge/treće udati. To je i neka moja želja, jer želim puno dece, a ne bih da im budem baba umesto mama."
Iskreno kažem te mi slučajno pogled padne na Reljin. Nikoga nikada nisam želela da promenim, jer nisam volela da mene menjaju. Svačije želje sam poštovala jer sam zahtevala da se moje poštuju...Ali danas...To jest, u ovom trenutku, dok sklanjam pogled sa njega shvatam jednu vrlo bitnu činjenicu. Prvi put u svom životu želim da se nečije mišljenje, stav i odluka promene jer imam osećaj ako se to ne dogodi da ćemo se za dvadeset godina kajati kada se ponovo sretnemo. Da...Ovo je zaista prvi put da želim nekoga da promenim, makar morala i sebe.
"Odmah se vraćam."
Smeteno sam rekla te sam odjurila brže-bolje do toaleta. Hanini hormoni su prejaki, deluju i na mene.
Zaključala sam vrata za sobom te sam odmah stavila ruke oko umivaonika gledajući se u ogledalo.
Život je sačinjen od puno znakova pitanja. Kroz svaki mora da se prođe. Treba da se odgovori na dato pitanje ili zadatak da bi moglo dalje da se nastavi. Nema zastajkivanja, jer što si sporiji to te vreme više guta. Prepusti se igri koju je život započeo jer si ti ona odabrana koja će da izađe kao pobednik.
"Obećavam ti to."
Tiho odgovorim svojim mislima dok se brzo umivam hladnom vodom. Ja ne starim, ja sam u najlepšim godinama. Imam sve što poželim. Zdravu porodicu, dobar posao, dobre platežne mogućnosti, krov nad glavom, predobre prijatelje, dečka... Ne kukaj Rea, ne žali se...Živi život koji ti je dat jer ti je dat sa razlogom. Sve ima svoj razlog, tako i usponi i padovi. Padneš i onda kada ustaneš vratiš se jača. Glavu gore, osmeh na lice i pokaži ko je pobednik ove igre.
Zujanje telefona me trzne te ga brzo izvadim iz trenerke.
Poruka od Relje.
"Uspećemo."
Kratka, jasna i ohrabrujuća. S osmehom na licu ukucam odgovor te duboko udahnem i lagano izdahnem...
"Hoćemo."
Moramo. Jer drugačije će biti samo bolnije. Ubitačnije.