Završna reč

68

Rea
Rossi

"Nisam znala da imaš goste."
Okrenula sam se ka Relji, seckajući ga pogledom, te sam se brzo okrenula ka plavuši.
"Izvinjavam se na nepristojnosti. Rea."
Priđem joj te ona ustane, nasmeši mi se, te pruži i ona meni svoju ruku.
"Bez brige, ja sam došla nenajavljeno. Lidija."
O, kuja se zove Lidija.
Klimnula sam glavom te sam se odaljila.
"Idem ja da vas ne bih ometala u razgovoru koji sam očigledno prekinula."
Jedno govorim, a drugo mislim. Razbiću ti vilicu Relja. A ček...Zašto?
"Rea, ne glupiraj se. Sedi slobodno."
Relja mi pokazuje ka mojoj dragoj fotelji. Da, ja gde god da sam sedim na fotelji, šta ćeš, navika.
Vidim da Lidiji nije pravo što će imati društvo, al' prc sad da odem. Nema šanse.
"U redu."
Ko je bre ova?
Sela sam na svoju fotelju te sam žarko želela da saznam šta se ovde dešava.
"Lidija je moja bivša devojka."
Odmah je ispalio, a ja sam se umalo zagrcnula. Diši Rea, diši.
"O...Simpatično. Zašto bivša, ako smem da pitam?"
Ključa mi krv u žilama. Baš sam lep tajming našla da navratim.
"Iz tog razloga sam i došla."
Odbrusila mi je, damski.
"Da čujem razlog, ako ga već nisi rekla."
Sreća moja te mi venama kola advokatskaa krv. Smireno delujem.
"Relja i ja imamo ćerku."
Ma i ona bez pardona izvali, a mene nešto tako preseče preko stomaka. Zadržala sam dah na deset sekundi dok me je neki šok trznuo unazad.
Jeza mi je prošla čitavim telom dok mi se neka čudna bol širila leđima.
Pogledala sam u Relju koji je bio blago rečeno, u šoku.
"Koja je bolesna i potrebna joj je hitna operacija."
Ona doda, a ja kao da me je neko udario u stomak jako uvučem vazduh u pluća.
"Zato sam došla. Ni zbog čega drugog."
Udahni, izdahni.
"Relja..."
Glas mi je podrhtavao dok sam ga gledala, a on je odmahivao glavom.
"Zato si me ostavila?"
Upita je, a ona klimne glavom. Ček! Ona je njega ostavila? Kad? Kako? Jesam li ja prespavala ovo?
"Jesi li sigurna da je moja?"
Jok! Moja je! Dete...Ćerka. Beba? Koliko ima godina? Šta bi ovo univerzume.
"Pobogu Relja, tvoja je sigurno."
Mene oči peku, zaplakaću al' ne znam tačan razlog zašto.
"I ona je rasla ne znajući za mene?"
Ja dišem duboko, Relja je iznerviran, a Lidija je smireno odgovarala.
"Ona zna za tebe. Ali sam joj rekla da smo se razišli i da nećeš biti uz nas."
Progutala sam knedlu trudeći se da niko ne primeti sa mi drhte ruke.
"Nisi joj rekla da si samo preko noći rešila da me ostaviš preko jebene poruke!"
Viknuo je na nju. Ja sam poskočila uplašivši se, a ona se nije ni pomerila.
"Šta sam mogla da uradim kada si mi jasno stavio doznanja da ne želiš decu!? Rekao bi mi da abortiram, a oboje znamo da to nikada ne bih uradila!"
I ona je viknula na njega. Naterao bi je da abortira? Da je naša beba preživela, da li bi i mene naterao? Šta ova žena sve zna o Relji?
"Nikada to ne bih tražio od tebe."
Uh, makar mi je odagnao sumnje.
"Ne pravi se sada da želiš decu. Ne pravi se da sam ja kriva za sve! Došla sam u miru da tražim pomoć za MOJU ćerku, a posle toga nas dve odlazimo."
Šta je ovoj ženi pa viče ovoliko na njega?
"Treba ti novac?"
Upita je.
"Treba mi tvoja koštana srž. Pošto si otac verujem da će odgovarati. Ja nisam odgovarajući donor kao niko iz moje porodice."
Koliko me bole stomak i pluća, jedva dišem.
Ustala sam s fotelje te sam samo krenula ka vratima al' me Relja uhvatio za ruku i zaustavio u mestu.
"Gde ćeš?"
Nekako čudno me pogledao. Ni sama ne mogu da opišem kako tačno.
"Do toaleta."
Izvučem ruku iz njegove te samo prođem ka napred.
Treba mi da se umijem i da dođem sebi.
Došla sam da mu kažem za lepe vesti, a onda sam ja dobila nove vesti. Moj, tajni, dečko ima dete sa prelepom plavušom koja ga je nogirala preko poruke.
Moj mozak brzinom puža obrađuje tu informaciju.
Život je čudan. Jako.
Kada sam se sredila i umila, pokušala da obradim informaciju (al sam videla da ne ide), rešila sam da se vratim nazad.
"Otišla je?"
Upitala sam kada sam videla da samo on sedi u dnevnom boravku.
"Otišla je po Milu."
Progutao je knedlu dok mi je govorio.
"Tvoju..."
"Šestogodišnju ćerku."
Nastavio je, a ja sam klimnula glavom.
Pre znači sedam godina su bili zajedno. Dobro, prošlost. Imala sam je i ja. U stvari ja nemam razloga ovde da se ljutim ne daj Bože.
"Pogledaj me."
Čučnula sam ispred njega spuštajući ruke na njegove noge.
"Biće ona dobro. Verujem da je jaka poput tebe."
Šta ja ovo govorim?
"Ne ljutiš se?"
Nekako uplašeno me upitao, a ja sam se blago osmehnula spuštajući ruku na njegovu bradu.
"Pobogu Relja, ta žena je tvoja prošlost. Nemam prava niti razloga da se ljutim. Opusti se i ne misli na mene u ovom trenutku."
Uhvatio mi je ruku te ju je poljubio.
"Drago mi je što si uz mene onda kada razmišljam da odustanem od sebe."
"Bože ni ne pomišljaj na to."
Ozbiljno sam rekla te sam ustala i sela pored njega.
"Sa Lidijom sam bio u vezi tri godine. Jedno jutro sam se probudi, pogledao u telefon i video poruku od nje u kojoj piše da me ostavlja i da se vraća za Rusiju. Pokušao sam da je nađem, da tražim obrazloženje ali nisam uspeo. Godina je trebala da se oporavim i vratim u kolosek iz kog me izbacila. To je onaj period kada sam bio u Americi. I sada se vratila i dala mi to dugo isčekivano i skoro zaboravljeno obrazloženje. Otišla je jer je saznala da je trudna. Mislila je da ću joj tražiti da abortira. Otišla je, podigla našu ćerku sama i sada je došla da traži pomoć jer je ona bolesna. Ja imam ćerku, Milu, koja je odrasla bez mene, a znajući za mene, a ja sam se oporavio ne znajući za nju. Ona nas je kaznila oboje. I prokleto sam besan."
Govorio je gledajući čas u svoje ruke čas u mene.
Zahvalna sam mu što je ovo podelio sa mnom.
"Sada je vreme da joj nadoknadiš sve godine koje si propustio sa njom.'
Pomazila sam ga po ramenu jedva govoreći od knedle koja mi je zastala u grlu.
"Vraćaju se za Rusiju čim operacija bude gotova."
"Pa nećeš valjda da dopustiš da ti opet odvede ćerku od tebe?"
Brecnula sam se na njega. On je lud.
"Rea ja ne mogu da budem otac."
Nekako bledo mi je rekao.
"Povredićeš svoju krv okretajući joj leđa?"
Tužno sam ga pogledala.
"Živimo na dva različita kontinenta!"
"Pa?"
"Pa šta pa? Kako misliš da je viđam? Lidija sigurno ne planira da zbog mene ostane u Italiji. A ja ne planiram da se preselim u Rusiju."
Gledala sam ga zabezeknuto.
"Moj otac je bio mučen svih šest mojih godina u Srbiji. Vratio se i dao celog sebe meni jer mi je toliko dugovao da nije imao šta drugo da da. A ti si živ, zdrav i prav i ne možeš ćerki dom da pružiš? Relja izvini, al' ja tebe ne poznajem trenutno."
Ovo je i mene povredilo.
"Daću sve od sebe da ostanu ovde."
Rekao je odlučno.
"Ili se bar prilagodi. Mila je zaslužila da ima oca. Svako dete je to zaslužilo."
Rekla sam te sam ustala u nameri i želji da odem, al' me je Lidijin i Milin, predpostavljam, ulazak sprečio u toj nameri.
"Wow."
Tiho mi je izletelo kada sam ugledala devojčicu. Je l' realno da je ovoliko preslikana Relja? Bože, prelepa je. Svo troje su.
"Tata?"
Devojčica je izustila, a ja sam umalo pala u nesvest. Relja je ustuknuo pored mene, a Lidija ga je gledala s nekom tugom u očima.
"Mila?"
Pozvao ju je, a ona mu je polako prišla. Čučnuo je te joj je dopustio da ga zagrli.
Ovo je bio i prelep i pretužan prizor. Pogledala sam Lidiju koja ih je očarano gledala.
Ova žena ih želi porodično na okupu to joj se u očima vidi.
"Lepši si nego što te je mama opisivala."
Devojčica se slatko zakikotala tečno pričajući engleski jezik. Tako mala, a tako pametna.
"I ti si neverovatna."
Jedva je izustio.
"A ti si?"
Pogledala me je ledeno plavim očima koje su davale Reljin odsjaj.
"Rea."
Pružila sam joj ruku osmehujući joj se.
"Prelepa si."
Tiho je izustila, a ja sam se raznežila.
"O dušo i ti si."
Prišla je te je i mene zagrlila. Ovo dete nije zaslužilo da odrasta bez oca.
"Mila, dođi."
Majka ju je pozvala, a ona se odmah odvojila od mene prilazeći joj.
"Idem ja, da ne bih pravila gužvu."
Samo želim što pre da pobegnem.
"Ne praviš. Ostani."
Relja me je mahinalno uhvatil za ruku, al' sam ja odmahnula glavom.
"Upoznaj se sa ćerkom, uživaj."
Osmehnula sam mu se te sam sklonila njegovu ruku.
"Vidimo se lepotice. Lidija."
Pozdravila sam ih obe idući ka ulaznim vratima i svojim čizmama.
"Zbogom Rea."
Lidija je klimnula glavom, a Mila mi je mahnula.
"Zvaću te večeras."
Relja mi je rekao, otvarajući mi vrata.
"Ne opterećuj se. Uživaj malo sa ćerkom. Posveti joj pažnju. Budite makar na kratko porodica."
Osmeh mi je možda titrao na licu ali sam se zato iznutra raspadala.
"Volim te, ne zaboravi to."
Ozbiljno mi je rekao.
"Neću, bez brige."
Klimnula sam glavom te sam brzim koracima izašla iz stana i zamakla za ćošak.
Šta sam ja ovo upravo doživela?
Koga sam ja ovo upravo upoznala?