Završna reč

61

Rea
Rossi

"Ubiću ga!"
Jedan od mnogobrojnih klijenata u hodniku je viknuo, a ja sam se našla pametna te sam želela da se našalim.
"To se u zgradi vrhovnog suda ne govori. Odigraj pametno, prećuti."
Namignula sam mu dok sam prolazila pored njega idući ga Reljinoj kancelariji.
"Podržavaš me?"
Ozario se kao jelka dok je ustajao s stolice prilazeći mi.
"Ne, savetujem te."
Klimnula sam glavom u znak pozdrava te sam zamakla u drugi hodnik.
Treba neko da me čuje i odmah da me smene uz proglašenje da sam luda. Savetujem ljude da ćute ako planiraju nekoga da ubiju, pa genijalno Rea, zaista.
Dva puta sam pokucala na vrata Reljine kancelarije te sam posle jednog 'Slobodno', ušla unutra.
"Rea šta ti pobogu radiš ovde?"
Skupio je obrve ustajući od stola i prilazeći mi.
"Lisa mi je rekla da su neki moji papiri zalutali kod tebe, a ako planiram išta od posla da pozavršavam trebaju mi."
Nasmejala sam dok sam mu rukom prelazila preko brade.
"Mogao sam da ti ih donesem."
Izdahnuo je naginjajući glavu ka meni mirišući me.
"Bila sam u prolazu."
Udahnula sam duboko kada mi je okrznuo usnama vrat.
"Zar ne bi trebalo da odmaraš?"
Namrgođeno je podigao pogled ka meni, a ja sam odmahnula glavom.
"Dobro sam."
Uveravala sam ga.
"Sigurno?"
Spustio je ruku na moj struk privlačeći me bliže sebi.
"Da."
Klimnula sam glavom.
"Kako su ti noge?"
Upitao me je spustajući ruku na moju butinu.
"Fleksibilno."
Nasmešila sam se lagano je podizajući.
"Imam puno posla."
Govorio je dok je naslanjao usne na moje glano me ljubeći, dok sam ja šarala prstima po njegovoj košulji.
"A ja žurim."
Rekla sam zadihano kada se odvojio od mojih usana.
"Gde?"
Podigao je obrvu.
"Moram svašta da pozavršavam dok ne krenem kod naših."
Palcem desne ruke sam mu prešla preko obraza i dalje držeći svoju nogu na njegovom struku.
"A da, ručak."
Smeteno je rekao, a ja sam klimnula glavom.
"Dolaziš li?"
Upitala sam dok se on za korak udaljavao od mene.
"Ja najradije ne bih...ali Klara..."
Prevrnuo je očima, dok sam ja klimala glavom.
"Razumem te."
Rekla sam iskreno.
"Koliko god bolno i čudno zvučalo, ja zaista želim da budeš sa njim...Ali ja to da ne gledam."
I on je bio iskren...
"Ne dolazi onda danas. Ako želiš reći ću da imaš suđenje."
Predložila sam.
"Opusti se i spremi se da glumiš."
Namignuo mi je.
"Postala sam prava glumica."
Setno sam se nasmešila.
"Koja ide ka ostvarenju svojih snova."
"Nemojmo započinjati ovu temu. Gde su ti papiri?"
Progutala sam knedlu idući ka njegovom stolu.
"Evo ih, izvoli."
Pružio mi je fasciklu, a ja sam klimnula glavom.
"Vidimo se kasnije onda."
Izdahnula sam.
"Osmehni se, molim te."
Nežno sam ga pogledala razvlačeći osmeh od uha do uha...
"Vidimo se."
Brzo sam rekla, te sam se samo okrenula i krenula ka vratima.
"Vidimo se."
Tiše je rekao dok sam ja već zatvarala vrata za sobom.
Malo je falilo da se rasplačem.
Želim da ostavim Kristofera, ali mi to Relja ne dozvoljava.
Sedim na dve stolice. Glumim. Patim. Relja pati. Kristofera varam. U šta sam se ja pretvorila?
Jedan dan nemam nikoga, a već u drugom njih dvojicu.
Najradije mi dođe da spakujem kofere i da pobegnem van države zauvek.
Od problema ne treba bežati. Vi nemojte, ja hoću...Al ne smem.
"Ćutim!"
Onaj klijent od malopre je viknuo kada sam prošla pored njega.
"Pametno."
Nasmejala sam se klimajući glavom.
Nije on u vinklu, ni malo.
• • • •
Meni je tornado pojeo sve leptire u stomaku.
Sedim pored Kristofera, naspram Relje, slušajući kako Kris priča kako smo se upoznali, a Relja pravi neke facialne ekspresije. Ove knedle u grlu me bole svaki put kada ih progutam.
Zašto je život surov?
"Ja da sam je čuo kako svira klavir spustio bih joj poklopac preko prstiju i poštedeo narod mukotrpnog slušanja."
Vuk pokuša da bude komičan al' meni samo još više izazove bujicu svega u plućima.
"Bilo je prelepo. Zaista."
Kris kaže, a ja se brzo nasmešim.
"Ja prelepo sviram."
Nadmeno kažem, iz zezancije.
"Al' te grdno slušati."
"Liči na tebe."
Kris tiho kaže za Vuka, a ja se nasmejem.
"Trudi se."
Skroz osmeh sam rekla, a on je nežno spustio ruku na moju butinu. Tako jedan nevin dodir koji je u meni izazvao erupciju.
Mahinalno sam ispružila nogu šutajući Relju u potkolenicu koji je sevnuo očima ka meni.
"Ja ovo neću da učim!"
Leo uđe u kuhinju vikajući te zastane kada ugleda nepoznato lice u prostoriji.
"Dobar dan?"
Zbunio se načisto.
"Dobar dan."
Kristofer ga pozdravi uz klimanje glave.
"Šta sam propustio?"
Nevino zatrepće okicama.
"Zdravo, ja sam Krisfoter."
Kris se okrene ka njemu te mu pruži ruku.
"Leo."
Brzo kaže.
"Najmlađi brat?"
Kris me upita, a ja klimnem glavom.
"Peto dete ove porodice."
Našalim se.
Hana, Vuk i Leo su rođeni brat i sestra, al' Relja i ja iako nismo ubrajamo se u porodicu, naravno.
"I najzrelije."
Dodam uz smešak.
"To baš ne verujem."
Nasmejao se. Leo je i dalje bio zbunjen te nije ni nastavio s onim što je započeo.
"Kristofer je Rein dečko."
Hana razjasni situaciju, a on zine.
Da, on je upravo zinuo i pokazak prstom zaprepašćeno u mene.
"Ti imaš dečka? Pravog dečka? Ti?"
Prevrnula sam očima na ovo.
"Wow."
Podigao je ruke u znak predaje.
"Leo želiš li da jedeš?"
Mama ga upita menjajući temu.
"Ne. Učim ovu glupavu temu."
Smoreno je rekao.
"Koja je tema?"
Entoni ga upita kao da se razume.
"Mnogo kreativna tema. Ljubav."
"Pa tu bar možeš da se izlupaš."
Vuk doda.
"Ne verujem u ljubav."
Tako mali i tako ima ograničenu svest.
"Ne lupaj."
Trznem se. Ljubav je svuda oko njega, a on u nju veruje.
"Ali ja nisam zaljubljen!"
"Ali ljubav ne mora da bude samo prema devojci."
Hana pametno kaže, a ja se složim.
"Ljubav može da bude prema porodici, igrici, kućnom ljubimcu..."
Krenem da nabrajam.
"Nemam kućnog ljubimca."
Izjavi, a ja se udarim po čelu.
"Piši o nama."
Pokazala sam rukom preko celog stola.
"Ne uči je napamet. Piši iz srca. Šta za tebe predstavlja ljubav? Ko je ljubav za tebe? Kako je vidiš, osećaš? Uživi se."
Ja sam se uživela.
"Tebe baš puca ova tema."
Hana se našalila.
"Jednostavna je."
Slegnem ramenima.
"Šta je za tebe ljubav?"
Leo me upita i svima privuče pažnju.
Malo sam se razmišljala te sam krenula da pričam ono što zaista osećam.
"Ljubav je za mene najlepše stanje u koje sam ikada uplovila. Ljubav za mene čine sitnice. Čvrst zagrljaj, tople reči i osoba sa kojom mogu da budem ono što jesam bez osuđivanja. Ljubav je stanje gde razum napušta moje telo, a srce kreće da vodi igru. U nju se upuštam svesno, znajući da su sve one prave ljubavi, bolne. Da koliko god se trudila nekada neće ići. Padaću, ustajaću ali ću se boriti za nju jer mi je pod ruku s njom najlepše. Ona stvara i leči rane. Ona uči i podučava. Ona je i kazna i nagrada za kojom svi težimo i za koju se molimo ali nikada ne znamo kada će se i sa kim stvoriti i obistiniti. Ona je vredna čekanja, suza, bola, samoće, jer posle sve je lepše, lakše i bezbrižnije. Ljubav svi posedujemo. To je skriveni deo nas koji samo čeka neko da je pronađe i podeli sa svojom."
Završim neko svoje kratko izlaganje te ostavim sve u šoku.
"Da, definitivno ovo nije za mene."
Leo je izjavio te se samo okrenuo i otišao iz kuhinje.
"Ova zaljubljenost debelo utiče na tvoje psihičko stanje. Rea, romantik. Gràd napolju ima da pada."
Hana je počela da se smeje, a ja sam odmahnula glavom.
"Zezaj ti mene, zezaj."
"Relja, šta je za tebe ljubav?"
Mama ga je upitala, a ja sam okrenula glavu ka njemu. Da vidim.
"Do skoro nisam verovao u nju. To je za mene bila apstraktna imenica koju nisam mogao da dokažem. Pričam o nečemu, a ne vidim ga. Apsurdno."
Započeo je, a svi smo već pomno pratili.
"Onda, igrom slučaja, upoznao sam ljubav, lično."
Skupila sam obrve dok je on gledao čas u nož koji je vrteo u rukama čas je preletao pogledom po nama.
"Pokazala mi je šta znači voleti nekoga da si u stanju i da živiš i da umreš za tu osobu. Kao što je Rea rekla, ona je bolna. Donosi trzavice, padove, raskrsnice na kojima se moramo odlučiti na koju stranu idemo...Al' takođe je i ispit. Da li možeš nekoga da pustiš, iako ga toliko voliš da to prelazi granice normalnog, samo da bi ta osoba bila srećna i ispunila svoje snove koje ne može da izgradi sa tobom? Ljubav nije laka, niti se olako shvata. To je jedno komplikovano stanje uma gde u većini slučajeva srce izvuče deblji kraj. Ali za mene, lično, ljubav ima jedno ime."
Ne, nisam progutala knedlu. Progutala sam stari baba Aleksijin frižider sa sve voćnim jogurtima unutra koji u sebi imaju igle.
"Na ovu temu bih imao štošta da kažem ali nije ni vreme ni mesto, zar ne?"
Nonšalantno se nasmešio iako sam videla da nije srećan.
"Imam pitanje."
Hana se oglasila.
"Da li bi ti mogao nekoga da pustiš samo da bi taj neko bio srećan?"
Upitala ga je, a ja sam duboko udahnula.
"Pustio sam."
Klimnuo je blago glavom, a ona je podigla obrve.
"Ta koju si pustio nosi ime ljubavi?"
Vuk ga je upitao.
"Da."
Potvrdio je. Au. Pa nazdravlje mi.
"Advokat i sudija, nemilostrdni u sudnici, a zapravo veliki romantici. Predobro."
Kris se nasmešio.
"Šta je za tebe, Kristofere, ljubav?"
Entoni ga je upitao.
"Što bi Relja rekao...Ljubav i za mene nosi jedno ime i, bez preterivanja ili ne daj Bože ulizivanja, to je Rea."
Tri knedle zaredom.
Uhvatio me je nežno za ruku te ju je prineo svojim ustima i poljubio.
Osmehni se kozo! To ti je dečko! Ne osoba kojoj trebaš saučešće da izjaviš pa da odeš kući.
"Slatko."
Mama se ubaci.
"Previše."
Relja tiho prokomentariše.
Zašto sam ja nema i ćutim kao koza?
Neka mi neko objasni, platiću mu majke mi.
"Da li je neko za dezert?"
Mama upita te se reši ove neprijatne tišine koja je zavladala.
• • • •
Posle ukusne večere, prijatnog razgovora i savršenog dezerta koji nije bio kolač, nego torta, otišla sam časkom do toaleta.
Ovaj ručak je dibidus neprijatan.
Dok sam se vraćala u dnevni boravak, gde su sada svi već sedeli, očula sam nove glasove.
"Otkud vi?"
Nasmešila sam se kada sam ugledala tatu, Dominika i Renata kako sede i smeju se nešto s Kristoferom.
"Došli smo da prečešljamo zeta."
Renato izjavi, a ja podignem obrve.
"S pivom u ruci?"
Našalim se.
"Prošao je test, sada uživamo."
Dominik kaže.
"Preživeo sam."
Kristofer je dodao uz smešak.
"Spasio si se."
Pogledala sam gde imam slobodno mesto da sednem ali su sva mesta bila popunjena.
Krenula sam da uzmem stolicu iz kuhinje ali me je Kristofer zaustavio ustajući.
"Nemoj ustajati, doneću stolicu."
Rekla sam brzo dok me je on gledao nekako, čudno.
"Rea..."
Započeo je, a ja sam skupila obrve.
"Hteo sam zaista nešto posebno da smislim. Da sredim i da dočaram ovaj momenat ali nisam mogao da čekam."
Nastavio je. Disanje mi se ubrzalo. Počela sam da šaram pogledom po prostoriji te sam se na sekund zaustavila na Relji.
'Pomozi' - poručila sam pogledom, al' on je samo odmahnul glavom.
"Godinama sam ležao u postelji i razmišljao o ovom danu. O danu gde bih sve mogao da promenim i poboljšam. Okrenem na neki bolji horizont nas, našu vezu i život."
Govorio je dok se polako spuštao na jedno koleno, a meni je mrak umalo pao na oči.
Ovo se ne dešava zar ne?
Ljudi...Recite mi molim vas da se ne dešava.
"Da li bi mi dopustila da ti se iskupljujem, za godine koje si provela čekajući me, svakoga dana dok ne ostarimo i Bog ne reši da nas uzme k sebi? Rea, da li bi se udala za mene i učinila me najsrećnijim čovekom na ovoj planeti postajući moja snaga, moja žena?"
Iz džepa je izvadio crnu kutijicu, otvorio ju je te je prelep prsten okrenuo ka meni.
Od malog, nožnog, prsta, do poslednje dlake na glavi struja mi je prošla telom. Osetila sam se kao da sam razjarila Nikolu Teslu i da me je spucao onim njegovim prokletim izumom.
Ovo boli.
Ovo sam htela pre par godina. Ovome sam se nadala jednog dana. Ovo sam priželjkivala. Pre. Ne sada. Ovo je trebao da bude moj najsrećniji dan u životu. Ali to nekako nije.
Suze su mi se skupile u očima te sam spustila ruke preko usta ne dopuštajući da krik izađe iz njih.
Za sve u ovoj prostoriji delujem zapanjeno, iznenađeno, počastvovano i srećno. Za sebe, svoje srce i svoju ljubav ja sam pogubljena.
Pogledala sam u Relju, slučajno, s puno bola. A on je već gledao u mene. Gledao me je i kao da je želeo da sve sruši i da me prebaci preko ramena i odvede. Ali nije to uradio. Nije ništa uradio sem što je klimnuo glavom. Dao mi je znak. Dao mi je prokletu dozvolu da prihvatim nešto što on nije uradio.
On, gurnuo me je u ruke drugom muškarcu. Ne, on je dopustio ovo, nije me svojevoljno gurnuo.
"Rea?"
Kristofer me je tiho pozvao kada je video da sam se pogubila.
Ponovo sam na sekund pogledala u Relju i on je ponovo, ali ovaj put, odlučnije klimnuo glavom dok je izdisao.
"Da."
U trenutku kada sam pristala dopustila sam suzama da mi padnu niz obraze i da ih svi vide.
Dobila sam prelepi prsten koji mi je ukrasio domali prst.
Poljubac pun ljubavi i želje.
Uzvike, klicanje i čestitanje u pozadini.
Bol koja mi je proharala grudima.
Kristoferovu sreću.
I dobila sam jedno pucanje.
Ne, nije to bilo moje srce. Bar ne ovaj put.
To je bila čaša koja je pukla u Reljinoj ruci.
"Čestitam."
I njegov promukli glas koji me je dokrajčio.