Završna reč

24

Rea
Rossi

Znate kada je nešto od čoveka jače.
Kada se pomešaju sva osećanja i ne zna ni šta radi ni šta priča.
Bilo mi je žao dok sam gledala Relju kako sam stoji na hodniku iako je on pun. I onda sam se osvrnula oko sebe i shvatila da svako ima nekoga. Vuk je tešio Hanu, Leo je bio kod njih, Dominik i Renato su bili uz mene...Tata je izašao na svež vazduh..A on, pa on je sam tamo bio.
Iako su mu tu braća i sestra. Zato sam prišla i istinski se zapitala kako je...Zagrljaj nije bio u planu ali to je ta sila koja je jača od čoveka. U momentu to je bilo najispravnije. A one reči, pa...Mogu reći da su iskrene. Kada se čovek zadesi u ovakvoj situaciji shvati da je sve nebitno osim zdravlja. Kada izgubiš nekoga shvatiš koliko boli praznina. Shvatiš koliko je mučno bežati od istine samo da bi drugoga utešio. Ti si jak, za njih, a šta se nalazi u tebi?
Propadaš. Dok drugi vrište, odmah, tu na licu mesta ti sve to gutaš i govoriš sebi
'Ne, ti moraš da ostaneš prisebna. Potrebna si im.' I tako uvek bude. I ja sam nečije dete, kao i on, i ja imam osećanja al' nemam prava da ih pokažem. Jer ja kada bih otkrila i trunku raspala bih se u sekundi pred svima.
Za mnoge sam bezdušna, za neke pak bezobrazna, bezosećajna...Ali oni ne shvataju da se svako na drugačiji način nosi sa bolom.
Ja sam u Relji pronašla deo svog karaktera.
Preminuo mu je otac...Jedina starija osoba koju je imao na ovom svetu. Baka ga je napustila godinama unazad, a majke se čak ni ne seća.
Braća i sestre su patili ne obraćajući pažnju na njega, pa čak ni na mene. Nas dvoje smo ti koji su išli i tešili. A ja bih sve na svetu dala da mogu na minut da budem osoba koja ne mora da glumi da je jaka. Da se ne smeje kada joj se plače i da bude ono što zaista jeste, a ne da glumi.
U trenutku kada sam shvatila da sam preterala odaljila sam se od njega te samo produžila do stolice.
I dalje ne verujem. Moje majke nema.  Napustila nas je i uhvatila prvi voz za bolje mesto. Godinama je patila. Od svoje mladosti nije uspela da veže godine bez tuge. I sada, kada je uspela da iškoluje troje dece, a četvrto da sprema za svet, otišla je. Šta bi majko? Je l' ovo znači da smo spremni da se sami suočimo sa golgotom koju nam ovaj svet servira?
Kroz glavu mi prolazi ona svađa oko kućice.
Bože, bila sam spremna da se ljutim na nju mesecima, ako ne i godinama, a danas je nema. Ne bih sebi nikada oprostila da je preminula, a da sam bila u svađi sa njom.
Ne ljutite se na svoje roditelje nikada, jer oni su jedine osobe na ovom svetu koje vam nikada neće svesno načiniti zlo.
Ja sam to kasno shvatila ali vi učite na mojim greškama.
I Entoni...Bože, nisu ovo zaslužili.
"Rea, uzmi popij ovo."
Podignem pogled te uočim tatu kako stoji sa flašicom vode u rukama i nekom tabletom ispred mene.
"Neću praviti skandal, ne brini."
Iznervirano kažem jer sam pročitala da je lek za smirenje. Neće mene drogirati, bar ne ovaj put.
"Ne kažem zbog toga, već da ti bude lakše."
Odmahnem glavom te je spustim u svoje šake. Osetim tatine ruke na svojim kolenima te provirim kroz prste.
"Tvoja majka je bila neverovatna osoba i ti si svesna svega toga. I svestan sam bola koji trenutno osećaš i sve bih na svetu dao da sva pređe na mene, da ti budeš dobro. Znam da se kidaš, da ti nije ni malo lako, kako bi i bilo, ali drži se. Ne zbog braće, ne zbog sestre, izdrži zbog sebe. Ne razbolevaj sebe time što ćutiš. Pričaj, plači, viči, ali ne ćuti. Bar ne sada Rea. Ja ću uvek biti tu za tebe iako znam da ti majku ne mogu zameniti, niti želim jer ona je posebna i jedina, ali tu sam. Šta god ti treba, kad god ti treba, kako god ti treba tu sam. U svako doba dana i noći. A ti izdrži molim te. Ako ti se plače, plači. Ako ti se viče, viči. Ako ti se udara, udaraj. Samo ne zadržavaj u sebi. Bojim se za tebe."
Raširim ruke te ga jako zagrlim. Jecaj mi se otme s usana te ih jako stegnem grizući obraze. Nije u pitanju samo ova bol, dosta toga je tu.
"Nema je..."
Projecam mu na grudima, a on me snažnije stegne.
"Na boljem je mestu."
Prošapuće mi u kosu.
"Makar je više ništa ne muči."
Tužno kažem dok se predajem bolu u tatinom zagrljaju. Da su mi srce na živo vadili, verujem da bi manje bolelo.
"Možda je ovo i zasluženi odmor."
Tata kaže, a ja samo podignem obrve. Poslala bih je da se odmori. Neku vilu na nekom ostrvu. Kupila bih joj ostrvo ako treba samo da je ovde. Ali džaba sve sada...Nema je.
"Porodica Moor?"
Hodnikom se prolomi doktorev glas te svi, kao opareni, se cimnemo brzo dolazeći do doktora.
"Mi smo."
Relja odgovori prvi, a mi ostali smo samo stajali tu. Šta reći više? Šta može i da kaže...? Ali nada je tu. Jer ona treba poslednja da umre.
"Jedno po jedno  možete da ulazite kod pacijenata."
Odgovori neki novi doktor, a mi se trznemo. Želim li da vidim mrtvu majku? Želim li da je pamtim u tom stanju? Ili želim da se kajem što nisam uspela da se oprostim? Zašto uvek pitanja i odabiri...Zašto?
"Zar će i dalje da budu u sobi? Nećete da ih premestite negde?"
Tata upita, a ja klimnem glavom potvrđujući njegovo pitanje.
"Nema potrebe. I ovde im je dobro."
Odgovori doktor, a ja izvijem obrve.
"Dobro?"
Vuk izgubljeno upita, a meni srce zakuca brže. Zakucaću ga o zid.
"Pa da..."
Doktor se pogubi, a Hana se probije ispred svih.
"Moji roditelji su mrtvi, a Vi ovde govorite kako im je DOBRO ovde! Kakav je ovo bezobrazluk?"
Drekne na doktora dok joj puca glas, a ovaj se još više pogubi. Dominik joj je prišao te stavio ruke na njena ramena, pokušavajući da je smiri.
"Vi ste ovde zbog Entonia i Klare Moor?"
Upita doktor da utvrdi zbog koga i zbog čega smo ovde.
"Da!"
Kažem iznervirano, a on izdahne.
"Pomerite se sa mesta! Kako mrtvi? Eno ih sa gipsevima leže na krevetu, pomalo ošamućeni od lekova protiv bolova. Ko vam je takvu, glupost, rekao?"
Doktor se brecne na nas, a meni se zacrveni sve pred očima. Hana se zabila u Dominikove grudi, Vuk je zagrlio Lea, a Renato, Relja, tata i ja smo ukopano u mestu stajali. Stezala sam pesnicu dok sam čekala neko nešto da kaže.
"Molim?!"
Dreknem dok pokušavam da ne prsnem i ne zadavim doktora.
"Živi su, hvala Bogu, i oporaviće se brzo. Iako je gadna saobraćajka bila, oni su dobro i super su prošli. Opustite se. Vaši roditelji su živi."
Osmehne nam se te u tom momentu iz druge sobe izađe doktor koji nam je rekao da su mama i Entoni mrtvi.
"Dolazi ovamo!"
Dreknem na njega te u tri koraka stanem ispred njega hvatajući ga za košulju.
"Moji roditelji mrtvi?!"
Proderem se toliko jako dok je on držao raskolačene oči.
"Pa jesu!"
Uplašeno kaže, a ja ga noktima stegnem za mesi.
"Ja ću tebe da ubijem."
Prorežim na njega toliko tiho da sam se i ja uplašila od svog tona.
"Rea, skloni se od njega."
Tata pokušava da me skloni, ali ne! Platiće mi.
"Ne! On ne zaslužuje da bude živ kamoli doktor! Prosipa lažne informacije! Moja majka nije mrtva kretenčino jedna! Kako te savest ne ubije kada slažeš! Kako si mogao da nas u crninu zamalo baciš i tek tako odeš?"
Vrištim na njega dok ga tresem te u tom momentu me tata odvoji od doktora, a ja se brecnem terajući suze sa očiju.
"Pa zar vi niste tu zbog gospodina i gospođe Mit?"
Krenem ponovo ka njemu, al' me tata obgrli oko struka sprečavajući me da ga umlatim. Al' Relju niko nije zaustavio. Toliko snažno je udario doktora pesnicom u lice da se ovaj odmah prosuo na pod.
"Slušaj me dobro. Uništiću te."
Relja prošišti na njega, a ja se nekako iskobeljam iz tatinog naručja te stanem pored doktora.
"Moju majku živu da sahraniš. Mojoj sestri srce da kidaš. Mom bratu traume da nabacuješ. Neću ti dozvoliti!"
Viknem te stanem svom težinom na njegovo međunožje.
"Šta to radite vas dvoje?! Ovo vam ne priliči!"
Tata drekne na nas, a Relja i ja se okrenemo ka njemu.
"Ne priliči ni jednom doktoru da meša porodice i jednu da baca u plamen."
Prošištim besno te sklonim nogu dok je on vikao.
Umri nije me briga!
"Policija! Mirno! Svi!"
E sad...Nazdravlje.
Relja i ja se okrenemo podignutih ruku ka trojici policajaca koji su nam prilazili.
Progutala sam knedlu kada su nas odvojili od doktora bez reči.
"Šta se ovo ovde dešava?"
Jedan manji, deblji, upita, a Relja se cinično nasmeje.
"Sahranio nam je žive roditelje."
Relja procedi kroz zube, a meni stomak zaigra.
"Priznajete da ste ga udarili?"
Pogleda nas onaj viši oboje, a nas dvoje se zglednemo te u isto vreme odgovorimo.
"Da."
Kratko i jasno.
"Privedi ih."
Treći govori punačkom a on izvadi jedan par lisica, a njegov kolega drugi.
"Rea! Relja!"
Hana je viknula, a ja sam se samo nasmejala kada mi je hladan metal dotakao zglobove. Pa i ovo je za ljude, šta ću.
"Tata, reci mami ako treba, za nju ću i ubiti."
Kažem mu kada policajac zategne lisice toliko jako da sam osetila da mi je prerezao venu.
"Sergej, reci Entoniu da ćemo se brzo vratiti."
Relja kaže dok uspravno drži glavu.
"Krenite."
Policajac nas pogura, a nas dvoje se zglednemo.
Naši pogledi su poručivali 'Platiće nam za ovo.'