Završna reč

30

Rea
Rossi

U kolima, na putu ka stanici, je vladala neprijatna i napeta tišina. Mene, brbljivicu teških kategorija, je nešto uspelo da ućutka. Naslonila sam se na sedište dok pokušavam da mislim na nešto drugo. Keli, naprimer. U glavi premotavam film celokupnog događaja ali jedino na čemu završim je deo u kupatilu. Očajna sam drugarica. Bukvalno se stidim.
Umesto da se što brže spremim i da odem da vidim kako će i šta dalje biti ja završim na umivaoniku, raširenih nogu dok se ljubim sa osobom u koju je Keli bila zaljubljena. Dno, dna.
"Koliko li će, otprilike, trajati ovo saslušanje?"
Odlučim prva da prekinem ovu tišinu koja me je gušila. Nije me pogledao, a nisam ni ja njega. Oboje smo držali svoje poglede usmerene na put ispred nas.
"Sve zavisi od policajca do policajca."
Kratko mi je odgovorio, a ja sam samo klimnula glavom. Nema potrebe išta produbljivati, jednostavno nije nam do priče.
Par minuta kasnije stigli smo ispred policijske stanice gde se okupila manja grupa novinara.
Samo sam izdahnula dok sam stavljala naočare za sunce pokrivajući crvenilo u očima i velike podočnjake. Makar sam se profesionalnije obukla tako da neću u novinama osvanuti kao klošarka obična. Al' ću zato na naslovnici stajati pored njega.
"Ideš li?"
Upita me kada se parkirao na prvo slobodno mesto. Osmotrila sam paprace koji su nam uveliko opkolili kola te sam se samo nasmejala.
"Osećam se kao holivutska zvezda."
Promrmljam uzdišući.
"Koja je krenula na svedočenje."
Doda te prvi izađe iz kola, a pitanja uveliko krenu da pljušte. Skupim snage te i ja otvorim vrata. Jer mi se noga prva pojavila tako će i da zauzme prvi deo strane novina. Ne prođe ni jedan put da oni ne prokomentarišu moju obuću i cenu iste. Ispada kao da kradem pa imam, a ne kao da ulažem danonoćni trud i rad da bih ih kupila.
Zbog pete nisam obula štikle, al' zato su tu patike koje sigurno previše upadaju u oči ali šta ću. Jedino su mi se one slagale uz kombinaciju. A nisam smela da dopustim da idem kao poplava da me izbacila. Pored svega ja sam neko i nešto u ovom svetu, a kada bih se pojavila prostije obučena nastao bi skandal. Preko cele strane bi bilo ispisano da sam bankrotirala. Procureće laži, a ja ću posle morati da idem i delim tužbe jednom pa drugom uredniku i tako se vučem po sudovima. Roberto mi to ne bi oprostio.
"Da li možemo da znamo šta se desilo?"
Jedan od novinara me je upitao kada sam zatvorila vrata, a ja sam samo prošla pored njega.
"Da li je istina da je glavna sekretarica u sudu ubijena?"
Drugi me je upitao, a ja sam samo progutala knedlu.
"Da li je to vaša krivica?"
Ovo pitanje je uspelo da me zaustavi na pola koraka. Da li je? Jesam li ja nešto uradila pa mi se svete? Milion pitanja mi se rojilo po glavi, a blicevi su samo sevali.
"Idemo."
Relja mi je tiho rekao stavljajući svoju ruku na moja leđa i pogurivajući me da se ubrzam.
"Da li postoji nešto između vas?"
"Često ste viđani zajedno, da li to treba nešto da nam nagovesti?"
Nismo želeli ni na jedno pitanje da odgovorimo iako se naš stav previše promenio. Njegova ruka je jače stezala moja leđa dok sam ja buljila u jednu tačku koračajući ka ulazu. Kako su se vrata zatvorila za nama tako smo odahnuli.
"Nemaju saosećajnosti ni malo."
Promumlam kada skinem naočare.
"To im je posao."
Odgovori mi, a ja samo odmahnem glavom. Znam. To su krvoločne zveri željne dobrog komada mesa koji će da prodaju za veliki novac. Nema novinara koji je pošten. Svi bi oni da zarade na lažima, al' poste taj isti novac gube u sudnici kada se nađu lice u lice sa nekom poznatom ličnošću ili sa mnom. Nisam poznata, toliko, ali sam zato luda. Što im dođe gore.
"A dobro je, došli ste."
Policajac koji je stajao u ćošku odmah nas je prepoznao te nam je prišao.
"Idete na drugi sprat, poslednja vrata na desnoj strani hodnika. Tu će vas sačekati jedan od kolega."
Kaže nam ljubazno, a mi klimnemo glavom.
"U redu, hvala."
Odgovorim te krenem ka stepenicama. Nema razloga liftom da idem do drugog sprata, neću da se blamiram.
Kada smo stigli do sobe za saslušanje udahnula sam duboko.
"Ulaziš li?"
Upitam ga kada stavim ruku na kvaku.
"Želiš li da uđem?"
Pogledao me je upitno, a ja sam samo spustila glavu. Iako sam uvek birala samoću nekada je čoveku potreban oslonac. Ma kakav god on bio.
"Želim."
Kažem kratko te spustim kvavu otvarajući vrata. Očula sam korake iza sebe te sam se blago nasmešila.
"Dobar dan."
Pozdravimo u isto vreme policajca koji je sedeo za stolicom sa točkićima.
"Dobar dan."
Odgovori nam te preksti noge.
"Sedi Rea."
Kaže mi te ja progutam knedlu. Lagano se spustim na metalnu stolicu te nevino spustim ruke u krilo lomeći prste. Relja je, bez pitanja, seo na stolicu koja je stajala na čelu stola.
"Ispričaj mi šta se dogodilo."
Kuckao je nešto po lap-topu, a ja sam duboko udahnula te krenula da prepričavam sve od početka do kraja kako je bilo. Nije me ni na sekundu prekinuo, ali je zato posle imao sto pitanja i konstatacija.
"Kažete da ste dobili poruku sa njenog broja?"
Potvrdno sam klimnula glavom.
"Izdiktirajte mi ga."
Ozbiljnije kaže, a ja uzmem telefon te pronađem Kelin broj i izdiktiram mu ga.
"Proverićemo da li je broj i dalje u funkciji, a takođe ćemo pokušati da ga lociramo."
Nemo sam ga posmatrala moleći se u sebi da nađu telefon što pre.
"Da li se sećate tablica automobila? Boje? Marku? Izgled?"
Svako pitanje me je dodatno zbunjivalo.
"Hamer h2 crni, tablice nije imao."
Kažem brzo, a policajac me pogleda podignutih obrva.
"Nisam znao da žene barataju markama automobila, ali svaka čast."
Kaže mi, a ja samo nemo klimnem glavom.
"Da li ste uspeli da vidite nekoga u automobilu?"
"Nisam. Stakla su bila zatamljena, a kada su se vrata otvorila gledala sam samo u telo koje je kao smeće bilo izbačeno iz auta."
Stresla sam se pri samom prisećanju na taj gnusni događaj. Žene nisu ni smeće ni igračke!
"Da li je gospođica Orsini imala nekih problema?"
Odmahnula sam glavom. Nepojmljivo mi je da je Keli imala problema sa nekim opasnim tipovima. Sva je bila krhka i satkana od straha.
"Ja više mislim da je razlog njenog ubistva povezan sa mnom."
Prožeta bolom izgovorim, a policajac me zaintrigirano pogleda.
"U kom smislu? Kako ste to shvatili?"
"Zašto bi meni 'isporučili' njeno telo, ako nema veze sa mnom? Zašto bi mene 'iznenadili' ako to nije neko meni upozorenje poslato?"
Uplašeno sam rekla dok je policajac izgledao kao da je to normalno. Ne želim da umrem...Bar ne dok ne postanem majka.
"Da li ste pre imali neke pretnje? Napade? Probleme?"
Upita me, a ja klimnem glavom gutajući knedlu.
"Da...Vrlo često. Moj posao nije baš naivan. Dobijala sam pretnje od ljudi čije sam slučajeve odbila da preuzmem. Čak sam imala verbalan okršaj sa jednim čovekom."
Jedva mu sve ispričam, a on se nagne ka meni.
"Moraćete da mi date imena svih ljudi čije ste slučajeve odbili, a oni su vas uznemiravali."
Rekao mi je ozbiljno, a ja sam klimnula glavom.
"Reći ću svom advokatu da vam prosledi listu. Međutim, jedan je već u zatvoru. To jest taj što me je fizički napao. Dobio je oko trideset godina zatvora i nema pravo na kauciju niti na izlazak pred sud. Osuđen je za svako delo koje je počinio, a napad na mene mu je samo udvostručio muku."
Izdeklamujem, a policajac sve zapiše pažljivo.
"Proverićemo sve kamere u blizini vaše zgrade kao i u blizini zgrade suda. Narod koji je bio na mestu zločina, tako da kažem, ispitan je. Niko ništa nije video sem tebe kako držiš mrtvo telo. Te iz tog razloga moramo više da se potrudimo. Poslao sam informacije o automobilu svom kolegi. Potraga za svim Hamerima, bez tablica, u Italiju je počela. Nadam se da ćemo bar tu imati neki trag."
"I ja se nadam...Ovo je gnusno, odvratno i ponižavajuće za svaku ženu."
Stresla sam se i na samu pomisao da se tako nešto desi nekom mom bližnjem. Pa tačno bih skrenula.
"Kelina porodica je ispitana. Niko od njih nije dobijao nikakve pretnje. Žive miran i povučen život, tako da nam preostaje da istražimo sve ljude koji bi tebe želeli da vide mrtvu, a Keli su poslali kao upozorenje. Da li si u poslednje vreme imala neka gadnija suđenja?"
U neverici šta čujem odmahnula sam glavom. Sva moja suđenja su tekla lako i dobro za moje klijente.
"A sada bih Vas zamolio da nas ostavite nasamo."
Policajac se obratio Relji koji je položio ruke na sto te je ustao sa stolice.
Mehanički sam stavila ruku na njegovu ne dozvoljavajući mu da se pomeri.
"Ostani..."
Tiho sam ga zamolila gledajući ga u oči. Ne mogu ovo sama da podnesem.
Relja je pogledao u policajca koji je odmahnuo glavom.
"Ovo što ti sada budem rekao je vrlo poverljivo i niko za to ne sme da sazna dok je istraga u toku. Zato, veruješ li, prvenstveno njemu, da nikome neće reći i time tebi smestiti pritvor dok se istraga ne završi?"
Upitao me je sasvim ozbiljno. Podigla sam pogled ka Reljinom koji me je blago gledao. Iako sam svesna da bi me se rado rešio i ostavio u zatvoru, samo kada bi mogao, nešto mi je u ovom trenutku govorilo da mi to neće uraditi. A ja se zaista nadam da se neću pokajati zbog ove odluke.
"Verujem mu."
Odlučno sam rekla te sam na sekund spazila Reljin uzdržani usmeh koji mu je zatitrao na licu.
"Onda u redu."
Policajac se ispravio u stolici, a ja sam sklonila ruku sa Reljine duboko udišući. Ko zna šta će mi sada reći.
"Verujemo, da je žig koji je pronađen na Kelinom telu od neke bande. I dalje ne znamo čiji je, ali kao što rekoh istražujemo. Naša jedinica se prvi put sreće sa takvim obeležjem neke grupe. Naime reč je o ruci koja drži kostursku glavu."
Krv u žilama mi se sledila dok sam ovo slušala. Bože, u kakvo sam se sranje ovo uvukla? I kako?
"Da li ste mogli da pronađete neke otiske prstiju?"
Relja ga je upitao dok sam ja u glavi i dalje obrađivala svaku reč zasebno.
"Ne. Naši forenzičari kao i patolozi nisu mogli da pronađu ni jedan DNK nekoga od njih. Zato sumnjamo na profesionalnije grupe. Ove male smo eliminisali sa spiska."
Relja klimne glavom, a ja pogledam u policajca te skupim snagu da ga upitam.
"Kako su je ubili? Da li je umrla od bola kada su je sekli ili?"
Oko mi zasuzi te samo brzo pređem rukom preko njega.
"Mučili su je, to je očigledno. Bila je pri svesti kada su joj sekli kožu na stomaku i ispirali je alkoholom."
Stresla sam se na ovo. Bože, kakva agonija. Zar je Keli to zaslužila?
"Nije preminula ni od bola kada su joj prislonili vreli metal na ranu. Ali našli smo tragove uboda na jeziku. To nisu uspeli da sakriju, to jest...Ubili su je na putu ka tebi. Vreme smrti se procenjuje na jedan sat od ulaska u patološku salu."
Srce mi je udaralo sto na sat dok sam se borila za vazduh. Ovo nije moguće, nikako.
"Šta su ubrizgali u nju?"
Tiho sam upitala, a policajac je raširio oči te je skupio ruke stavljajući ih na sto.
"Kalijum hlorid. Regularni, koji se može kupiti u bilo kojoj apoteci. Direktno su joj ga ubrizgali u krv, preko donjeg dela jezika i on je izazvao zastoj srca posle minut, možda čak i kraće. Još su joj dali veću dozu, da bi bili sigurniji.
Da to nisu uradili, patolozi ne bi ni primetili da je ubistvo tako izvršeno jer bi se nivo kalijuma spustio na nivo koji naše telo proizvodi. A ubod nikada ne bi pronašli. Ali sreća u nesreći, te je jedan od patologa čitao o takvom načinu ubistva te je odmah pogledao njen jezik i uočio trag igle."
Počela sam da kašljem od šoka koji sam upravo doživela. Nisam mogla da se zaustavim dok sam osećala kao da će mi srce iskočiti iz grudi. Ovi ljudi su bolesni! Bolesni.
"Uzmi, popij."
Relja mi je dodao čašu vode koju je uzeo iz aparata u ćošku, a ja sam mu zahvalno klimnula glavom otpijajući sve iz čaše.
"Ovo je bolesno!"
Viknula sam dok sam se tresla.
"Ja...Ne mogu ovo više."
Sve sam brže i brže počela da dišem dok sam osećala kako mi se ruke tresu.
"To je to što za sada imam da vam kažem. U vezi novosti koje saznamo obavestićemo vas. Sada se smiri te javi advokatu da mi pošalje listu i onda možete slobodno da idete kući. Sva kretanja svedi na minimum. Jer izgleda da si ovde ti u najvećoj opasnosti."
Ozbiljno je rekao, a ja sam počela da klimam glavom kao lutka na federima.
"Doviđenja."
Pozdravio nas je te je samo izašao iz sobe.
"Diši."
Relja je prvi progovorio kada je spazio kako mi se grudni koš mahnito diže i spušta.
"Ovo je...katastrofa!"
Uhvatim se rukama za kosu spuštajući glavu na sto. Ne mogu da verujem šta sam upravo čula. Ne mogu da verujem da mi je prijateljica tako ubijena.
"Susretali smo se i sa gorima."
Prokomentariše, a ja odmahnem glavom.
"Nisam se nikada susrela sa ubistvom nekog meni bliskog."
Dodam te pogazim lepo ono što je rekao. Nije isto kada slušam da se nekom tamo liku nešto desilo i kada slušam šta se nekom mome i kako desilo.
Udahnem duboko te se ispravim.
"Znaš li da je bila zaljubljena u tebe?"
Upitam ga naposletku dok ga tužno gledam.
"Nisam to znao."
Iskreno je rekao dok je prekrštao ruke na grudima.
"Bila je luda, faktički, za tobom ali nikada ništa nije htela da pokaže jer je mislila da nije tvoj tip."
Izdahnem te se počešem po oku dok me je on gledao, nekako čudno.
"Nisam je nikada gledao kao nešto više."
Prokomentarisao je, a ja sam slegnula ramenima.
"Žao mi je samo što je umrla, a ništa nije pokušala."
Lupkala sam prstima po stolu prisećajući se Kelinog i mog razgovora od danas. Kako se sudbina preokrene u sekundi.
"Toliko ti je bilo žao da si mi se skoro predala u kupatilu?"
Mrtav ozbiljan me je upitao, a ja sam ga presekla pogledom drčno podizajući glavu.
"To je bila greška koje sam gorko svesna."
Odgovorim mu na jedvite jade, a on odmahne glavom.
"Zar su sve želje greške?"
Postavio je, nekome bi se učinilo, uopšteno pitanje ali mene je žacnuo pravo u centar.
"Ne znam, jesu li?"
Advokat u meni se probudi te na pitanje odgovorim pitanjem. On je svestan da je to izbegavanje odgovora i takođe igra mog uma ali valjda neće produbljivati.
"Ne znam. Kada budem načinio neku grešku, u tom pravcu, javiću ti."
Rekao je te je samo ustao sa stolice i krenuo ka vratima. Nisam se ni mrdnula, pogledom prikovanim za jednu tačku na zidu sam progovorila.
"Načinio si je."
Hladno sam rekla.
"Danas u kupatilu."
Dodam, dok lagano trepćem ali jako stežem nokat koji mi ranjava meso ruke.
"Nisam. Bar za mene to nije bila greška."
Kao da me je kantom ledene vode polio dok je to govorio. Osećala sam kako mi se ruka ježi, a telo čudno reaguje na tu izjavu. Ili pak neki vid priznanja? Nisam imala snage da se okrenem, ali ni želje. Očula sam otvaranje vrata, ali ne i zatvaranje trenutak kasnije.
"Čekam te u kolima."
Samo je to rekao te je izašao zatvarajući vrata za sobom.
Bledo sam gledala ispred sebe dok mi je ciničan smeh bežao sa usana. Ljudi baš vole da se igraju sa mnom. U jednom momentu potvrđuje da sam upravu, a u drugom mi govori da to nije, za njega, bila greška. Bilo bi lepo da se jednom izuje i obuje u istoj pameti.
••••
Poslala sam Robertu poruku u kojoj ga obaveštavam da u što kraćem vremenskom roku tom i tom policajcu prosledi spisak svih klijenata koje sam odbila, a oni to nisu na lep način prihvatili.
Dok koračam policijskom stanicom ne razaznajem glasove drugih ljudi. Sve mi šušti dok hodam ka izlazu. Ovaj dan je pretežak za mene. Jedva čekam da padnem u svoj krevet i ne ustajem do sutra. Psihički ne mogu više išta da podnesem.
Stavila sam naočare na oči kada sam ugledala iste one paparace kako stoje i dalje napolju. Prevrnula sam očima te sam podignute glave krenula ka kolima.
"Kako je prošlo saslušanje?"
"Da li se zna ko je ubica?"
"Hoćete li nam reći neke sočne detalje?"
"Da li je sudija Relja Moor umešan u celu ovu situaciju?"
Pitanje za pitanjem, a meni glava samo što ne eksplodira. Nisam mogla da prećutim na poslednje pitanje. Nisam mogla da dozvolim da se Reljino ime provlači po novinama u lošem kontekstu te sam samo glasnije rekla:
"Ne."
Ispružila sam ruku sklanjajući foto-aparate koji su mi ulazili u lični prostor.
"Da li biste, u budućnosti, žrtvovali sebe zarad njegove slobode?"
Bože! Kakva su ovo pitanja i odakle ih izvlače?
Otvorila sam vrata te sam brzo sela na suvozačevo mesto.
Relja je odmah startovao auto i ubacio u rikverc, ni ne gledajući da li će nekoga zgaziti.
"I da li bi?"
Odjednom me upita, a ja se trznem zbunjeno ga gledajući.
"Da li bih šta?"
Podignem upitno obrvu, a on nakrivi glavu.
"Da li bi se žrtvovala?"
Upita me najnormalnije ali me od odgovora spase njegov telefon koji je zvonio.
"Reci Hana."
Javio se brzo, te je istom tom brzinom stegao kočnicu da sam ja poletela unapred uplašeno ga gledajući.
"Upomoć!"
Njen vapaj se prolomio kolima preko zvučnika, a meni je mrak pao na oči. Dokle više?