Završna reč

77

Relja
Moor

- iste te večeri -

Voleo bih da kažem da ne odlazim zbog toga što se ona udaje za tri dana ali ne mogu. Odlazim baš iz tog razloga i da, kukavica sam prvi put u životu. Preživeo sam metke i stravične batine, pad kućice na mene, odrastanje bez majke i život sa privremenim viđanjem oca, al' da vidim nju pred oltarom sa drugim, to ne bih preživeo sigurno. Zato sada pakujem kofere i razmišljam o svemu što je moglo biti drugačije, a nije, o svim događajima kroz koje smo prošli u vezi pa do samog kraja.
"Ko je sada?"
Sam sebe pitam dok gledam u sat i osluškujem zvono na vratima. Ko je normalan budan ovako kasno, a da ne mora?
Provirio sam kroz špijunku te sam ostao i zatečen u prvi mah jer sam video Entonia, šta on radi ovde?
"Entoni?"
Zbunjeno mu otvorim vrata, a on krene da odmahuje glavom uz naznaku osmeha.
"Mogu li da uđem sine?"
"Naravno. Otkud ti ovako u kasne sate? Klara te izbacila iz kuće?"
Moram da okrenem na šalu kako ne bi ništa posumnjao.
"Putuješ negde?"
Izbegne moje pitanje te odmeri moj kofer koji je stajao na ulazu u sobu jer sam baš krenuo obuću da pakujem.
"Da, idem na poslovni put za manje od dva sata."
Laži, možda i poveruje.
"Možemo li da porazgovaramo na kratko?"
Deluje mi čudno nekako.
"Možemo, sedni. Hoćeš li da popiješ nešto?"
Upitam ga kulturno, a on odmahne glavom.
"Ne, sedni."
Pokazao mi je rukom naspram sebe te sam ga i poslušao.
"Možemo li otvoreno da pričamo, znači bez laži?"
Tačno znam šta će da bude.
"Možemo."
Klimnuo sam glavom.
"Ti i Rea, od kada ste, ako to uopšte mogu nazvati tako, u vezi?"
Podsmehnuo sam se dok sam izvijao brk u levu stranu. Ne nameravam da ga lažem. Onako odlazim i neće me biti mesecima, možda i zaboravi na ovaj razgovor.
"Bili smo godinu dana u vezi, sada više nismo."
Kažem istinu, a on začkilji na mene.
"I odakle tebi da smo nas dvoje u vezi?"
Klara je nanjuškala kladim se.
"Iskreno, uvek smo i mislili da se nešto dešava između vas. Te nenormalne prepirke su nam delovale kao paravani, a posle sve je to nekako splaslo i bili ste bliži u nekim situacijama. Al' opet ništa od toga nam nije govorilo zvanično 'U vezi smo' dok slučajno nisam saznao."
Nasmejao se te je slegnuo ramenima kao da govori 'šta da se radi'. Ćutao sam i samo sam ga posmatrao.
"Vrlo nezrelo od vas ako ste već krili vezu da se ljubite ispred naše kuće. I sam znaš da imam kamere posvuda. A na jednoj sam vas slučajno ugledao. I čim sam video način na koji radite znao sam da nije iznenadno i da nije da jedno želi, a jedno ne. Video sam da se volite."
Nepromišljeno, zaista.
"Reći ćeš nešto?"
Nasmejao se, a ja sam izdahnuo.
"Volimo se, istina je."
Potvrdio sam. Neću ja ništa otkrivati dok on sam ne pita.
"Zašto ste bili toliko nepromišljeni? Devojka ima verenika, udaje se za tri dana, a ti joj izigravaš švalera i od nje praviš nevernu ženu, šta vam je to trebalo?"
Nije me kudio, samo ga je interesovalo. I nema pravo da me kudi, grdi i da viče na mene. Više je bio Rei otac nego što je meni.
"Sve je počelo dok još nisam ni znao za Kristofera. Posle smo prekinuli na ne baš slavan način i onda dva meseca kasnije smo ponovo bili zajedno. I naša veza je trajala tačno godinu dana, ni manje ni više. Voleli smo se, volimo se, ali ona pored mene nije mogla da ostvari svoje snove, a znam koliko su joj bitni. S jedne strane želeo sam je za sebe, posesivno, a s druge sam je gurao njemu kako bi bila srećna. Kao deca smo bili, priznajem."
"Jesi li je nekada pitao šta ona želi?"
"Njene želje se pomešane sa emocijama. Želi porodicu, decu od detinjstva, al' s druge strane želi i mene. Umalo da je od svega odustala zbog mene, a ja to ne bih dozvolio ni u najluđim snovima. Jer ja nisam osoba koja može da joj pruži potpunu sreću i zato se sve ovo zbrkalo."
Klimao je glavom te je izdahnuo.
"Zašto ste krili vezu, dok nisi znao za Kristofera?"
"Zbog vas, naravno. Klara da je znala da smo u vezi ostao bih bez testisa, a Reu bi razapela. Samo ne znam šta ima toliko protiv nas."
Brzo i spremno sam odgovorio, a on se nasmejao.
"Zbog vas, a onda navede samo Klaru. Jesam li ti ikada dao naznaku da ne bih voleo da budeš srećan sa bilo kojom makar i sa Reom koju smatram ćerkom?"
"Nisi."
Slegnem ramenima. Što je istina istina je.
"Onda ste trebali bar meni da kažete, a ja bih rekao Klari. Nije da je ona protiv vas, nego vas smatra bratom i sestrom. Nekako ste joj nezamislivi. Ne idete joj zajedno. Ona želi da Rea ima porodicu, a ti to ne želiš, zato je bila protiv. A ne zato što te mrzi, ne mrzi te. Samo čudno sve pokazuje pa to deluje drugačije od onoga što zapravo jeste."
Počešao sam se po bradi te sam se nasmejao.
"Voleo bih da sam znao to ranije, al' šta da se radi sada je kasno."
"Mislim da nije kasno."
Izgovori ove reči, a ja se na trenutak zaledim.
"Kako?"
"Klara me je slala par puta da obiđem devojke jer pijane devojke, same u vikendici pored jezera nisu slavan prizor, a ni bezazlen. Dolazio sam dva puta, sve je bilo super, al' kada sam naišao treći video sam Reu kako odlazi sa svoje devojačke večeri. Faktički pre jedan sat."
Zbunjeno sam ga pogledao te sam odmahmuo glavom.
"Pa završilo se devojačko veče, normalno da je otišla."
"Nije normalno jer je dogovor da tamo prespavaju. Ne budi kukavica i ne beži jer se udaje, ostani ovde jer osećam da će biti nešto zanimljivo."
"Ne bih se toliko nadao da sam na tvom mestu. Rea ne voli da menja svoj krevet, svoje navike, možda je otišla kod Kristofera ili negde tako. Nije sigurno rešila da sve sad prekine jer bi nastao karambol sigurno. Ja idem, kukavica sam, al' moram da se sklonim odavde makar dok ne prođe pompa o venčanju i dok oni sami ne odu za Ameriku."
Obojica smo ustali u isto vreme te mi je on prišao i muški me zagrlio.
"Ne preporučujem ti to, al' opet, kako god ti odlučiš tako će i biti."
Odvojio sam se od njega te sam klimnuo glavom.
"Ne govori nikome o ovome, ne želim da Rea upadne u problem."
"Bez brige, ovo je samo naš razgovor."
Klimnuo sam glavom te sam se okrenuo ka koferu.
"Sačekaj me sekund da zatvorim kofer pa ako možeš da me odbaciš do aerodroma."
Govorio sam dok sam išao ka sobi.
"Ne odustaješ?"
Govorio je, al nije išao za mnom.
"Ne, ovako je najbolje."
"Kako god ti kažeš."
Izdahnuo je te me je pričekao par minuta. Obuo sam se, ugasio svetla te sam mu se nasmejao.
"Idemo."
"Ako baš ti moraš."
Nasmejao se i on te me je potapšao po leđima.
U životu treba očekivati neočekivano, jer samo će se to i događati.
Mislio sam da nikada neću zbog žene bežati, a onda dođe ovaj dan i ja skoro ruku pod ruku sa ocem idem ka aerodromu. Nikad ne reci nikad i nikad se ne šali sa sudbinom.
Voli da iznenađuje, jako.