Završna reč

55

Pisac

- pet dana kasnije -

Rea je odložila  jedan, pa drugi, pa treći alarm nevoljno se protežući u krevetu. Nije spavala preko noći ni minute. Svakoga časa joj je bilo muka dok joj je toalet šolja izigravala najbolju drugaricu.
Kada se naposletku predala i spustila noge na pod umorno je stavila ruke preko lica dok joj je kuvanje u stomaku signaliziralo da bolje potrči ako ne želi da završi s brljotinom na podu.
I tako, više puta.
Klečala je na pločicama držeći se za okvir toalet šolje.
Dva dana ništa nije jela. Sekirala se na nervnoj bazi i nervirala užasno. Danas je Liamovo suđenje i kako zna i ume mora da se podigne i da ode tamo. U suprotnom, neko nedužan bi nastradao.
Kada joj se stomak malo primirio ustala je, umila se te odahnula.
"Izgledam kao leš."
S gađenjem je prešla rukama preko lica dok su joj se oči mahnito sklapale. Čim se završi ovo danas krevet će je dočekati raširenih ruku.
Zujanje telefona iz sobe ju je trznulo iz buljenja u ogledalo te je usporenim koracima krenula ka njemu.
Relja...
"Halo?"
Javila se posle desetog zvona.
"Dolaziš li?"
Kako ju je to upitao tako je dobila nagon za povraćanje.
"Ček..."
Jedva je izgovorila trčeći ka kupatilu. Bacila se pred toalet šolju jednom rukom pokušavajući da prekine vezu dok se drugom pridržavala. Ponovo, ista priča, samo ovaj put ništa nije imala da izbaci.
"Rea!"
Čula je dozivanje s druge strane ali nije mogla da se iskontroliše jer je nagon jači od nje.
"Šta ti je?"
Sve je jače i jače postajalo, a ona se trudila da prekine vezu, al' joj nije išlo.
S druge strane linije Relja se prenerazio. Kao grom je izleteo iz sudnice dozivajući je al' sve što je čuo bilo je riganje i povraćanje.
"Jesi li dobro?"
Šetao je u krug po hodniku držeći se za kosu. Bio je spreman u onom odelu da izleti da dođe po nju da bi je vozio u bolnicu.
"Dobro sam.."
Kako joj je čuo glas tako je odahnuo naslanjajući se na zid.
"Jesi li pojela nešto pokvareno?"
Upitao ju je zabrinuto te je očuo pustanje vode.
"Nisam ništa jela poslednjih dana. Ne osećam se baš najbolje ali dolazim. Samo da se spremim. Nisam spavala uopšte i kako je svanulo oči su mi se sklopile. Ne videh da kasnim. Oduži malo, stižem brzo."
Govorila je užurbano pustajući vodu na slavini i perući zube.
"Ne! Nemoj da si došla. Idi lezi i odmaraj, odložićemo ovo za neki drugi dan."
Krenuo je ka sudnici da saopšti svima da je suđenje odloženo ali ga je njen kriv zaustavio.
"Dolazim! Ništa ne odlaži. Samo se strpite stižem čim se obučem."
Prekinula mu je vezu te se bacila na traženje garderobe dok je njemu u glavi bilo da ode kod nje.
"Moja advokatica će doći, ne sme da ne dođe."
Kako je ušao u sudnicu očuo je Liamov glas. Sumnjiv mu je od početka, a Rea još više. Ona nikada nije toliko želela da dođe ako nije bila u mogućnosti.
"Gužva je u saobraćaju, stiže još malo."
Relja im je svima rekao,  a Liam je silovito izdahnuo dok se udobnije nameštao u stolici.
Minuti su prolazili kao sekunde. Za dvadeset minuta se sredila, obukla, obula, izašla iz stana i sela u kola. Stomak joj je kuvao, a glava joj je bila preteška ali ništa je od toga nije sprečilo da krene.
Relja je kuckao prstima o sto prelistavajući još jednom Liamov dosije. Otvaranje vrata sudnice ih je sve prenulo te su se okrenuli ka Rei koja je ušla unutra. Izgledala je izmučeno. Relji se srce slamalo dok ju je gledao onakvu ali držala se stojički.
Nije dozvolila da se odugovlači te su odmah počeli sa suđenjem.
Sve je išlo donekle glatko dok se nije očuo čekić koji je označio završetak ovodnevnog suđenja. Za sada, jedan deo je ispunjen. Nije ostalo još mnogo.
Rea se uhvatila za jedan od stolova u sredini dok je narod izlazio trudeći se da ne padne. Sve ju je smlatilo. Zujanje u glavi se pojačavalo dok joj je pred očima zelenelo. Ništa nije videla dok su joj glasovi bili negde u pozadini tihi.
"Rea!"
Očula je samo Reljin vrisak pre nego što je pustila sto i pala na pod.
Brzo joj je protrčao podižući joj glavu na svoja kolena.
"Rea, pogledaj me! Hajde mala, nema spavanja ovde. Rea!"
Sozivao ju je, drmao, sklanjao kosu sa lica ali nije upalilo. Pala je u nesvest na sred sudnice.
"Platićeš mi za ovo brukanje advokatice."
Jedva u daljiniji je očuo nečiji glas ali nije uspeo da registruje čiji je.
"Rina!"
Viknuo je iz sve snage kada je ostao sam u sudnici sa njom. Jedna od sekretarica se brzo pojavila na vratima šokirano gledajući ispred sebe.
"Spremi mi auto, brzo."
Rekao joj je podižući Reu u svoje naručje. Nije ga bilo briga što je u odelu vrhovnog suda, samo je izleteo iz zgrade dok mu je njena glava udarala o grudi.
"Hajde Rea, probudi se."
Uplašeno je govorio dok ju je smeštao na zadnje sedište svog auta. Bila je bleda i hladna. Podočnjaci su joj preveliki a kapci ispresecani venama i kapilarima.
"Treba li vam pomoć?"
Dvojica ljudi iz obezbeđenja su mu prišla, a on se okrenuo ka njima užurbano.
"Držite ovo."
Iz tri poteza je skinuo odelo te im ga dao.
"Pažljivo ga odnesite u moju kancelariju."
Rekao je ulazeći u kola i brzo se isparkiravajući.
"Rea!"
Dozivao ju je u nadi da će se probuditi ali ne. San ju je savladao.
"Hajde mala. Nemoj da me plašiš."
Probacio je ruku između sedišta hvatajući njenu. Kao da je tren prošao od suda do bolnice. Relja se parkirao na prvo slobodno mesto brzo iznoseći Reu iz kola.
U hodniku za pultom stajao je Sem, a Relju kao sunce da je ogrejalo kada ga je video.
"Hitno!"
Viknuo je te se Sem mehanički okrenuo ka njima.
"Relja?"
Prilazio je on njima, prilazili su oni njemu te su se nekako na centru sastali.
"Pala je u nesvest na sred suđenja. Moraš da je pregledaš."
Relja je totalno uplašeno govorio dok je išao za Semom u jednu od ordinacija gde je spustio Reu na krevet.
"Izlaziš ili ostaješ?"
Upitao ga je dok je Rei otkopčavao košulju.
"Ostajem, naravno."
Relja je bio izričit dok je gledao kako Sem pregleda Reu.
"I kako vam je u vezi?"
Sem je shvatio da nije ništa ozbiljno čim je krenuo da razbija tremu nekim temama.
"Kako znaš da smo u vezi?"
Između njih nije bilo persiranja jer su poput roda u ovoj bolnici.
"Ušao sam u sobu, pre, u pogrešnom trenutku."
Sem slegne ramenima te izvadi iglu i bočicu spreman Rei krv da izvadi.
Relja je klimnuo glavom te je izdahnuo.
"Turbulentno, kao što vidiš."
Osmehnuo se i na tren zatvorio oči kada joj je stavio iglu u venu.
"Rea je dobra devojka. Često ume da plane, al' ona to iz dobre namere."
Sem to sve nonšalantno. Te vadi krv, te radi ekg, pa malo kiseonik, pa ovo pa ono, a Relja unezveren.
"Totalno je drugačije sada nego pre."
Relja konstatuje, a Sem klimne glavom.
"Jer voli...Ljubav menja čoveka."
"Vala, menja."
Vodili su oni tako prijatan razgovor skoro sat vremena. Te pred dolazak analiza Rea se uskomešala te se probudila.
"O ko nam je to oči otvorio?"
Sem joj se nasmešio, a ona je skupila obrve privikavajući se na svetlost. U prvi mah joj nije bilo jasno gde se nalazi te ju je to zbunilo.
"Šta ću ja ponovo ovde?"
Prvo što je progovorila je to bilo.
"Lepo sam ti rekao da ne dolaziš ako se ne osećaš dobro."
Brzo je okrenula glavu u pravcu odakle je očula Reljin glas te se blago nasmešila.
"Morala sam."
Kratko je rekla pružajući ruku ka Relji. Nežno ju je uhvatio za nju te se približio stolicom do njenog kreveta.
"Vodi me kući."
Bukvalno je procvrčala, a Sem se nasmejao.
"Čim ti stignu rezultati gospođice."
Doktor je bio raspoložen dok se pacijentu išlo dalje od ove ustanove.
"Koliko sam bila u nesvesti?"
Upitala ih je dok je trljala oči.
"Skoro sat i po."
Relja joj odgovori, a ona klimne glavom.
U međuvremenu medicinska sestra je donela nalaze, a Sem se nasmešio.
"Čestitam, trudna si."
Ne, ni Rea i Relja nisu reagovali kako bi trebalo, oboje su u isto vreme viknuli.
"Šta?!"
A Sem se grohotom nasmejao.
"Šalim se, dobri su ti rezultati. Samo previše umora, stresa i gladovanja ne može ništa dobro da donese. Idi odmaraj kući i sledeći put kad se vidimo da mi budeš trudna."
Namignuo joj je dok ga je ona unezvereno gledala.
"Sa time se ne šalimo doco, nikada."
Protreptala je par puta, a on je slegnuo ramenima.
"Idemo sada."
Ustala je s kreveta te se malo zagegala ali ju je Relja odmah uhvatio.
"A da te ponesem?"
Upitao ju je dok je ona hvatala ravnotežu.
"Mislim da bi valjalo."
Sem se okrenuo ka njima, a Relja je odmah uradio šta je doktor potvrdio. Olako je podigao svoju nestašnu devojku u naručje te ju je poljubio u glavu.
"Hvala Sem."
Relja mu se obratio, a on je klimnuo glavom.
"Doviđenja deco, sledeći put da se vidimo u boljim okolnostima."
Nasmešio se te je podigao ruku u znak pozdrava.
"Doviđenja."
Oboje su se nasmešili te su izašli iz ordinacije.
"Ti trebaš pod staklenim zvonom da se čuvaš. Sva si veretizna."
Govorio joj je dok ju je nosio ka kolima.
"Dok si ti pored mene ne može mi ništa mala nesvestica."
Poljubila ga je u obraz ne obraćajući pažnju na ljude u okolini.
"Uvek ću biti tu."
Nasmešio joj se dok je otključavao kola.
"Bolje bi ti bilo."
Zevnula je kada ju je spustio na noge pored vrata suvozača te su se pogledali. Lagano su prišli jedno drugome te su samo spojili svoje usne.
Prava slatkoća i za moje, vaše i za bilo kog prolaznika oči. Zar ne?