Završna reč

39

Rea
Rossi

Odmahujem glavom dok rukama jako stežem kosu. Počupaću je od besa koji trenutno osećam. Samo što sam stigla iz zatvora, dočekao me je poklon. Mejl na kome smo Relja i ja u kancelariji. I sve je snimljeno. Od mog ulaska, ljubljenja na stolu i traljavog izlaska iz kancelarije. Tri puta je ponovljen deo gde sam umalo dozvolila da me uzme na onom stolu. Tri puta sam gledala i sve me je više stezalo u grudima. Početak, sredina i kraj. Besno sam bacila čašu o zid kada je na kraju videa pisalo 'nastaviće se.'. On planira da mi zagorča život i jasno mi stavlja doznanja. Ko me je terao i da razmotrim da uzmem ovaj slučaj? Nije ovo za mene. Ne mogu da podnesem.
"Na šta sam spala!"
Besno sam urliknula dok sam jako stezala lice tresući se cela. Ako pusti ovaj video u javnost ceo moj integritet pašće u vodu. Uništiće me. Majka će me uništiti. I Relju će. Bićemo vest na svim naslovnicama. Samo nas čekaju.
I samo mi nije jasno šta on želi od mene pa da mi ovako preti.
Bude li zbog mene neko moj najmiliji povređen to sebi nikada neću oprostiti. Ne smem da dozvolim da ostanem bez nekoga od njih. Bože ne smem ni da razmišljam o tome!
"Mrzim se!"
Poraženi krik mi izleti iz usta, bolno i silovito dok rukama jako udaram o stakleni sto koji se raspršio u milion komadića.
Ne boli. Ni ovo staklo koje mi je u šakama, ni otvorene rane, ništa ne boli kao osećaj bespomoćnosti.
"Zašto mene ovako nešto uvek snađe?"
Trudim se da ne zaplačem dok koračam po staklu pokušavajući da se smirim.
Ne mogu, ja ovo psihički podneti neću. Ne mogu da mi neko kontroliše život. Osećam se zarobljeno i bespomoćno.
"Poludeću."
U trenutku stanem te se samo uhvatim za kosu dok gledam ka plafonu. Proći će, mora.
"Bože samo da ne bude povređenih."
Zamolim ga te rešim da se saberem. Šta dobijam od kukanja? Ništa. Ovaj, nered jedino...I ponekad krvave ruke. Al' dobro, očistiću kasnije.
"Relja!"
Viknem setivši se da mogu da se smirim uz nekoga, napokon. Obično sam pre lomila glavu sama sa sobom, a sada mogu njemu i nama super.
"Gde si?"
Upitam samu sebe dok tražim telefon.
Kao da je u zemlju propao.
"Tu si se sakrio."
Vrtim iznervirano glavom dok ga uzimam pazeći dodatno da se ne posečem na staklo ispod kog je bio. Ukucam Reljin broj te ga pozovem.
Zvoni, zvoni, al' ništa. Verovatno je na suđenju. Pokušaću kasnije.
"Pa, vreme je vas da očistim."
Pogledam u svoje ruke te prevrnem očima. Nema ušivanja, diši.
••••
Dva dana su prošla, a od Relje ni traga ni glasa.
Prvi dan sam ga zvala, pisala poruke nije ga bilo...Dolazila sam do njegovog stana, kucala komšijama na vrata niko ga nije video. Već sutradan sam izludela. Rastrubila sam svima i napravila opštu pometnju. Nigde ga nije bilo. Evo, treći dan je počeo. Istražili smo sva mesta gde bi mogao da bude, pa čak i moju vikendicu.
Vi nemate pojma koliko je teško ostati pribran pred porodicom. Oni nisu navikli da ja ludim kada njega nema ili kada mu se nešto desi, a ovih dana samo bih vrištala. Imam toliko loš osećaj da to nije realno.
"Hana smiri se, ne valja ti zbog bebe."
Mama je tešila Hanu koja se neprekidno davi u suzama. Ja sedim u dnevnom boravku u porodičnoj kući i ne mogu da se pomerim. Bledo gledam u jednu tačku dok mi mozak radi sto na sat. Sva mesta sam prešaltala u glavi ali sva smo obišli.
"Rea, jesi li dobro?"
Trznem se kada mama sedne pored mene te mahinalno klimnem glavom. Gde dobro? Nisam ni d od dobrog.
"Jesam, ne brini za mene."
Stavim ruku na njeno koleno dok gutam knedlu u grlu. Izdrži Rea.
"Deluješ mi bledo. Jesi li spavala?"
Upita, dok mi pipa čelo i ruke. Spavala? Dve večeri sam u svađi sa snom. Nemam mira da bih spavala.
"Jesam. Malo me glava boli samo."
Osmehnem joj se lagano, a ona klimne glavom te ustane. Svi smo rastrzani. Entoni je neke veze potegao te sada i ti neki ljudi traže Relju. Kod nas nestaju kao dobro jutro što se izgovara.
Telefon ne prestaje da mi zvoni od ranog jutra. Nekako su sve njegove kolege čule da ga nema, pa i Gabrijela i sada ne mogu da živim od poruka i poziva. Evo nova poruka, bude li Gabrijela koja me moli da joj javim kad ga nađu blokiraću joj broj.
Izvadim telefon iz džepa te se frapiram. Relja!
"Izađi ispred zgrade, ali nikome ne govori da sam ovde. Brzo."
Srce mi je mahnito od sreće tuklo. Živ je! Hvala ti Bože. Puno ti hvala!
Ustala sam kao oparena dok sam bukvalno trčećim korakom izletela iz kuće.
"Rea šta ti je?"
Mama viče iz kuće, a ja se ukopam. Ne govori, rekao je da krijem.
"Prijatelj ima neke informacije."
Viknem te uđem u kola. Relja uplašio si me samo tako. Vratiću ti za ovo. Deset godina života mi je skratio!
Imam osećaj kao da nikada brže nisam vozila, čak mislim da me je jedan od radara uhvatio. Al' koga briga sada za kaznu kada je on živ? I da...Danas sam shvatila koliko bi bolelo kada bi ikada otišao od mene.
Na parking sam upala kao da me sto đavola gone, a u istom trenutku se crni džip zaustavio nedaleko od mene.
Poruka, ponovo.
Film u glavi mi se okreće i jeza me hvata.
"Ne paranoiši."
Izvadim oprezno telefon iz džepa te uvidim nepoznat broj koji mi je poslao poruku.
"Strpljen, spašen. Znaš šta ti je činiti. Čekaj i ćuti. Usput. IZNENAĐENJE!"
Ako u ovom momentu nisam umrla na licu mesta umreću kad izađem. Ubrzano sam počela da dišem dok sam mahnito preusmeravala pogled ka džipu, istom onom džipu koji je izbacio Kelino telo.
Al' ovaj put, moj svet se srušio, kada sam uvidela Reljino telo kako pada na hladan beton. Bačen je i telefon preko njega i onda su se vrata zatvorila. Džip je odjurio, a ja sam se pogubila.
"Ne!"
Vrisnem dok bukvalno ispadam iz kola mahnito trčeći ka njemu.
"Relja! Ne!"
Vrištim dok padam pored njegovog tela uzimajući ga u naručje.
"Relja!"
Dozivam ga dok ga okrećem ka sebi, a prizor koji me dočeka je bio i više nego razarajuć.
Krvav, od galve do pete. Iscepan. Bled. Hladan...
I sa jebenom ranom na stomaku kao što je Keli imala.
"NE!"
Graknem dok se cepam jako ga stežući i prislanjajući ga na svoje grudi. Suza suzu stiže dok mi se duša cepa.
"Ne možeš da me ostaviš!"
Vrištim kao nedotavna dok mi se duša sa telom rastavlja. Ja ne mogu da živim bez njega!
"Probudi se. Ustani. Reci mi da sanjam!"
Molim ga dok se cela tresem. Ne mogu da verujem da mu se ovo desilo. Ne mogu da verujem da je onaj Liam toliki monstrum. Zašto gađa najbolnije tačke, a ništa uradila nisam?
"Gospođice, odvojite se od tela. Vidite da je mrtav. Pozvao sam policiju i hitnu. Ubrzo će stići."
Bledo sam gledala u lika dok su moje suze padale po Relji. Očas posla se gužva stvorila oko nas. Čula sam prigušene reakcije propraćene po kojim kricima. Ali ništa nije bilo važno.
"Nije mrtav!"
Vrisnula sam na njega dok sam grčevito stezala Reljinu pocepanu majicu al' pogled koji mi je onaj lik uputio govorio je suprotno.
Ne mogu da poverujem u tu činjenicu. On je jak. Izdržao bi sve. On...On nije mrtav. Ne sme da bude.
"Jeste."
Lik ispred mene pokuša da me podigne sasipajući mi hladnu istinu u lice ali se otrgnem bespomoćno jecajući i klateći se.
Ako je on mrtav, želim i ja da budem.