Završna reč

71

Rea
Rossi

Moj mozak još nije obradio informaciju koju mi je mama rekla. Ne plačem ali zato;
Hodam, a ne osećam korake.
Dišem, a osećam da se gušim.
Ne znam kako ni na koji način sam uspela da se vratim u Rim čim sam dobila informaciju da je Relja ubijen, ali evo me...Tu sam.
"Gde ste?"
Pitam majku koja mi se posle desetog zvona javila.
"Poslaću ti adresu. I Re..."
Nisam sačekala išta da kaže. Prekinula sam vezu krajnje nekulturno ali briga me. Moje duše više nema. Više ništa nije bitno.
U poruci sam odmah dobila adresu te sam isključila telefon. Mrtvačnica.
Želim da ga vidim.
Poslednji put poljubim, iako je kao led.
Poslednji put ga pogledam.
Želim da mu se zahvalim za sve i da vičem na njega jer me nije poveo sa sobom. Ostavio me je.
I ubio zauvek psihički.
• • • •
Dišem duboko dok ulazim unutra i trudim se da se ne srušim negde pre nego što ga vidim.
Mama mi je rekla da su u podrumu te sam sišla stepenicama do dole.
Jedna vrata su me delila od hodnika u kome se oni nalaze, a dvoja od Relje. Izdrži Rea, zbog njega. Nekako.
Silovito sam ih otvorila i odmah su mi se suze nakupile u očima.
Podigla sam pogled ka napred i ako se u tom trenutku nisam srušila neću nikada.
Disala sam duboko dok su mi graške suza padale niz obraze. Gledala sam ih redom sve optužujuće te sam zadržala pogled na Relji. Živom Relji koji je izgledao uništeno.
"Relja?"
Prodahćem te krenem ka njemu trudeći se da ne viknem ni na koga. U istom momentu on kreće ka meni.
"Živ si?"
Rasplačem se kao malo dete kada mu utonem u zagrljaj. Neću da glumim da ga mrzim. Jer ga ne mrzim. Volim ga više od sebe i niko to nikada neće promeniti.
"Jesam."
Tiho je rekao spustajući mi ruku na kosu.
"Kako? Klara mi je rekla da si mrtav! Naterala me je da dođem! Uplašila sam se!"
Nešto tiho nešto glasno izgovorim te se on odalji od mene.
"Želim objašnjenje! Zašto mi je servirana jebeno pogrešna priča!?"
Viknem bez ustručavanja dok se cela tresem.
"I mi smo dobili pogrešne informacije. Htela sam da ti kažem ali si mi prekinula vezu. Napisala sam ti poruku."
Mama se javlja te kreće ka meni, a ja se izmaknem.
"Ko je mrtav?"
Pogledom pređem po prostoriji te uočim samo nas četvoro. Entoni, mama, Relja i ja. Šta se ovde dešava.
"Lidija i Mila."
Relje nekako prevali preko usana, a ja kriknem. Rukom prekrijem usta dok mi je srce brže pumpalo krv u vene.
"Kak...Kako!?"
Plakala sam. Plakala sam kao kišna godina gledajući Relju kako se bori sam sa sobom. Kako mi kopni pred očima al' se ipak drži.
"Ubijene su dok su se vraćale iz bolnice."
Kaže mi, a ja ponovo priđem te ga zagrlim. Treba mu uteha, a ja sam tu da mu je pružim.
"Primi moje saučešće."
Tiho sam rekla, a on mi se zahvalio još tiše.
"Ne mogu ni da zamislim koliko ti je teško ali moraš da izdržiš. Zbog njih. Moraš da se držiš i da ne poklekneš."
Govorila sam, a on je klimao glavom.
"Nisi sam. Imaš mene. Uvek ću biti uz tebe. Tvoj sam oslonac i rame za plakanje, al' prvo ovo da rešimo."
Bio je nem, al' me je zato jako grlio.
"Vreme je da idete kući."
Odaljio se od mene te je nekako uspeo da zvuči pribrano.
"Nećemo te ostaviti samog."
Entoni se prvi pobunio.
"Zaista nije potrebno da budete ovde."
Odgovorio je dok je nešto, očigledno čekao.
"Relja nećemo otići bez tebe odavde."
Mama se usprotivila, a ja sam slušala i klimala glavom. Ne ostavljam ga ovde.
"Idite kući."
Ozbiljno je rekao prostrelivši nas sve pogledom.
"Ne."
Odsečno sam rekla.
"Zaista ne mogu sa vama da se natežem. Zahvalan sam što ste došli ali bih vas sada molio da odete."
"Zašto da ostaneš sam kada nisi sam?"
Brecnula sam se na njega, slučajno.
"Molim vas."
Ovo je rekao tiše te su se Entoni i mama pokrenuli.
"Ako ti išta bude trebalo, tu smo za tebe."
Entoni je rekao te su njih dvoje izašli.
"Relja."
Pozvala sam ga te se posle minut okrenuo ka meni.
"Ostaću uz tebe. Kada je meni bilo najteže, bio si tu."
Brisala sam suze, a on je odmahivao glavom.
"Znam da to želiš i sve ali ja želim da budem sam. Da razbistrim glavu i sve da organizujem. Zato, molim te idi kući i smiri se."
Nežno je govorio, a ja sam klimnula jedva glavom.
"Ako ti bude bio potreban razgovor, ja te čekam."
Pomazila sam ga po ruci te sam se samo okrenula i izašla.
Ja ne verujem da sam ga poslušala i da sam otišla.
Izgubio je dete i bivšu!
Ja sam đubre od osobe.
"Ne mogu da te ostavim."
Kažem kada se vratim u hodnik ponovo al' njega tamo nije bilo.
"Izgleda da moram."
Snuždeno kažem te se okrenem i vratim se nazad gde sam krenula.
• • • •
Pre četiri dana je bila sahrana. Lidijina porodica bila je uništena ali dostojanstvena. Relje nije bilo ni na vidiku. Evo, peti dan kako ga nema i ja se neviđeno brinem. Zvala sam ga, pisala mu poruke, išla do vikendice, kod njega u stan, na posao, do kluba, ali ga nema nigde. Kao da je u zemlju propao. Na korak sam od pozivanja policije koja mi je na brzom biranju jer se jako dvoumim. Negde je sam i pati i kida se, a ja nisam uz njega i to me jako boli.
"Evo me!"
Viknem kada očujem zvono na vratima te brzo ustanem sa dvoseda. Mora da je Hana rešila da idemo u kupovinu.
"Relja?"
Ukopam se na mestu kada otvorim vrata, a ispred njih me zatekne mrtav i beo Relja.
Brzo je prišao i samo me zagrlio. Odmah sam mu uzvratila te smo tako zagrljeni odgegali od vrata te sam ih ja zazvorila i zaključala.
"Gde si bio do sada? Umrla sam od brige! Svi smo. Na šta to ličiš?"
Ovo poslednje mi samo izleti dok se odvajam od njega i oboje idemo ka dnevnom boravku.
"Nisam mogao da izdržim i morao sam da odem na par dana."
Šturo mi je objasnio, a ja sam klimnula glavom.
"Kako si sada?"
Sela sam pored njega, a on je protrljao rukama lice.
"Ne znam."
Pogledao me je mutnim očima, a ja sam se jedva suzdržavala da ne puknem.
"Ja se samo nadam da sebe ne kriviš zbog ovoga."
Kako me je pogledao, znala sam da sebe krivi.
"Ja i jesam kriv."
"Nisi Relja. Ne znam kako su umrle ali verujem da nije tvoja krivica."
Spustila sam mu ruku na butinu, a on je udahnuo duboko.
"Moja je i svestan sam toga."
"Ne želim da se igramo igre ko se bolje inati pa ću prećutati. Pogledaj me sada."
Podigla sam mu bradu ka sebi te nam spojila poglede.
"Moraš da se kovarneš. Koliko god bolelo moraš da nastaviš da živiš sa tim. Nije bilo suđeno da žive ali je tebi zato suđeno da ustaneš još jači iz svega ovoga. Boli i ne mogu da zamislim koliko ali pokaži tom prokletom bolu da ne može da te savlada. Jak si Relja i ja verujem u tebe. Lidija i Mila sigurno ne bi volele da te vide ovako uništenog. Možda će zvučati glupo ali sreća u ovoj očajnoj nesreći je što si ih tek par dana poznavao, za tebe je lakše."
Govorila sam gledajući ga u oči, a on je klimao glavom gledajući me skoro sklopljenih kapaka.
"Nisam bio na sahrani."
Progovori.
"Znam. Ali sam videla da si sve organizovao i razumem te. Nisi silio sebe i radio nešto protiv svoje volje. U miru su sahranjene ili blaže rečeno, u miru su poslate na dug put. Bilo je pretužno ali smo svi stojički izdržali."
Tešila sam ga na neki moj uvrnut način jer ja da tešim ne umem.
"Šta sada da radim?"
Upitao me je dok je stezao pesnice.
"Da nastaviš da živiš. Nekako moraš. Ne možeš da padneš u ponor i da se gušiš tu."
"Znam."
Jedva je izgovorio.
"Ali prvo ti treba tuširanje, čista odeća i san."
Odmerila sam ga od glave do pete, a on je izdahnuo.
"Mogu li da ostanem kod tebe danas?"
Umorno me je pogledao, a ja sam klimnula glavom.
"Naravno! Kakvo je to glupo pitanje?"
Ustala sam te sam sačekala da i on to isto uradi.
"Mogu li da te zamolim nešto?"
Uhvatio me je za ruke.
"Možeš."
Šta li će sad da bude?
"Hajde ovde da stavimo tačku na ceo ovaj događaj. Da ga više ne spominjemo."
"Kako god ti želiš."
Progutala sam knedlu te sam ga zagrlila.
"Hvala ti."
Prošaputao mi je u kosu.
"To je najmanje što mogu da uradim."
Pomazila sam ga po obrazu te sam se udaljila od njega.
"Jesi li gladan?"
"Nisam."
"Onda pravac tuširanje."
Rekla sam ozbiljno blago se osmehnuvši.
"Idem."
Tračak osmeha se nacrtao na njegovim usnama te je produžio do kupatila.
• • • •
Toliko se dugo zadržao u toaletu da sam uspela da skoknem do njegovog stana i da mu uzmem čist veš, trenerku, majicu, čarape i patike.
Čim je izašao, obukao se bez da zapitkuje odakle njegova odeća tu, te je seo na krevet.
"Lezi sa mnom."
Umorno je rekao, a ja sam odmahnula glavom.
"Samo se ti raširi i odmaraj."
Legao je na svoju stranu kreveta te me je pogledao.
"Ako primetiš da ću da prespavam dan, probudi me."
Ozbiljno mi je rekao, a ja sam u tom momentu znala da ga neću probuditi makar mi gorelo pod nogama.
"U redu."
Prišala sam mu te sam ga poljubila u obraz.
"Šta je to?"
Namrgodio se te me je uhvatio za glavu i spojio nam usne u dug poljubac.
"Ovako se ljubi."
Namignuo mi je te se okrenuo na stomak.
"Dobro je znati."
Nasmešila sam se te sam izašla iz sobe ostavljajući ga da odmara.
Dala bih sve što imam samo da mu odagnam svu bol koju trenutno oseća.