M&M

《 54 》Bez otkucaja.

~Džordan POV~
Stigao sam do aparata za kafu kada se začulo vrištanje, predpostavljam ispred sobe gde se mali nalazi.
Tako sam se vratio tamo.

Nisam otišao do njih. Stajao sam na nekoliko koraka iza njih, gde nisu mogli da me vide.
Ali ja sam video... jedno dobro poznato lice.
I to lice ne mogu da pogledam u oči zbog svega što se desilo, zbog svega što sam uradio.
Zato sam se vratio po svoju kafu.

Nažalost neću pobeći od toga.
Ovo će biti zadnji trenutci moga bega.
Za nekoliko minuta ću se naći ispred nje, verovatno ću dobiti i po neki šamar. Ali i to bi bilo uredu.
Zaslušio sam.

~Eva POV~
...
Džordan: "Slušam."
Ja: "Prvo..." Koliko god ja želela odgovor na ovo pitanje, bilo mi je teško da ga čujem.
"Šta se desilo Dereku?"
Izgovorila sam, i opet zaplakala.
Džordan: "...Upucali su ga."
Kako me samo nervira.
Ja: "Želim celu priču."
Pokušala sam da pričam što smirenije, jer je bes u meni samo rastao.
Džordan: "Celu priču?"
Ja: "Da!"
Ćutao je.
Ja: "Slušaj me... ako istog trena ne kreneš sa pričom obećavam ti da ćeš i ti da završiš u bolničkom krevetu."

~Džordan POV~
Ovo ponašanje me podseća na nekoga.
Ja: "...Uredu.
Ovako... to se desilo kada smo završili sa misijom.
Uspešno smo... obavili posao.
Završili smo sve što smo imali da završimo, i brzo smo skupili sve naše stvari i ušli u avion.
Mislili smo da će sve proći mirno, ali ništa od toga."

~flash back~ Derek POV~

Konačno je gotovo.
Konačno mogu da se vratim kući.
Konačno mogu da vratim izgubljeno, i dobijem odgovore.
Džordan: "Mali... o čemu razmišljaš?"
Ja: "Neću da ti kažem, Ćelavi."
Džordan: "Znači tako, sada se i vređamo. Neka, neka."
Ja: "...Znaš o čemu razmišljam."
Džordan: "Znam."
Eva... i o tebi rezmišljam.
I ne mogu da prestanem.
Ne znam šta si mi to uradila, čime si me omađijala, ali uspela si. Ne mogu da mislim ni o čemu drugom sem o tebi.
Čak sam zaboravio i devojku sa plaže zbog tebe.
Sve sam zaboravio zbog tebe.
Liam: "Halo? Je si li kući?"
Ja: "A?"
Liam: "Gde si to odlutao?"
Ja: "Nije bitno.
Šta je bilo?"
Liam: "Želeo sma da ti kažem... zar ne misliš da je vreme da mu pružiš drugu šansu?"
Misli na Mejsona.
A šta ja mislim o tome? Ne znam.
Uradio je mnogo toga, ništa pogrešno.
Ali opet...
Ja: "...Ne mogu da vratim poverenje koje smo imali."
Liam: "I ne kažem da treba da ga vratiš.
Kažem da skrojiš novo.
Bar pokušaj."
Ja: "Ne kažem da nije zaslužio, samo..."
Džordan: "Ma hajde mali.
Neka se vrati ona trojka koju su svi znali."
Kada kaže svi misli svi.
U ovom poslu smo uvek bili Liam, Mejson, Oli, Vil i ja.
Ali u normalnom poslu smo uvek bili nas troje. Liam, Mejson i ja.
To nisam spomenuo do sada, ali tako je bilo.
Sara i mama su znale samo za njih dvojicu.
I oni su uvek bili kao naša porodica.
Sara je i njih dvojicu smatrala braćom.
Pa sve dok se nije zaljubila u Liama.
Tada su joj ostala smao dva brata.
Ja: "Znate šta... upravu ste."
Ustao sam i otišao do njega.
Ja: "Mogu li?"
Mejson: "Pa više bi mi odgovaralo da si žensko, ali uredu."
Nasmjao sam se.
Mejson i ja smo sušta suprostnost, što devojaka tiče.
Vidite da se ja zakačim za jednu i ne puštam. A Mejson, pa... reći ćemo da baš i ne traži vezu, nego provod. I često tako.
Shvatili ste, uglavnom.
A eto Liam je bio između nas.
Imao je dosta devojaka, ali je bio u vezi sa njima.
Ma nije bitno! Ne znam ni zašto vam pričam sve ovo.
Da se vratimo na glavnu temu.
Ja: "Mejsone ja..."
Mejson: "Nazvao si me imenom.
...Zašto? Nikada do sada nisi."
Do sada sam mu se obraćao samo sa "izdajnik".
Ja: "Zato što sam razmišljao, i ja sam spreman da... da..."
Da li si spreman Derek?
Da, jesam.
Spreman sam.
Ja: "Spreman sam da ti oprostim.
Ako si ti spreman da... nastavimo dalje.
Zajedno, kao nekada."
Gledao me zbunjeno par trenutaka, pa tek onda progovorio.
Mejson: "Čekao sam da mi ovo kažeš jako dugo.
Konačno jesi.
...Hvala Derek."
Ja: "Hvala tebi."
Nekako mi je lakše kada sam i ovo uradio.
Lakše mi je sada kada mogu damu verujem.