M&M

《 23 》 Igra se nastavlja.

~Derek POV~
Ja: "Evo me. I ovaj je posao gotov."
Džordan: "Uredu."
Ja: "Imaš li još neki."
Džordan: "Mali, ovo ti je već treći zadatak."
Ja: "Nisam te pitao koji mi je zadatak po redu, već sam ti rekao da mi daš još jedan."
Džordan: "Pa nema ga, ostali su sve pokrili."
Ja: "Ma daj, mora da ima još neki zadatak."
Džordan: "Rekao sam da nema drugog posla."
Ja: "Dođavola!"
Džordan: "Šta je s'tobom mali? Ponašaš se i luđe nego obično."
Ja: "Da!! Znaš zašto?!
Zato što me je ostavila devojka, a izgubio sam jedino što me povezuje sa drugom kojoj sam obećao da ću da je nađem!!! Shvataš!!!"
Džordan: "O čemu ti to?"
Ja: ".... Zaboravi."
Izašao sam istog trena odande, čim sam shvatio šta sam rekao.
Ja: "Idi dođavola Derek!!"
I opet sam udario pesnicom prozor auta i sada se slomio.
Ja: "Sjajno!!! Nek si se slomilo!!!"
Ušao sam i otišao na mesto gde neće biti čudno da se ovoliko derem.

Otišao sam u kafanu "Nema nade". Da. Baš se tako osećam.
Stao sam za šank i naručio viski.
Ja: "Napuni čašu slobodno.
Zadrža ću se ovde, pa da ne sipaš svakih pet sekundi."
Šanker: "Kako želite gospodine."
Ja: "I puni čašu sve dok ne budem na sve četiri."
I tako sam počeo da ispijam viski. Čašu po čašu i ode flaša.
Ja: "Ajmoo!!!" Evo me na stolu i pevam.
"Samo pijan mogu da prebolim ove noći duge i sudbinu zlu!!!"
Polomio sam jedno 3 čaše, ili 13 zaista ne znam, i jedno 3 flaše.
Ja: "Ne dam dane Bogu a još je volim... svaka koju ljubim me podseća na nju!!!!"
Osetio sam vibraciju svog telefona.
Eva.
Ja: "Dosta!! Treba da se javim!
Halo! Eva, desi bre."
Eva: "Derek? Gde si?"
Ja: "Reći ću ti ali samo ako dođeš?"
Eva: "Jesi li ti pijan?"
Ja: "Ma neeee! Odakle ti to.
Samo sam malo više cvrcnio."
Eva: "Od kada piješ?"
Ja: "Ne znam veruj mi.
Ali ne bitno. Hajde dođi, da pevamo zajedno!"
Eva: "Gde si?"
Ja: "Hoćeš li da dođeš?"
Eva: "Da hoću, ali mi reci gde..."
Ja: "E ljudi dolazi Eva. Moja najveća ljubav!!!"
Eva: "O moj Bože. Gde si??!!!"
Ja: "U kafani nema nade.
Hajde brže dođi, ne mogu više bez tebe."
Prekinuo sam.

~Eva POV~
Ja: "Uf, još mi je samo falio pijani Derek.
Ne mogu sa treznim da izađem na kraj a kamoli sa pijanim."
Moram da odem po njega.
Ne mogu da ga ostavim tamo.
Bilo je 1 ujutru, mama je već uveliko spavala, kao i Tobi. Tako da sam nečujno izašla iz kuće.
Uzela sam prvi taksi i stigla u kafanu "Nema nade".
Ja: "Pa bar je mogao da izabere lepše ime i ode u tu kafanu."
Ušla sam i zatekla sam, pa malo je reći pijanog Dereka.
Ja: "Derek... šta si to napravio od sebe?"
Derek: "Eeejj, stigla je Eva!!!
Dođi, dođi da pevamo zajedno."
Ja: "Šta? Ne. Idemo, vodim te kući."
Derek: "Neeeee! Kući je dosadno!
Idmeo opet refren!!
Boli boli ova bol, kao alkohol opila si dušu i telo, kradem Bogu dan noću ne spavam!!!"
Ja: "Dosta Derek. Hajde, kući."
Derek: "A nee! Pa i ti si dosadan, što si dosadna, nemoj da budeš dosadna!!"
Ja: "Kući rekoh!"
Derek: "Uf, ajde dobro. Zdravo društvo, vidimo se sutra uveče, čekajte me!"
Ja: "Ne čekajte neće on nigde sutra uveče.
Hajde kreći."
Derek: "Ali ja želim da ostanem Evoo!!"
Ja: "Zaista?"
Derek: "Zaistaa."
Ja: "Pa veruj mi ne možeš ni da zamisliš koliko me ne zanima to što želiš da ostaneš."
Derek: "Ala si dosadna."
Ja: "Ako je neko ovde dosadan onda si to ti i...aaa! Derek! Hodaj malo bolje!! Zamalo da padnemo!!"
Derek: "Propadnemo?" Pogledao je oko nas. "Ma neee. Nema ovde rupa da propadnemo. Nemoj da se brineš.
Što i ti možeš nekad nešto glupo da kažeš."
Ja: "Bože, spali me. Ako imaš groma spali me."
Derek: "Šššš... ne govori to šta ću ja bez tebe."
Ja: "Uh... uredu neću.
Hajde mi sad reci zašto si se ovako napio Derek?"
Derek: "Život Evo! Život mi je sranje!"
Ja: "Šta se dogodilo Derek?"
Stao je.
Derek: "Samo me vodi kući."
Vidim, po njegovom izrazu lica, da je u pitanju nešto veoma ozbiljno.
Ali ne želi da kaže šta.
Ja: "Uredu."
Došli smo do njegovog auta.
Ja: "Čak si i prozor slomio."
Derek: "Rekoh ti da je sranje."
Smestila sam ga na suvozačevo mesto, vezala mu pojas i sela za volan.

Brzo smo stigli do kuće.
Ja: "Evo nas, hajde."
Derek: "Mrzi me da ustajem."
Ja: "Da ti kažem nešto?"
Derek: "Mm?"
Ja: "Ne zanima me ni to što se mrzi da ustaneš!"
Derek: "Stvarno si naporna."
Ja: "Ustaj već jednom!"
Napokon sam ga izvukla iz auta.
Ja: "Kad uđemo u kuću tiho, važi? Ostali spavaju i zato tiho."
Derek: "Tiho, razumeo sam!"
Ja: "... Da, čujem."
Ušli smo i odmah smo otišli u njegovu dobu.
Ja: "Hajde skini jaknu. I sada lezi na krevet."
Derek: "Ne spava mi se."
Ja: "Ali spavaćeš."
Derek: "Legni i ti pored mene."
Ja: "Šta? Ne, ja... idem kući."
Derek: "Ako odeš poći ću za tobom."
Ja: "Derek... zaista si nemoguć."
Derek: "Mhm 😊."
Ja: "Ne mogu. Moram kući."
Derek: "U redu. Ajmo kući."
Ja: "Pa ti i jesi kući.
A ja sada idem svojoj kući."
Derek: "Ako ne ostaneš ja ću da počnem da vičem i da probudim sve u kući."
Ja: "Sve?"
Derek: "Sve!"
Ja: "Dobro, dobro prestani. Ostaću.
Ali želim da mi kažeš zašto si se ovoliko napio? Zbog čega?"
Smestila sam ga na jendu stranu, i onda sam ja sela do njega.
Derek: "Izgubio sam... sve."
Ja: "Molim? Kako to misliš?"
Derek: "Znaš, baš ličite."
Ja: "Derek, o kome pričaš?"
Derek: "O njoj. I sada ne mogu da je nađem."
Ja: "Ali koga tražiš? I šta si izgubio?"
Derek: "Nju tražim. Ali ne mogu više da je nađem, jer sam izgubio..."
I tako je samo zaspao.
Ja: "Derek? Derek... šta si to napravio od sebe." Nisam ni ja još dugo mogla sa ostanme budna, nakon par minuta sam zaspala pored njega.

~Sutra dan~

~Derek POV~
Otvaram oči kada osetim zrake sunca na sviom licu.
Ja: "Šta... gde sam ja?"
Osetim da mi glava puca.
Ja: "Kako sam dospeo ovde?
Zapravo... gde sam bio pa sam ovde došao?
Puf... da setio sam se. Uf... moram pod tuš."
Na brzinu sam se istuširao onda se i obukao.
Zatim su se začuli glasovi od ozdo.
Ja: "Kakava je ovo galama?"
Sišao sam.
Ja: "Šta vam je? Šta se događa?"
I Evu sam zatekao tu, zajedno sa Liamom, Sarom i mamom.
Ja: "Eva... šta ti radiš ovde?"
Eva: "Znači probudio si se."
Ja: "Da, jesam. Ali to ne daje odgovor na moje pitanje."
Eva: "Znači ne sećaš se da si me sinoć molio s aostanem sa tobom."
Ja: "Zaista? Jesam?
Ti si me dovela kući?"
Eva: "Da.
Derek... treba da razgovaramo."
Naravno, danas treba da mi kaže šta je odlučila.
Baš danas kad treba da idem da tražim ogrlicu.
Moram, ne mogu da prihvatim činjenicu da sam je izgubio.
Ali u redu, najpre taj razgovor.
Ja: "Da. Idemo.
Vidimo se kasnije."
Eva: "Zdravo."
Ušli smo u auto i odvezli smo se u park, mislim da je tamo najbolje.

Stali smo jedan naspram drugog, oči u oči.
Ja: "I? Šta si odlučila Eva?"
Eva: "Odlučila sam da..."
Ja: "Da?"
U ovom trenutku niama znao da li sam želeo da ostane ili ne.
Eva: "... Da... ću da ostanem. Nastavljamo sa igrom."
Nisam znao, ali nekako mi je bilo drago što sam dobio ovaj odgovor.
Ja: "Jesi li sigurna?"
Eva: "Jesam."
Ja: "Uredu, ali... zašto si ovako odlučila?"
Eva: "Zato što... i sam si rekao da ne mogu da odem, a i... spasao si me Derek i nekako... nije mi uredu da odem."
Ja: "... Ne trebaš da radiš nešto što ne želiš zbog mene."
Eva: "Zapravo moram, smatram i da trebam da ti se osužim.
A i zar nisi rekao da će me ubiti ako ne nastavimo sa igrom."
Ja: "... Da, hoće.
Ali... ne brini, smisli ću nešto da se ova igra što pre završi, i onda možeš da budeš slobodna."
Eva: "Hvala ti."
Ja: "Nema na čemu."