M&M

《 25 》 Razumeti.

~Eva POV~
Ja: "Izvoli." Iz kuhinje sam došla u Derekovu sobu, sa dve šolje kafe.
Derek: "Hvala."
Seli smo na stolice sa stočićem koje su stajali na terasi.
Onda mi je na pamet pala noć kad je Derek bio pijan. I ono što je tada rekao.

~Derek POV~
Pogled mi se izgubio u daljinji, međutim vratio sam ga na Evu kad je izgovorila moje ime.
Eva: "Derek?"
Ja: "Da?"
Eva: "Mogu li da te pitam nešto?"
Ja: "Reci. Slušam."
Eva: "Ovaj, kad... si bio pijan rekao si mi da si izgubio nešto. I da bez toga ne možeš da nađeš nekoga, i još si rekao da taj neko dosta liči na mene.
Pa... o čemu si tačno govorio?"
Par trenutaka sam je smao gledao, nisam znao da li treba da joj kažem.
Zato što zaista liče, ali ako nije ona šta onda.
Ja: "To je..." Podiogao sam pogled na nebo, i gledao oblake.
Eva: "Da?"
Ja: "Govorio sma o nečemu što se desilo pre dosta vremena.
Ali... Eva ja... ne mogu da ti kažem tačno o čemu je reč. To je nešto što sam od tada pa do sad držao samo za sebe.
Niko za to ne zna i..."
Eva: "Uredu je. Shvatam. To je samo tvoja tajna, ne moraš da mi kažeš."
Ja: "Ne mogu. Ne sada.
Ali... kada budem mogao, kada budem bio spreman reći ću ti."
Eva: "Uredu.
Ali možeš li da mi kažeš šta si izgubio? Ako želiš. Samo zato što bih možda mogla da ti pomognem da to nađeš.
Ali ako ne želiš nemoj."
Zašto bi rekla ako želim.
Ja: "...Ne želim."
Eva: "Dobro. To je uredu. Ne moraš."
Uredu? Zašto bi tako govorila.
Svako bi na njemo mestu tražio da kažem o čemu se radi, a ona mi daje izbor.
Ja: "Kad... budem pronašao reći ću ti."
Eva: "Onda... srećno u potrazi Derek."
Samo sam klimnuo glavom.
Nastavili smo naš razgovor, o ničemu bitnom, samo onako.
Tako smo ostali i gledali kako sunce odlazi i kako se mesec i zvezde pojavljuju.
Ja: "Mesec je..."
Eva: "Prelep."
Naše dopunjavanje nas je oboje nasmejalo.
Eva: "Voliš li da gledaš mesec?"
Ja: "Da.
Voli da gledam i sunce, ali više volim mesec."
Eva: "Ja takođe voli da gledma i sunce i mesec, međutim ja više volim sunce."
Ja: "Zaista? A zbog čega više voliš sunce?"
Eva: "To mogu i ja tebe da pitam."
Ja: "Da, ali ja sam prvi pitao."
Eva: "Tačno.
... Pa iskreno ne znam. Jednostavno je tako."
Ja: "Mora da postoji razlog tome."
Eva: "Pa... sunce je tako toplo, greje, osećam se kao da uvek imam nekoga pored mene.
Možda zvuči glupo ali tako je."
Ja: "Ne, ne zvuči glupo."
Eva: "A ti? Zašto ti voliš mesec?"
Ja: "Pa iskreno ne znam jednostavno je tako."
Eva: "Ha-ha-ha. Hajde, ja sam tebi odgovorila, sad ti odgovori meni."
Ustao sam, i ona za mnom, i oslonio sam se na ograd.
Ja: "Ne znam, noću... kao da mesec pokazuje svetlo kroz..."
Eva: "Kroz?"
Pogledali smo jedno drugo u oči, i znala je na šta mislim.
Eva: "Pokazuje ti svetlo kroz tvoj mračni put."
Ja: "Da.
Izgleda da ti zato voliš dan, sunce.
Zato što je tvoj život takav, vedar svetao.
A moj...je suprotno tome, moj život je taman."
Eva: "Ali Derek  ne mora da bude.
Možeš da se vratiš na dobar put
Možeš da odustaneš od... tog života."
Ne želi čak ni da izgovori. Da li joj je to zaista toliko strašno.
Eva: "Niko nije rekao da moraš da radiš to. Ti odlučuješ o tome."
Spustila js svoju ruku na moju.
Eva: "Samo ti. Niko ne može da ti oduzme to pravo. Da biraš šta želiš da budeš."
Pogledi su nam se susreli.
I osetio sma da mogu da budem iskren, da joj kažem istinu.
Ja: "Problem je što sam ja to odlučio, što ja to želim."
Eva: "Šta? Ali zašto?" Usne su joj se razvukle u blagi osmeh, ali u očima joj se videla zbunjenost i strah.
Ja: "Ne znam da li želiš da čujem."
Eva: "Želim." Odgovorila je bez premišljanja.
Ja: "Tu zam pronašao spas."
Eva: "Spas? U ubijanju?!"
Sklonila je svoju ruku, namrštila se i povisila ton.
Ja: "Da, u ubijanju."

~Eva POV~
Da li ovo zaista čujem? Da neko uživa u ubijanju? Ne mogu da verujem.
Ja: "Derek ti... da li si svestan šta govoriš?"
Derek: "Jesam." Pogled koji je par trenutaka zadržao na noćnom nebu vratio je na mene, pogledao me u oči, i odgovorio mi.
Ja: :Zaista?!"
Derek: "Da.
Vidiš Eva nekima, kao tebi sada,je to užasavajuće, najgora stvar. Međutim meni, i meni sličnima je to... kao spas."
Ja: "Spas?! Ti si ozbiljan?! Zaista si ozbiljan?!"
Derek: "Ne shvati pogrešno Eva. Ja ne uživam u ubijanju, uopšte."
Ja: "Zašto onda ubijaš ako iz toga ne izvlačiš nikakve koristi Derek?"
Derek: "Nisam rekao da nema koristi."
Ja: "Onda kakva je korist?"
Derek: "(I dalje sam osećao sigurnost, da mogu da joj ispričam razlog zašto ubijam bez da trepnem.) Znaš... imao sma oca."
Ja: "Mrtav je?"
Derek: "Ne. Ali je mrtav za mene."
Ja: "Kako misliš?".
Derek: "Dok smo živeli zajedno. Majka, Sara, on i ja. Nismo imali za parče hleba.
Majka je radila da bi smo se smao nahranili, a on nije radio ništa. Samo je vikao na nas, i majku, tukao nas zbog nebitnih stvari.
Kada bi dve večeri za redom bilo isto jelo, ono koje smo mogli da priuštimo sa novcem kojeg je majka zaradila mučeći se.
Tako bi, videvši to, samo pobacao sve sa stola i otišao, ko zna gde.
I tako je bilo jedne večeri, ali kad je otišao nije se vratio."
Ovo me je nateralo da pustim par suza, i biće ih još.
Saosećam se sa njim, jer je.. i mene i mamu otac ostavio.
Ja: "Nije?"
Derek: "Ne. Samo je rekao kako više ne može da nas gleda ovakve. Izvređao je majku, svašta joj rekao i izašao govoreći da se više ne vraća ovamo.
I to je bilo to. I sada živi sa bogatom suprugom, ni ne pomišljajući na nas.
Eto zato ubijam Evo.
Zato što me je napustio neko ko je mene mrzeo, ali koga sam ja voleo i poštovao.
Napustio me je otac.
Na kraju kada izgubiš nekoga ništa neće popraviti činjenicu da jedina stvar koja ti je ostala jeste rupa u tvom životu koju je taj neko popunjavao.
I to je tako... i tako će i biti, i ovo što radim neće popuniti tu rupu. Ovo što radim samo... samo pomaže da zaboravim da je ta rupa tu."

~Derek POV~
Nakon par trenutaka, nakon završetka priče iz jednog dela mog život, začuo se jecaj.
Pogledao sam u nju.
Već je uveliko plakala i ispuštala sve više jecaja.
Plače? Zbog mene?
Zašto plače. Ne volim kada plače.
Jednom sam je video da plače i bilo mi je dovoljno.
Ja: "Nemoj."
Podigla je glavu i video sam kako joj oči sijaju zbog suza koje su se idalje skupljale u njenim očima.
Ja: "Nemoj da plačeš. Ja.. ja ne želim da plačeš, a pogotovo ne zbog mene."
Eva: "Kako da ne plačem?
Do malo pre sam vikala na tebe, bez da sam imala pravo na to."
Ja: "Naravno da imaš pravo da vičeš na mene." Odrično je odmahivala glavom, idalje plačući.
Ja: "Hej. Svako bi tako odregovao na tvom mestu.
Zato prestani da plačeš."
Stavio sam svoju ruku na njen obraz, i njome počeo da brišem njene suze.
Eva: "Mogu li... da.. te zagrlim?"
Ovo njeno pitanje me je iznenadilo.
Zar zaista traži dozvolu da me zagrli?
I ako sam mafijaš nisam kamenog srca.
Ja: "Možeš naravno."
Istog trena mi je uskočila u zagrljaj, i tu je nastavila da plače.
Ja: "Nemoj. Ne volim kad plačeš.
Mislim... lepa si svakako, ali sa osmdhom si lepša." Odvojila se od mene, i stidljivo se nasmešila.
Ja: "Hajde idemo unutra. Postalo je hladno."
Eva: "Da."
Bilo je oko 9 sati uveče.
Vreme je brzo prošlo.
Mada kakav nam je bio dan nije mogo čudno.
Eva: "Ja idem da se umijem."
Ja: "Uredu."
Brzo je završila i vratila se. I počela da zeva.
Ja: "Spava ti se?"
Eva: "Malo."
Ja: "Uzmi iz ormara neku trenerku i majicu. Šta god u čemu će ti biti udobno."
Eva: "D...dobro. Hvala."
Otišla je do ormara i izabrala šta će da uzme. Otišla je kupatilo i presvukla se.
Ja: "Slobodno legni i spavaj."
Krenuo sma prema vratima. Ali me je zaustavila pitanjem.
Eva: "Da li... ćeš da ideš... na posao."
Znamo na šta misli.
Ja: "...Da."
Eva: "... Dobro.
Ali vrati se." Njena briga mi je izmamila osmeh.
Ja: "Hoću."
Eva: "Ja želim da mi obećaš."
Prišao sam joj, idalje smejući se.
Ja: "Obećavam."
Eva: "Dobro, možeš da ideš.
I.."
Ja: "I?"
Eva: "Srećno." Rekla je to i ostavila poljubac na mom obrazu.
Samo se okrenula i skočila na krevet.
Ali sam opazio osmeh na njenom licu.
Ali i na mo. Je bio isto.
Izašao sam i krenuo na zadatak.
Nekako poželim i da ga nema, samo da ostanme sa njom.
Ali i ovo što je uradila, mislim njeno 'Srećno' i...poljubac, nekako mi puno znače.
I dalje misleći na to sam otišao da  rešavam probleme.