M&M

《 37 》 Istina na videlo.

~Nedelju dana kasnije~

~Eva POV~
Derekov i moj plan za raskid je počeo pre dva dana.
Počeli smo da se udaljavamo jedno od drugog.
I meni je ovaj plan idalje sulud. Ja ne želim ovo.
Osetim se čudno svaki put kada pomislim da će se ovo sa Derekom završiti uskoro.
Derek: "Je si li dobro?"
Ja: "A? "
Derek: "Je si li dobro pitam. Izgledaš loše."
Ja: "Ne, dobro sam."
Derek: "Ako tako kažeš."
Nisam dobro. A najgore je to što ne znam zašto nisam dobro.
Derek: "Hajde idemo."
Ja: "Molim?"
Derek: "Idemo kući."
Ja: "Kući? Ali tek smo..." Pogledala sam na sat i videla da već osam sati uveče.
"...stigli."
Derek: "Eva ovde smo od šest ujutru."
Nemoguće. Pa šta sam radila od 6 ujutru, ako je sada 8 uveče?
Zar sam svo vreme mislila na ovo sa Derekom.
Ne mogu da verujem.
Derek: "Eva, šta se dešava s'tobom danas? Skroz si izgubljena."
Ne. Zar jesam?
Ja: "Ne, nisam."
Derek: "Aha."
Koga ja zavaravam. Ne znam ko mi glavu nosi.
Ja: "Hajde idemo."
Krenula sma prema vratima, kada me je Derek zaustavio uhvativši me za nadlakticu.
Derek: "Šta ti je? Možeš slobodno da mi kažeš."
Ja: "Nije mi ništa."
Derek: "Eva v..."
Ja: "Derek pusti me!" Istrgla sam ruku iz njego i otišla sam u toalet.
Ja: "Eva... šta ti je?"
Umila sam se te izašla, nadajući se da je već otišao, ali nije.
Bar mi ništa nije rekao.
Dok nismo ušli u auto i prešli jedno pola metra!
Derek: "Dobro, dosta.
Sada mi reci šta se dešava s'tobom?" Zaustavio se i zaključao vrata.
Ja: "Derek je si li normalan?!"
Derek: "Od kada sam s'tobom ne!"
Ja: "Otključaj vrata i ne nerviraj me!"
Derek: "Ja tebe nerviram?!"
Ja: "Da, nerviraš me! A sada otključaj vrata!"
Derek: "Ne! Ne dok mi ne kažeš šta ti je!"
Ja: "Derek otk..."
Derek: "Ne!
Počela si da se igraš prstima istog trena kada si ušla u auto, a to radiš samo kada si jako nervozna! Sada mi reci zašto?!"
Ja: "Kako dođavola da ti kažem kada ne znam ni sama šta mi je!"

~Derek POV~
Ja: "Šta?"
Eva: "Šta, šta?!
Ne znam šta mi je!"
Ja: "Ne možeš da ne znaš šta ti je!"
Eva: "Epa mogu!"
Još mi i telefon zvoni!!
Ugasio sma poziv, ili sam barem mislio da jesam, i nastavio sam da se svađam sa Evom.
Ja: "Reci mi."
Eva: "Derek... nemam šta da ti kažem!
Uredu?!"
Ja: "Kako me nerviraš!"
Eva: "Ja tebe?! Ti mene nerviraš!"
Ja: "Zar ti je lakše da se ovde svađaš sa mnom nego da mi jddnostavno kažeš šta ti je?!"
Eva: "Da veruej lakše mi je da se ovde prepirem s'tobom nego da ti kažem šta mi je, ali ne znam šta mi je!!"
Ja: "Dobro prestanimo sa deranjem."
Eva: "Ti se dereš!"
Ja: "Je li?"
Eva: "Dobro, dobro. Prestali smo sa deranjem."
Ja: "A sada mi reci šta ti je?
Ponašaš se čudno poslednjih nedelju dana.
Od one večeri kada smo pričali kako ćemo da završimo ovu igru."
Ja: "... Da, ali ozbiljno ti kažem da ne znam šta mi je."
Zašto s esvađam s'njom?
Ne moram da znam.
Ne mogu ni da je krivim jer ne zna šta joj je.
Ne znam ni ja šta je meni.
I ja se osećam čudno zadnjih dana.
Derek: "Dobro. Izvini.
Nemoram da znam."
Ostatak puta smo ćutali.
I samo smo se pozdravili kada sam je odvezao kući.
Ja: "Šta mi je, dođavola.
Derem se na nju bez razloga."
Uzmem telefon i vidim poruku.
Džordan: "Čekamo te."
Nešto se dešava. Obično mi napiše: "Da li si raspoložen za zadatak?".
Stigao sam do njih najbrže što sam mogao.
Ja: "Šta se dešava Džordane?"
Stajao je okrenut leđima.
Džordan: "Igra, je l'."
Kada je to izgovorio sve je stalo.
Imao sam osećaj kao da mi je i srce stalo.
Ja: "O čemu..."
Okrenuo se i pogledao me ravno u oči.
Džordan: "Mali, nemojmo više da se igramo."
Šta sada da radim?
Džordan: "Moram da ti priznam da si bio dobar. I Eva takođe."
Ja: "Džordane..."
Nema načina da se odavde izvučem.
Džordan: "Znaš li gde je tvoja Eva?
Pardon. Znaš li gde nam je Eva?"
O ne. Rekao sam da je prate kada god je sama.
Ja: "Džordane pipneš li je..."
Džordan: "Ne, nisam ja. Ali neko svakako jeste."
Ja: "Gde je ona?"
Džordan: "Znaš kada si je odbacio kući Eva nam je otišla do prodavnice."
Ja: "Nisi valjda."
Džordan: "Molim vas gospodo."
Dvojica su je uveli.
Eva: "D...Derek."
Ne. Zašto?
Ima isti strah u očima kao i Zoi.
Ja: "Pusti je."
Džordan: "Mali, zna mnogo. Ne možemo da je pustimo."
Ja: Džordane nemoj."
Iza sebe sam čuo repetiranje pištolja.
Eva: "Uredu je."
Ne, ne govori to.
"Zbogom."
Zatvorila je oči kada je metak pošao prema njoj.
Ja: "Ne."
Ne mogu da dozvolim da umre. Ne želim.
Eva: "Derek ne!"
Iskočio sam pred nju, i pao na zemlju.
Eva: "Puštaj me!"
Izvukla se i kleknula do mene.
Podigla me je, rukama me držala.
Eva: "Derek, ne! Ne, ne, ne.
Zašto si iskočio ispred mene? Tikvane."
Govorila je kroz jecaje, dok su joj oči lile suze kao nikad do sad.
Džordan: "Dovedi pomoć, odmah!!"
Ja: "Nisi ovo znala, ali... ne volim oproštaje."
Eva: "Derek... zašto?"
Ja: "Ne znam."
Eva: "Dođe mi da te udarim..."
Ja: "Udari dok...još imaš prilike."
Eva: "Ne, Derek. Ne govori tako.
Moraš da preživiš."
Ja: "Ali ako ipak..."
Eva: "Ne, ne, ne. Nemoj to da izgovaraš."
Ja: "Ako se ne probudim... zbogom."
Eva: "Ne! Neću ti reći zbogom jer ćeš da se probudiš čuješ li me?! Moraš!"
Ne verujem da hoću.
I sada, na kraju, pitam se... da li se svako od onih ljudi koje sam ubio osećao ovako.
Ako da...
Ja: "Žao mi je."
Eva: "Ne, ne Derek nemoj."
Zadnje čega se sećam nesu bile njene reči i Džorsanov glas.
A nadalje je sve crno.