M&M

《 41 》 Istina o igri.

~Eva POV~
Budim se u nepoznatoj prostoriji.
Otvaram oči i zapazim siluetu kraj kreveta na kome ležim.
Ja: "Elena?"
Elena: "Jesi li dobro?"
Ja: "Ja.. da. Predpostavljam."
Onda su se vrata otovrila te je na ista ušla tara sa tacnom u rukama.
Tara: "Eva, je si li dobro?"
Ja: "D...da. A šta se desilo?
Odkud ja u bolnici."
Elena: "Ne sećaš se da si se onesvestila u firmi i da te je Derek doveo u bolnicu."
Ja: "Onesvestila? Derek?
Ne ne sećam se."
Tara: "Nije bitno. Hajde uzmi malo."
Ja: "Ne, ne želim. Hvala.
Možeko li samo kući?"
Elena: "Uredu. "
Tara: "Kako želiš."
Ustala sam sa kreveta uzela svoju torbicu i izašle smo iz bolnice.
Elena: "Nego šta ti bi da se tako onesvestiš?"
Upitala me dok smo ulazile u taxi.
Ja: "Rekoh da se ne sećam."
Odgovorila sam, rekla adresu te smo krenuli.

~Derek POV~
Evo me u autu. Idem kući.
Još im nisam rekao da smo Eva i ja raskinuli.
Ja: "Što se mora mora se."

Otvaram vrata i ulazim u kuću.
Naravno, predpostavio sam da će Sara odmah da primeti da nešto nije uredu.
Što mi, u neki ruku, olakšava stvari.
Sara: "Šta se desilo? Što si... takav?"
Pa najbolje da odmah kažem nego da okolišam.
Mama: "Da sine, šta je bilo? Izgledaš kao da se nešto loše desilo."
Ja: "Ovaj... Eva..."
Sara: "Nešto joj se desilo?! Je li bolesna?!"
Ja: "Alo, uspori."
Mama: "Saro dušo, smiri se.
Ne treba tako da se prepadaš."
Sara: "Dobro, ali reci šta je bilo?"
Ja: "Nije bolesna.
Mi..."
Sara: "Znam!"
Ja: "Šta znaš?"
Sara: "Hoćeš da je zaprosiš zar ne?!"
Ja: "Rekoh ti da usporiš!"
Sara: "Dobro mirna sam.
Samo reci već jednom!"
Ja: ".... Raskinuli smo."
Sara: "...ŠTA?!!"
Ja: "To što si čula Saro."
E sada sledi... teži deo. Da tako kažem.
Sara: "Aggggg." Prorežala je kroz zube.
Ja: "Smiri se nemoj..."
Sara: "Kako da se smirim?!
Taman nađeš devojku, i to još kakvu devojku! I sada raskineš s'njom?! Zašto?!"
Mama: "Saro molim te smiri se.
Toliko nerviranje nije dobro za bebu."
Počela je da smiruje svoje disanje.
Ja: "Mama je upravu."
Sara: "...Kako da se smirim. Ha?
Derek ostaviti devojku poput Eve... jedino ako si skroz poludeo!"
Ja: "...Dobro, onda me smatraj ludim."
Sara: "Ughhh, kako me samo nerviraš!"
A ma daj.
Ja: "Nemoj da plačeš."
Sara: "Ne mogu!!"
Napisao sam poruku Liamu da dođe.
On jedino može da je smiri.
Brzo je stigao.
Liam: "Šta je bilo?"
Sara: "Liame!"
Skočila mu je u zsgrljaj i počela da plače.
Ne bih se ovoliko brinuo za nju da nije trudna.
Liam: "Šta se desilo?"
Mama: "Potresla se što su Eva i Derek..." Pogledala me je. "...raskinuli."
Liam: "Molim?"
Sara: "Hajde, reci mu i ti.
Reci mu da je lud što je raskinuo."
Liam: "Dobro smiri se."
Sara: "Ne mogu da se smirim!
Napokon nađe devojku, i onda raskine! Kako?! Zašto Derek?!
Videla sam kako se gledate zašto ste dođavola raskinuli?!"
Ovo nemoram da slušam.
Ja: "...Vidimo se."
Nisam obraćao pažnju na ono što su dalje govorili dok sam išao uz stepenice prema mojoj sobi.

Izašao sam na terasu.
Ja: "Uh... zašto svi govore to? 'Kako se zaljubljeno gledate'."
Prvo Džordan a sada Sara.

~Flashback~

Čekam Džordana da se vrati. Odvezao je Evu kući.
Rekao mi je da treba da razgovaramo.

Čujem kako se vrata prostorije u kojoj sam otvaraju.
Džordan: "Evo me."
Ja: "Vidim. I?"
Džordan: "... Moram nešto da te pitam.
Ali želim sa mi iskreno odgovoriš."
Ja: "Slušam."
Iskreno da mu odgovorim.
Ovo mi nikad nije rekao.
Džordan: "Mali... jesi li zaista SAMO glumio vezu sa Evom?"
Odjednom sam ga pogledao.
Ja: "Čemu to naglašavanje reči?!"
Džordan: "Smiri se, i odgovori mi.
Ako je bilo samo to reci da, ako je bilo jos necega reci ne."
Ja: "Šta bi drugo i moglo da bude?!"
Džordan: ".... To nije da."
Šta? O čemu ovaj??
Ja: "Džordane ne nerviraj me."
Džordan: "Ne nerviram te.
Samo ti govorim istinu."
Uredu, već mi pucaju živci.
Ja: "Ne lupaj gluposti."
Džordan: "Ovo ti sada govorim kao otac uredu?"
Ja: "Šta to?"
Džordan: "... Je si li saljubljen u Evu?"
Molim? Kakva zaljubljenost?
Ja: "Ne."
Džordan: "Ne bih rekao da je odgovor ne."
Ja: "Džordane nisam!"
Džordan: "Šta nisi?"
Ja: "Nisam!"
Samo on može ovako da mi 'pleše' po živcima.
Džordan: "Izgleda da se nešto u tebi ne slaže sa tim tvojim NE, čim ne možeš da izgovoriš celu rečenicu."
Ostao sam bez teksta.
Džordan: "... Ni ja nisam siguran šta je zaista, ali nije bilo SAMO igra. Znaj to."
Rekao je i izašao.
Ja: "Nije bila samo igra... ne. Bila je..."
Ostatak dana sam samo mislio o Džordanovim rečima.
Nisam mogao da ih izbacim iz glave.

~Sadašnjost~

Ni sada ne mogu da ih izbacim iz glave.
Danas zbog tih reči nisam mogao ni zdravo da joj kažem.
Ne znam šta da radim.
Ja: "Zar ne mogu da imam jedan dan odmora i da ne mislim na nijednu od vas."
Pošto znam da neću moći da spavam idem na neki zadatak.

Poslao sam poruku Džordanu da dolazim te sam ušao u auto i krenuo.

~Eva POV~
Elena: "Heeeeeej! Je si ti?"
Trgla sam se iz misli.
Tara: "Šta ti je Eva?
Sva si pogubljena."
Jesam. A ne znam ni zašto.
Elena: "Je li to ima ikakve beze sa Derekom?"
Derek... sam spomen njegovog imena u meni budi čudne osećaje.
A ne znam ni šta tačno osećam.
Ja: "Ne."
Elena: :Aha, baš."
Tara: "Eva... možeš da nam kažeš šta nije uredu."
Ja: "Nemam šta da vam kažem."
Tara: "Eva daj, vidimo da nešto nije uredu."
Da li sada mogu da im kažem... za igru.
Sve je gotovo.
Elena: "Znaš da nama možeš sve da kažeš."
Ne mogu više. Moram nekom da kažem.
Ja: "...Upravu ste. Ja... imam nešto da vam kažem."
Elena: "Reci?"
Tara: "Slušamo."
Ali onda mi je sinulo... one nesmeju da znaju šta Derek zaista radi.
Ja: "Hahahahah, šalim se!!
Kako ste nasele!"
Počela sma da glumim.
Međutim ne znam ni zašto sam pokušala, njih ne mogu da preverim.
Pa znaju me čitav život.
Tara: "Nemoj da glumiš."
Elena: "Znaš vrlo dobro da nas ne možeš da prevariš."
Smirila sma se, a onda sam odlučila da im kažem. A deo o Derekovom 'poslu' sam, naravno, izostavila.
Ja: "... Ovako. Reći ću vam.
Ali morate da mi obećate da nećete nikome reći."
Pogledale su se, zbunjeno.
Jer ja nikada nisam ovako ozbiljna.
Elena i Tara: "Obećavamo."
Ja: "Derek..." Mrzim i da čujem njegovo ime, a kamoli da ga izgovorim.
Kada god čujem nešto o njemu nešto me stegne u grudima.
Tara: "Daa?"
Ja: "....Derek i ja nismo zaista bili u vezi."
Tara i Elena: "Šta?"
Ja: "Uhh...ovako.
Derek i nikada nismo bili zajedno. Ne za stvarno.
Glumili smo da smo u vezi."
Tara i Elena: MOLIM?!"
Ja: "Pustite me da završim pa onda vičite.
To smo uradili... mislim... on je to uradio da me... ovaj da mi pomogne."
Najveći problem je taj što moram nešto da izmislim.
Elena: "Zašto?! Kako?! Zbog čega?!"
Ja: "Zato što..." Stala sam i razmislila.
A ond asma se nečeg setila, da slažem.
Ja: "Sećate se Noela?"
Elena: "Da."
Tara: "I?"
Ja: "Noel... on je zapravo bio loš.
Imao je gadnu prošlost.
A Derek da bi mi pomogao pretvarali smo se da smo zajedno."
Elena: "Zašto da te zaštiti?"
Ja: "Pa Noel je... hteo je da budem s'njim , što ja nisma želela.
Onda mi je Derek pomogao da ga se otarasim.
I zato, sada, kada sam ga se rešila više nema potrebe da se pretvaramo."
Pogledale su se na tren.
Tara: "Eva, ne znam šta da ti kažem.
Lepo je od Dereka što ti je pomogao oko toga. Mislim... bilo bi."
Ja: "Šta? Kako misliš bilo bi?"
Elena: "Bilo bi da se to zaista desilo, i da ti verujemo."
Oooo zašto?! Zašto nikada ne mogu da ih prevarim.
Ja: "Uredu, nemojte.
Ali to je istina."
Tara: "Uredu, neka ti bude.
Hajde Elena idemo."
Ja: "Zašto? Zar ste ljute?"
Elena: "Naravno da ne.
Treba da provedeš malo vremena sama sa sobom, Eva."
Tara: "Preispitaj sebe, oko toga šta se zaista desilo sa tobom i Derekom."
Elena: "Možda samo mislite da je bila gluma."
Ja: "Šta?" Ako mi još neko kaže nešto slično što i Džordan ima da se obesim.
Tara: "Shvati ćeš ti već."
Ja: "Nema tu šta da se shvati."
Elena: "... Nemamo mi šta da shvatimo.
Ali ti Eva... to je već druga priča."
Ja: "Na šta ciljate?"
Tara: "Neverujemo da je bila gluma Eva."
Dosta više sa ovim!! Zašto svi to ponavljaju?!
Tara: "Vidimo se."
Izašle su.
Ja: "Šta nije uredu sa ovim ljudima?
Jesu li ćoravi ili šta?"
A šta ako su upravu?
Opet moj unutrašnji glas.
Tako je dosadan.

Verujem da niste do sada čuli da je neko sam sebi rekao da je dosadan.
Hajde, priznaj sebi. Priznaj da su upravu.
Nisu upravu!
Ma daj! Premotaj malo film o Dereku i tebi. Pogledaj kako si provodila vreme s'njim. Kako si se tada osećala.
Pa kada se vratim malo unazad, vreme koje sam provodila sa Derekom je zaista bilo lepo.
Sa njim sam nekako uvek mogla da pričam o svemu, on me je uvek razuemo.
Kao i ja njega.
Ne, ne, ne, ne! Saberi se Eva! To je bilo prijateljski i to je to.
Hajde, priznaj sebi i ne muči nas više.

Da li se zaista mučim? Time što ne želim da priznam...
Uuggh, još ću da poverujem u ono što pričaju!

Zašto mislim da sve ovo što su napričali nikada neće da mi izađe iz glave?