M&M

《 51 》 Početak misije.

~Eva POV~
Polako otvaram oči te bacim pogled na sat na zidu ispred sebe.
05:30. Jedva da je svanulo.
Ja: "Zar ne mogu kao sav normalan svjet da se probudim u 10, 11."
Ovih dana je tako.
Budim se pre zore.
Onda sam ceo dan ne raspoložena, i nije mi ni do čega.
A to sve je zbog njega. Zbog Dereka.
Jako mi ne dostaje. A pored toga ne znam da li je dobro, ne odgovara mi na poruke.

Tako sam, zajedno sa Derekom u mislima, ustala i spremila se.
Bilo je oko 6 sati kada sam sišla u dnevnu.
Nisam bila gladna tako da sam samo skuvala kafu.
Sedela sam u dnevnoj sa svojom šoljom kafe u rukama i gledala TV.
Do 8 i 45, kada sam trebala da odem po tetku na aerodrom.
Po tetku koju nisam videla 15 godina.
Imala sam 7 kada je otišla.
Od tada je nisam videla, od tada nas nije posećivala.
Mada se ne sećam razloga zbog koga nas je napustila.
A sada ne znam ni pravi razlog zbog koga dolazi. Neverujem da je u pitanju samo poseta. No dobro, kako god.

Javila sam mami da idem te sam pozvala taksni, ušla u njega i zaputila se prema aerodromu.
Nakon pola sata, možda i više, smo stigli na odredište.
Ja: "Kako pronaći osobu na ovolikom mestu koju jedva pamtite?"
Lila: "Eva?"
Čujem nečiji glas iza sebe te se okrenem.
Ja: "Ko pita?"
Lila: "Kako ko? Pa tvoja tetka."
Ja: "Šta?!"
Kada je malo bolje pogledam... baš ličimo.
Ja: "Lila? Ti si zaista moja tetka."
Lila: "Naravno da jesam."
Nakon upoznavanja, posle dugo vremena, usledio je duži zagrljaj.
Lila: "Nije ni čudo što me se ne sećaš.
Dugo je prošlo." Odvoile smo se.
Ja: "Da, pa vreme brzo prolazi."
Lila: "Da, veoma brzo.
Nego hoćemo li kući.
Tvoja mama nas sigurno očekuje."
Ja: "Da.
Ovaj, ja ću ti poneti kofere."
Lila: "O hvala ti."
Stavila sam kofere u auto, a zatim smo i mi ušle u isti.
Lila: "Pa Eva reci mi kako si?"
Ja: "Kako sam? Ja, pa... dobro sam."
Lila: "Znaš, ako već lažeš probaj da budeš uverljivija."
Ja: "Šta? Kako to misliš tetka?"
Lila: "Ma hajde Eva.
Svako sa dva grama zdravog razuma shvatio bi da lažeš."
Ja: "Ali... ne lažem. Zaista sam dobro."
Koga ja zavaravam?!
Nisam dobro. Loše sam, veoma.
Ali.. bolje je da lažem nego da im to samo tako kažem.
Lila: "Reci mi kako si zaista."
Ja: "Ja sam zaista dobro."
Ne mogu samu sebe da prevarim kamoli nekog drugog.
Lila: "Neka ti bude.
Sako da znaš da će tako svako da te provali, kako vi kažete."
Ovim razgovorom je put do kuće brzo prošao.
Tada smo uzele tetkine kofere i ušle u kuću.
Mama nas je dočekala raširenih ruku, dok se Tobi krio iza nje.
Mama: "Konačno stigle ste.
Dobro došla Lila."
Lila: "Lajla, sestrice moja. Tako mi je drago što te opet vidim."
Mama: "I meni takođe."
Tobi je nije poznavao.
Da sam njegovih godina sada i ja bih isto reagovala.
Ja: "Dođi Tobi. Pozdravi se, hajde.
Znaš ovo je naša tetka.
Mamina sestra."
Tobi: "Ne izgleda tako."
Pa i to što kažeš.
Mama je plava i ima zelene oči, a tetka je sa smeđom kosom i smeđim očima.
Sušta su suprotnost.
Ali crte lica im se podudaraju.
Ja: "Ali one su zaista sestre Tobi.
Hajde budi dobar dečko i pozdravi se."
Na kraju je poslušao.
Tobi: "Zdravo, ja sam Tobijas."
Lila: "Drago mi je."
Zatim je se vratio svojim igračkama i crtaćima.
Ja: "Tetka sigurno si gladna, hajdemo u kuhinju."
Lila: "Hvala Eva, ali nisam gladna.
Radije bih da malo odspavam."
Mama: "Naravno, pođi zamnom."
Otišle su na sprat a ja sam izašla u dvorište.
Ja: "Pitam se šta sada radiš?"

~Derek POV~
Ja: "Brzo Li, trčite ka izlazu!"
Džordan: "Mali dole!"
Spustio sam se te su iznad mene proletela dva metka.
Zatim sam i ja ispalio dva, te su dvojica agenata palana zemlju.
Ja: "Li vodite je." Ne koristimo prava imena, i nosimo fantomke.
Moramo biti oprezni.
Boris je moćan i važan čovek ovde. Kada bi nas pronašao ili bi bili u zatvoru ili mrtvi.

Inače da vam objasnim ovu situaciju.
Nalazimo se u vili Borisa Vyazemskog i otimamo mu ženu.
Treba nam kao talac, kao osiguranje da će Boris ostati ovde.
Mogli smo da mu otmemo i ćerku, ali ja sam bio protiv toga.
Nisam baš toliko bez srca.
Ja: "Vodite je mi ćemo da ih usporimo."
Previše ih je da ih sve ubijemo,a municija nam je pri kraju.
Džordan: "Mali dole!"
Uradio sam kako mi je rečeno te su iznad mene proletela dva metka.
I ja sam ispalio još dva te su dvojica pala na zemlju.
Ja: "Hajde, idemo."
Krenuli smo prema izlazu, i bili smo jako blizu, međutim...
Ja: "Džordane, pazi!"
Jedan metak me je pogodio u stomak.
Ja: "Agh, dođavola!"
Džordan: "Jesi li dobro?!"
Ja: "Biću kada odemo odavde."
Putem do auta sam se oslanjao na Džordana, i jedva smo se izvukli živi.
Ja: "Kreni."
Izgubio sam dosta krvi.
Džordan: "Drži se mali.
Nećemo brzo da im pobegnemo."
Ako nas i ubiju Liam i Mejson će da dovrše posao.
Džordan: "O čemu razmišljaš u ovakvom trenutku?"
Ja: "Razmišljam o tome kako će zadatak biti izvršen čak iako nas sada ubiju."
Džordan: "Ne mogu da verujem.
Zar si već zaboravio na obećanje koje si dao našoj Evi.
Na to da ćeš da se vratiš kući u jednom komadu."
Ja: "Kako bih to i mogao da zaboravim."

Odjednom je počela pucnjava.
Ja: "Aaa! Ma daj!"
Dohvatio sam se pištolja i krenuo da im uzvraćam istom merom.
Mada to nije dugo trajalo.
Ja: "Dobro, sada je vreme da stisneš gas do daske.
Nemma više municije."
Džordan: "Ne brini, ovde možemo lako da im umaknemo."
I bio je u pravu.
Otarasili smo ih se i vratili u sklonište.
Džordan: "Donesi set za prvu pomoć odmah!"
Liam: "Šta se desilo?!"
Džordan: "Uradi šta sam ti rekao, kasnije ćemo da pričamo!"
Liam je doneo set za prvu pomoć, pa je Džordan odmah krenuo da mi sređuje ranu.
Ja: "Aa! Ne bi mi smetalo da budeš malo nežniji!"
Džordan: "Radim najbolje što mogu mali."
Nakon pola sata Džordan je završio.
Ja: "... Hvala."
Džordan: "Zašto mi se zahvaljuješ?
Taj metak je svakako bio namenjen meni. Spasao si me.
... Smatraj da si otplatio dug."
Ja: "Da bar jesam.
Ovo nije dovoljno."
Džordan: "... Tvrdoglaviju osobu od tebe nisam video.
Džaba da pričam, nećeš da slušaš.
Neka ti bude."
Pošao je svojim poslom, no usptmi je rekao još nešto.
Džordan: "I mogao bi da proveriš telefon.
Obradovaćeš se."
Jesam pogledao telefon, i... pa ne mogu da kažem da se nisam obradovao.
Eva mi je poslala par poruka.
Kao i uvek, pita me da li sam dobro i kada se vraćam kući.
Drago mi je da misli na mene.
Sada bih je i pozvao ali mislim da će da me ispituje o zadatku, a to ne želim.
Tako da sam joj samo odgovorio na poruku.
Njoj je to dovoljno, nadam se.