M&M

《 43 》 Poseta.

~Derek POV~
Ja: "Kada krećemo u Rusiju?"
Došao sam da porazgovaram sa Džordanom, o novom zadatku
Džordan: "Što ti se toliko žuri?"
Ja: "Želim da skrenem misli sa svega što mi se ovde dešava.
A taj zadatak u Rusiji će mi pomoći s'tim."
Džordan: "Pa trebalo bi da bude...uskoro.
Idalje obavljamo osnovne pripreme."
Ja: "Uredu."
Džordan: "A sa čega bi tačno hteo da skremeš misli?"
Pogled  sa plafona sam spustio na njega.
Ja: "Pa... znaš danas sam počeo da vičem, bez razloga.
Zato što ni je u kući haos jer niko nije želeo da Eva i ja raskinemo, na poslu mi je takođe haos i  neko mi je ukrao ogrlicu koja mi znači život.
Ukratko sve je sranje, skroz, i zato bih želeo da što pre krenemo na zadatak i da sve ovo bar na kratko sklonim sa strane.
Zadovoljan?"
Džordan: "Je si li vikao na Evau?"
Moroa je to d apita pored svega što sam mu rekao.
Ja: "... Ne, na nju ne bih nikada vikao."
Džordan: "Opa."
Ja: "Šta 'opa'?"
Džordan: "Pa zanimljivo je to što na sve druge možeś da vičeš ali na nju nikada ne bi."
Rekao bih mu da lupeta gluposti, ali od onoga danas ni ja sam više ne snam šta da mislim. I šta da... osećam osećam prema njoj.
Džordan: "I ćutiš jer...?"
Ja: "Jer ne znam šta da ti kažem.
Danas... kada je prošlo ono sa vikanjem osećao sam se posrano, besno, i ne znam kako još, a ona... smirila me je.
A to je uradila time što me je obgrlila rukama."
Na ovo nije dodao komentar, što me je malo iznenadilo.
Ja: "Džordane... ne znam šta da mislim.
Ne znam šta da osećam. Ne znam šta da radim.
....Pomozi mi. Ne znam šta sa samnom dešava."
Džordan: "... Ja znam. Ali ti to sam treba da shvatiš.
Iako sam ti to već jedom rekao."
Rekao je, te ustao sa stolice i stao do prozora.
Ja: "...Ne, Džordane. Toga nema. Ne može da bude."
Džordan: "Rekoh ti... to sma treba da shvatiš, jer ovako meni ti nikada nećeš da poveruješ.
A možda si ti to već shvatio ali ne želiš sebi to da priznaš."

~Eva POV~
Tobi: "Ali hoću da idemo kod Dereka!"
Uhh, već pola sata pokušavam da ga ubedim da ne idemo.
I posle onog danas zbog čega više ne bi treblo da mi bude nezgodno pred Derekom, jeste mi nezgodno.
I ne želim da idem da ga vidim. Još kod njega kući.
Ja: "Tobi možemo da idemo sutra. Sada je već kasno."
Tobi: "Hoću da vidim Dereka!"
Mama: "Tobi smiri se."
Nema šanse da ga odgovorim od toga.
Ja: "Dobro.
Vi idite."
Mama: "Ali Eva ja moram kod Stele.
Treba da joj pomognem oko priprema za Elenin rođendan."
Ja: "Zaista? Uh, skroz sam zaboravila."
Tobi: "Idemo! Rekla si da idemo!"
Ja: "Rekla sma da ideš sa mamom, a pošto ona ne može ne ideš."
Tobi: "Onda ti ideš samnom."
Ja: "O ne ne idem.
A ako ja ne idem, ne ideš ni ti. Jasno?
Jasno. Sada u sobu."
Namrštio se i otrčao uz stepenice.
Mama: "Eva. Zašto nisi otišla?"
Ja: "Ne mogu mama.
I ako ga vjđam na poslu. Po čitav dan.
Sada ne mogu. Jednostavno ne mogu."
Mama: "Eva, dušo.
...Zar ne misliš da je to zbog toga što si idalje zaljubljena u Dereka?"
Zašto? Zašto, čim se pomenu Derek i ljubav mene nešto stegne u grudima?
Čemu to?
Ja: "Šta? Ne! Nisam."
Mama: "Uh... uredu, kako hoćeš.
Neću da se svađamo."
Uzela je svoju torbu i jaknu.
Mama: "Sada idem. Već kasnim.
Ne znam kada ću se vratiti, zato spremi sebi i Tobiju nešto za jelo."
Ja: "Uredu."
Izašla je, a ja sam legla na kauč i posle nekog vremena sam zaspala.

(Dva sata kasnije.)

Budim se.
Vidim da je sedam aati uveče.
Ja: "Mmm... uredu, dosta spavanja.
Sada idemo da jedemo."
Htela sam da odem do kuhinje, ali ipak idem prvo da proverim Tobija.
Nadam se da više nije ljut na mene.
Ili neka bude ljut, ali nadam se da više ne želi da idmeo kod Dereka.
Ja: "Tobi." Pogledala sam u njegovu sobu i nije bio tamo.
Ja: "Tobi?
Tobi!"
Pogledala sma i u moju, i u maminu sobu, i celu kuću nigde ga nema.
I tada sam počela da paničim.
Ja: "Uhh, gde si mogao da odeš u ovo doba Tobi?!"
Brzo sam izašla iz kuće, i na putu do parka u koji stalno ide sam pozvala Elenu i Taru. Objasnila sma im situaciju, i rekla im da ne govore ništa mami.
Ako ga nađemo, a moramo da ga nađemo, da je ne plašimo džaba.

Ušla sam u prvi taksi koji je naišao i stigla sam do parka.
Ja: "Tobi! Tobi!"
Nije ovde.
Okej, polako počinjem da gubim razum.
Ja: "Halo? Elena, nije ovde.
Ne znam gd eje, ne znam šta da radim."
Elena: "Smiri se ne paniči.
Razmisli, gde bi mogao da bude?"
Ja: "Ne znam.... ne mogu da razmišljam.
Možda je krenuo do mame, kod vas?"
Elena: "Nije, Eva ja sam kući."
Ja: "Da, zaboravila sam."
Elena: "Eva, diši, smiri se. Sve će biti uredu."
Ja: "Ne mogu da se smirim! Šta ako ga ne nađem? Šta onda?"
Elena: "Naći će mo ga. Sigurna sam."
Ja: "Da, da, hoćemo.
...Čujemo se, javi mi ako bude tamo."
Elena: "Uredu."
Prekinula sqm, ali ubrzo mi je opet zazvonio telefon.
Javila sma se bez da pogledma ko me zove.
Ja: "Halo?!"
Rekla sam iznervirano, jer ne znam gde je Tobi.
Derek: "Čemu to? Ništa 'Zdravo Derek. Šta ima?' Ne?"
Srce mi je stalo čuvši njegov glas.
Ja: "D...Derek."
Nakon što sma izgovorila njegovo ime se uozbiljio.
Derek: "Eva..." Odjedom kao da mu je bilo teže da priča.
Ja: "Da?"
Derek: "Ovaj... Tobi..."
Ja: "Znaš li gde je?!"
Derek: "Vidim da si se zabrinula."
Ja: "Mnogo."
Derek: "Koda nas je.
Upravo sada se igra sa Sarom."
Toliko mi je laknulo.
Ja: "...Hvala Bogu."
Derek: "Otišao je bez da ti je rekao?"
Ja: "Da, ja... uspavala sma se i kada sma se probudila nije bio kući.
Uplašila sam se da mu se nešto nije dogpdilo."
Derek: "Shvatam.
Ali... sada treba da dođeš po njega."
Ćutala sam.
Nisam htela da odem, a mislim da ni on ne želi da dođe.
Derek: "Rekao sam mu da ga odvezem..."
Ili ne.
Derek: "Ali nije hteo.
Rekoa je da ti dođeš ovamo."
Džaba sam se izvlačila. Sad amoram da odem.
Znam da Tobi samo želi da me odvede do njega.
Ali ja ne želim da odem. Zaista ne želim.
No izgleda da sada moram.
Ja: "Da, uredu je.
Dolazim."
Derek: "Uredu. Čekamo te."
Prekinula sam.

Pozvala sma taksi i zaputili smo se prema Derekovoj kući.
Usput sam javila Eleni i Tari da sam našla Tobija.

Evo me, stigla sam.
Izašla sma iz taxija ali moje noge ne žele dalje.
Ne pomeraju se.
Ja: "Hajde Eva.
Samo ćeš da uđeš, uzmeš Tobija i izađeš. Ništa lakše."
Krenula sma prema vratima.
Nisam pozvonila, niti išta pošto znaju da dolazim. A i da ne probudim Derekovu mamu. I ostale, možda svi oni sada spavaju.

Ušla sam unutra i krenula prema dnevnoj sobi odakle su se čuli Derek i Tobi.
Stala sam kod vrata kada sam čula da pričaju o meni.
Tobi: "A zašto si ostavio Evu?
Zar je više ne voliš?"
Očekivala sam nešto kao 'pa to se desi, ljudi budu zajedno a onda ostave jedno drugo' i bla, bla, bla. Nešto slično onome što sam ja rekla.
Ali... Derek se zamislio, a onda odgovorio... neočekivano.
Derek: "Ne."
Tobi: "Pa zašto si je onda ostavio?"
Derek: "Shvatio sam da ja nisam dovoljno dobar za nju."
Tobi: "Ali jesi Derek.
Vi ste savršeni zajedno."
Derek: "Misliš?"
Tobi: "Ne ja to znam.
Kao is vi drugi. I svi misle da trebate da budete zajedno a vi niste."
Ovo je tužno. Ali opet lepo što je Tobi to rekao.
Derek: "Vidiš mali, to se desi.
Neko se voli ali opet ne budu zajedno."
Tobi: "Znači volite se idalje?"
Čekala sam šta Derekov odgovor.
Neću da lažem, zanimalo me šta će da odgovori.
Ali umesto odgovora on je samo svoj pogled s aTobija uperio u mene.
Tada su mi se noge odsekle.
Da te neko smao tako od jednom pogleda.
Oštro, ispod oka. Srce mi je stalo.
Da li je znao da svo vreme slušam?
Baš me briga, smao da ne dođe ovamo. Molim te, nemoj.
Derek: "Čekaj tu, da vidim možda je Eva stigla.
Tobi: "Dobro, ali prvo mi odgovori."
Derek: "Prvo da vidimo gde je Eva, pa o da odgovor."
Tobi: "Dobro, ali neću zaboraviti da mi daš odgovor da znaš."
Derek: "Znam ja da nećeš."
I krenuo je ovamo.
O ne, šta da radim? Dođavola, ovo samo meni može da se desi!
Evo ga.
Derek: "Stigla si vidim."
Ja: "Mhm."

~Derek POV~
Znači sve je slušala.
Uredu. Ko zna šta sada misli sa onim mojim 'Ne' na Tobijevo prvo pitanje.
Ja: "A što nisi ušla unutra?"
Rekao sam, napravivši korak napred prema njoj.
Eva: "...Nisam htela da prekidam."
Ja: "Razgovor."
Eva: "Mhm."
Ja: "...Uredu. Hajde uzmi Tobija i da vas odvezem kući."
Video sam da joj je laknulo jer jenisam dalje ispitivao.
Eva: "Tobi hajde idemo... kući."
Uspavao se.
Zar je moguće? Nismo pričali ni 10 minuta.
Eva: "Hajde mali." Uzela ga je u naručje te smo izašli iz kuće, i ušli u auto.
A sada moram još nešto da je pitam.
Pošto ja ne znam na čemu sam, da vidimo da li... da li ona zna.