Angel Of Darkness// Zayn Malik - Z A V R S E N A

33.Deo

Nemoze sve biti bajno.Mozda je i neke zbunilo jer sam preskocila jedan nastavak.Sorry jos jednom za prosli nesporazum.Desava se :/

XXXII Deo:

______________ 10 dana kasnije _______________

Judy: Brže Zayn!
Stiskala sam šake od nervoze koju sam osećala. Vozili smo prilično brzo, ali nedovoljno za mene. Nervoza je rasla u meni iz časa u čas. Šta se desilo sa njom? Moramo je naći!
Zayn: Ne mogu brže. Ograničenje brzine je 120 km/h. I ovo je dovoljno brzo, ne smem brže.
Judy: Moraš! Zayn, moram je naći!
Zayn: U redu...
Znam da se nije slagao samnom, ali je svakako hteo da mi ispuni tu želju. Gledala sam u malenu strelicu kako pokazuje povećavanje brzine i adrenalin u meni je rastao. Zaista volim brzu vožnju i verovatno bih sada uživala da nemam druge brige na umu. Mama je rekla da se vraća za 3 dana, a od tada je prošlo više od nedelju dana. Ne javlja mi se na mobilni, nije dolazila kući, čak ni policija ne zna šta je sa njom. Ispitali su sve u bolnii u kojoj radi, šta je sa njom, ali ni oni ne znaju. Jedini odgovor je bio da se njena smena završila i da to više nije njihova dužnost. Kakvi su to ljudi? Hladnokrvni, bezosećajni, jadni... Nisu se čak ni potrudili da pokušaju nekako da je nađu, već samo smišljaju svakakve izgovore. Policija je takođe tražila, ali bezuspešno. Kažu da je moguće da je imala saobraćajnu nesreću, ali nisu primali nikakve informacije tog tipa ovih dana. Strah mi prođe kroz kosti od te same pomisli. Mama i saobraćajna nesreća? Nema šanse, ne želim u to da verujem! Takođe su postojale opcije da je oteta ili slično, ali ni za to nemaju nikakve dokaze. Ovo su samo prepostavke i svaka je gora od predhodne.
Ruke su mi se znojile i svakih par minuta sam ih brisala od majicu koju sam nosila, ali mi i nije baš pomagalo. Osim ruku, i leđa su mi bila mokra. Ruke su mi se tresle i bile jako hladne, a usne drhtale. U telu mi je bio pravi haos. Sedela sam na onom sedištu najmirnije što sam mogla, a to je podrazumevalo tupkanje nogom od pod, udaranje rukama od kolena svaki put kada se brzina smanji...
Zayn je za razliku od mene bio miran i skoncentrisan. Samo je gledao napred na put, nijednom se ne okrenuvši ka meni. Stisak za volanom bio je čvrst i to je bio jedini dokaz da ni njemu nije svejedno. Nosio je crnu kožnu jaknu i crne farmerke, moju omiljenu kombinaciju, a frizura mu je bila visoko nameštena i sređena. Izgledao je kao da se sprema za venčanje, a ne kao da je izleteo iz kuće, kao što i jeste. Svih ovih dana smo bili kod mene i nijednom nismo otišli u školu. To he biti veliki problem, ali sada imam i bitnijih. Nebo se smračavalo jer putujemo već dugo. Bolnica u kojoj radi nije baš blizu, štaviše, u drugom je gradu. Tek sada vidim kako je mami skoro svaki dan i divim joj se na tome kako sve postiže.
Krupne kapi kiše u počele da tupkaju po staklima stvarajući još veću nervozu u meni. Spolja me je opuštala i prestala sam da pravim bilo kakve pokrete, ali iznutra sam htela da eksplodiram. Saobraćaj nije bio preterano gust i to je bila odlična vest. Inače su ovi putevi večito krcati automobilima, ali danas ne. Pokušala sam nekako da se smirim jer ispred nas ima još toliko puta da pređemo, ali ne mogu se baš pohvaliti da mi uspeva. Naslonima sam glavu na hladni prozor slušajući kišu kako tupka sa druge strane i gledajući napred svaku kapljicu kako se spušta niz ova velika stakla. Brisači su non-stop radili, ali jednostavno se nije moglo protiv tolikog pljuska. Sledećeg minuta je točilo iz neba kao ludo. Izgledalo je kao da je neko cao okean sručio na nas. Ulice su bile poplavljene, a vetar u kombinaciji sa maglom nam nimalo nije bio od pomoći. Brzina kojoj smo išli dodatno nam je otežavala posao i voda sa tla se podizala čak do naše visine. Uskoro se nije videlo dalje od 2 m ispred nas. Ako ne bude pazio, lako ćemo naleteti na nešto.
Zayn: Moramo da stanemo.
Judy: Nema šanse! Vozi!
Zayn: Ali Judy, udarićemo od nešto.
Judy: Ne zanima me. Samo želim da što pre stignemo tamo.
Usporio je i to me je dodatno iznerviralo. Znam da ne smemo tako brzo, ali zar je baš sad morala ova oluja da naiđe? Vetar je išao u našem pravcu i imala sam utisak da zbog njega idemo duplo sporije. Auto je odjednom stao.
Judy: Šta to radiš?
Zayn: Moram da stanem.
Okrenuo se ka meni i pokazao svoju nervoznu facu. Ako je on nervozan, šta sam ja?
Judy: Ne možeš da staneš! Moramo da idemo!
Zayn: Je l' ti hoćeš da nas ubiješ? Vidiš li ti ovo nevreme?
Pokazao mi je prstok na prozoru, ali nije bio potrebe da se okrećen. Njegova ljutita faca mi je mnogo pokazivala.
Judy: U redu! Ako nećeš da mi pomogneš, sama ću!
Otvorila sam vrata i zapljusnupo me talas hladnoće, vetra i kiše. Brzo sam ih zatvorila kako me on ne bi stigao i trčećim korakom krenula napred. Kiša i vetar su mi rezali lice i jedva da sam mogla da otvorim oči i vidim nešto ispred. Barem mislim da idem napred. Ovde se ne vidi ni prst pred okom. I povrh svog vetra koji mi je parao uši, mogla sam da čujem njegov glas kako me doziva. On me je samo naterao da ubrzam. Za manje od minut kako sam izašla, bila sam sasvim mokra. Kosa i odeća su mi u totpunosti bili natopljeni, a za patike da ni ne spominjem. Bukvalno mogu da uskočim u taj bazen koji se nalazio u njima. Međutim, ni to me nije sprečavalo da nastavim. Išta sam napred i protiv vetra koji mi je šibao lice, i protiv kiše koja me je usporavala, i protiv magle koja mi je onemogućavala da vidim. Moja volja je nesalomiva. Bol od prevelikog naprezanja mi se javlja u nogama, ali ja nastavaljam dalje. Stićiću tamo i naćiću majku.
Snažna ruka me je uhvatila oko struka i prebacila preko ramena.
Judy: Zayn, spustio me!
Drala sam se jer je ionako jedva mogao da me čuje, međutim, ništa nije odgovarao već je samo nastavio nazad ka autu. Mlatila sam nogama i rukama u nadi da će me spustiti, pa makar i pala dole, ali on to nije uradio. Uhvatila sam se za njegovu mokru majicu dok sam visila naglavačke i podigla je gore kako bih mogla da ga ogrebem ili uštinem po goloj koži, ali ni to mi nije bilo od pomoći. Zar malopre nije nosio jaknu?
Cupkala sam na njegovom ramenu i otimala se, ali ništa ga nije sprečavalo da me vrati nazad. Koliko god moja volja bila čvrsta, njegova je bila čvršća. Povukla sam ga i za pramen kose, ali nije se obazirao. Je l' ovaj tip izgubio osećaj za bol ili šta?
Polako mi je ovo sve više išlo na živce jer sam itekako želela da se oslobodim, pa i pod uslovom da se povredim ili da njega povredim. Majka je majka. Stao je kod auta i otvorio ga sa vozačeve strane, zatim me bukvalno ubacio unutra kao da sam obična torba i onda i on ušao. Snažno je zalupio vratima, a ja sam ponovo pokušala da izađem. Međutim, on me je pretekao i zaključao sva moguća vrata. Baš divno.
Okrenula sam se ka njemu sva besna i želela sam da se izderem na njega, da izbacim sav ovaj bes, ali mi je želja nestala kada sam ga videla kako mirno gleda u jednu tačku ispred sebe. Očekivala sam da će biti ljut ili zabrinut, ali on ništa.
Judy: Ozključaj Zayn!- naredila sam mu.
Nije se obazirao na mene.
Judy: Otključaj kad ti kažem!
Moj glas je odjeknuo ovim malim prostorom, ali opet ništa. Ma sama ću! Posegnula sam za dugmetom za otključavanje, ali me njegova krupna, snažna ruka ščepala. Okrenula sam se ka njemu i prepala se kada sam videla tu ljutitu facu. Zubi su mu bili čvrsto stegnuti, a u očima je tinjao nekakav plamen. Ok, sad se stvarno plašim. Pokušala sam da otmem ruku, ali nije je puštao. Srce mi je zalupalo 200 na sat, a maleni jecaj pobegao sa usana kada je počeo da je steže. Ovo sada zaista boli...
Zayn: JESI LI TI NORMALNA?!
Uneo mi se u facu i ljutitim glasom povikao. Imam utisak da su ga svi čuli uprkos ovoj oluji napolju, mada ne znam koji svi. Zadrhtala sam od njegovog grubog glasa i dodira, ali on nije nimalo promenio raspoloženje. Zarobljena sam u autu sa ljutim lavom, bukvalno.
Judy: Zayn, stežeš me...
Tihim glasom sam govorila dok mi je ujedno i drhtao. Zaista sam bila preplašena od njega i mogla sam bilo šta da očekujem. Nadala sam se da će me pustiti, ali nije.
Zayn: Šta je sa tobom pobogu? Hoćeš da se ubiješ? Ako sam rekao da ćemo ostati u kolima, tako će i biti!
Ponovo je vikao, ali sada ne tako jako kao malopre. Malo sam se smirila, ali i dalje sam bila preplašena da bilo šta odgovorim. Pustio mi je ruku i ja sam je samo brzo primakla sebi. Skupila sam se na onom mokrom sedištu poput nekog mačeta, što dalje od njega. On je i dalje ljutito gledao u mene, dok su mu kapljice kiše klizile niz uništenu frizuru. Svakako je izgledao savršeno... i ljuto.
Uzeo je svoju kožnu jaknu sa sedišta iza i bacio mi je. To je valjda značilo da se obrišem, ali mi ništa nije rekao. Meni su se i dalje ruke i noge tresle od hladnoće, ali i od straha kojeg sam upravo pretrpela. Ovu stranu Zayna nikada do sada nisam videla i nimalo mi se nije sviđala. Prislonila sam jaknu na lice kako bih ga osušila, i osetila sam jak muški parfem, kao i miris kože. Ne znam šta se u tom trenutku desilo, ali nešto me je preseklo u grudima i samo sam počela da plačem. Jednostavno se previše pritiska vrši na mene. Prvo mi je mama nestala, isparila, nema je... a sada se i Zayn dere na mene umesto da mi bude podrška. Razumem da pravim gluposti, ali neverujem da bi se on nešto bolje ponašao da je u mojoj situaciji.
Stisla sam onaj čvrsti materijal u rukama i pokušala što tiše da plačem, ne znam zašto jer će me svakako videti. Ne znam ni zašto se krijem. On je kriv za ovo... valjda...
Osetila sam ruku na kolenu i iako nisam pogledala u njega, nisam želela da me dodiruje, ni da mi se obraća... ništa. Odmakla sam se maksimalno od njega i skroz pribila uz vrata sa svoje desne strane. Skupila sam se na sedištu i drhtala, a njegova ruka se samo skliznula. Ne mesto gde se nalazila sam osetila toplotu iako su mu ruke bile ledene. Valjda je to dokaz da sam promrzla.

Zayn's P.O.V.

Opet sam je rasplakao. Šta je dođavola samnom? Ovo nikako nisam želeo, ali sam ponovo to uspeo. Bravo za mene.
Činila je sve kako ne bi došla u kontakt samnom, i uopšte se nisam čudio. Bio sam odvratan i to znam. Možda bi trebalo da me razume. Osećam preveliki pritisak i toliku želju da joj pomognem, ali ne mogu, ne znam kako. Bojim se za nju, zato sam se onako ponašao. Jednostavno nisam želeo da joj se nešto dogodi na oluji, ali nisam trebao onako da reagujem. Štitim je od bilo koga ko želi da joj naudi, čak i od nje same.
Ponovo sam spustio ruku na njeno koleno, ali sam sa njene strane dobio samo trzaj jer više nije imala gde da pobegne. Znam da me sad verovatno proklinje i želi da nestanem, ali moram ovo da ispravim.
Zayn: Žao mi je Judy...
Glas mi se negde izgubio u vazduhu. Možda je i ova kiša napolju uticala na njeno raspoloženje. Ipak, nije mi odgovorila, nije napravila nikakav pokret, samo je... plakala. Argh! Mora mi oprostiti.
Judy: Pusti me odavde.
Plačljivi glas se čuo sa moje desne strane. U trenutku kada je to izgovorila, okrenula se ka meni i pokazala mi svoje mokro lice. Odmah su mi se grudi stegle i zabolelo me je. Zašto mi je tako teško da je gledam ovakvu? Možda zato što je volim i što mi znači sve na svetu? Hmmmm... Moguće.
Zayn: Judy...
Stavio sam ruku na njeno rame, ali za divno čudo, nije se opirala. Palcem sam pokušao malo da je izmasiram i smirim.
Zayn: Žao mi je Judy... Molim te nemoj da plačeš. Znam da sam ponekad pravi skot i da ne možeš da me podneseš, ali molim te, pokušaj da me razumeš. Sve činim da ti pomognem i činjenica da ne uspevam me ubija.
Okrenuće glavu, sigurno... ili će me možda udariti. Ne, izdraće se na mene. Samo sam mogao da nagađem njen sledeći pokret. Umesto svega što mi je palo na pamet, ona mi se samo bacila u zagrljaj. Ovo zaista nisam očekivao, ostavila me je zatečenog. U prvi mah nisam znao šta da uradim, pa sam samo spustio ruke na njena leđa i glasno izdahnuo. Hladno joj je. Tresla se u mom zagrljaju i plakala. Ne mogu da opišem taj osećaj kada toliko želite nekome da pomognete, ali ne možete, ne znate kako. Jako me boli videti je ovako slomljenu, ali ne znam nikakav način da joj pomognem. Ja sam taj i koji je doneo probleme u njen život i ta činjenica me ubija iz dana u dan.

Ubrzo daljee :)