Angel Of Darkness// Zayn Malik - Z A V R S E N A

4.Deo

IV Deo:

Gledala sam u njegovo lice i sada sam prvi put bila u mogućnosti da ga vidim izbliza. Imao je jako lep oblik lica, sve mu je savršeno pristajalo. I dalje sam pokušavala da se oslobodim ali on to kao da nije ni osećao. Zaista nisam znala šta sada da radim, kako da se oslobodim. Bila sam potpuno bespomoćna, prepuštena njegovoj milosti i nemilosti. Da je sada pokušao da me ubije ne bih mogla da se odbranim. Čula sam ulazna kako se otvaraju. To je mama! Hvala Bogu, spasena sam!
Mama: Judy, jesi li tu?
On se i dalje nije odvajao od mene i nisam bila u mogučnosti ništa da joj odgovorim.
Mama: Judy, znam da si tu. Tu ti je obuća. Gde si pobogu?
Uskoro sam mogla da čujem korake kako se približavaju vratima, a zatim i kucanje. On se konačno odvojio od mene. Pogledao me je sada već hladnim i tamnijim očima. Odmakao se, prišao prozoru i otvorio ga. Ja i dalje nisam mogla da se pomeram. Kao da me i dalje drži, kao da sam paralizovana njegovim otrovom.
Zayn: Vidimo se večeras!
Rekao je to tiho, valjda da ga mama ne bi čula, a zatim iskočio kroz prozor. Pobogu, povrediće se. Ma neće se povrediti, soba mi je na prizemlju.
Mama: Judy! Hoćeš li pobogu otvoriti vrata. Što si se zaključala?
Pritrčala sam vratima, otključala ih a zatim otvorila i videla meni poznato lice.
Mama: Nemoj više tako da me prepadaš! Mislila sam da ti se nešto desilo.
Judy: Ma nije ništa bilo. Slušalice su mi bile u ušima pa te nisam čula.
Glas mi je podrhtavao. Nadam se da nije to primetila. Morala sam nešto da slažem, ne želim da se brine.
Mama: U redu onda. Vidim da džabe paničim.
Poljubila me u čelo i otišla. Zatvorila sam vrata i legla na krevet pritom gledajući u plafon. Morala sam da razmislim o ovome što mi se dogodilo. Da li ovo nikome da ne pričam ili ipak da se poverim nekome. Mama ne dolazi u obzir jer bi ona odmah napravila paniku. Možda Rose? Ne želim ni nju da brinem. Možda ovo nikome da ne pričam, da prećutim. To mi se činilo kao najbolja ideja. Mogla sam samo da se nadam da se ovo neće ponoviti jer ne znam šta je sve u stanju da uradi. Ne liči mi na nekog mirnog i povučenog dečka. Ok, možda jeste povučen ali miran sigurno nije. Čak je pomalo i agresivan. Pogledala sam na svoje ruke na kojima su se jasno oslikavale šare njegovih prstiju. Samo se nadam da će do sutra nestati. Počela sam da premotavam film u glavi. Kako je on uopšte ušao u sobu? Vrata su bila zaključana i kada je izašao iz nje. To će izgleda ostati misterija. Sreća pa sam se obukla pre nego što se on bukvalno stvorio u sobi. I dalje sam mogla da osetim njegove usne na svojima. Taku su meke i vlažne. Dotakla sam prstima usne u nadi da će to pulsiranje prestati, ali nije. Bila sam pod nekakvim uticajem. Kada me je Mike poljubio nisam ovo osećala. Ovo je novo za mene. Imala sam sliku njega pred očima, kako me ljubi, kako izbliza vidim svaki detalj njegove face. Zaista je lep. Oooooo ne! Samo mi još fali da se zaljubim u njega! Pokušala sam da ga izbacim iz glave, da ne mislim na njega, ali nije mi uspevalo. Pred očima mi je bila njegova slika, u nosu njegov miris, a na telu sam osećala neki dodir. Dok sam razmišljala o njemu utonula sam u san. Probudila sam se u istom položaju u kom sam i zaspala i prvo što sam uradila jeste pogledala u sat. 18:23h. Ostalo je još nešto više od pola sata pre njegovog dolaska, a ja ne znam da li sam u stanju ponovo da ga pogledam. Odlučila sam da pobegnem, da se prošetam i razbistrim mozak. Majci ću reći da idem kod babe i dede u grad. Brzo sam se obukla jer što sam više gubila vreme, veće su šanse da će se pojaviti na vratima. Ili možda prozoru? Ništa me ne bi čudilo.

...................

Šetala sam ulicom, pored reke, sa slušalicama u ušima. To mi je bio način da se smirim i da se osećam opuštenije po ovom mrklom mraku. Toliko sam se udubila u to da nisam ni primetila auto koje ide iza mene. Na trenutak sam odvojila pogled od telefona i ispred sebe videla svetlost koja je dolazila od auta iza mene. Bacila sam se na stranu kako bih izbegla potencijalnu smrt koja me je na svu sreću zaobišla, ali sam sada imala problem. Kotrljala sam se niz neku padinu i nisam mogla da se zaustavim. Rukama sam prekrila lice u pokušaju da ga zaštitim i uskoro me prekrio talas hladnoće. Upala sam u ledenu reku, a vreme nije bilo nimalo naivno. Pokušala sam da plaivam ali to je bilo otežano jer mi se sva odeća natopila vodom, a ruke i noge ssu počele da mi otkazuju od hladnoće. Što sam se više borila, bila sam sve dalja od obale. Kako više nisam mogla da se pomeram, ostalo mi je samo da se nadam brzoj i bezbolnoj smrti. Zatvorila sam oči ujedno se opraštajući od sveta i voda mi je prekrila glavu. Više nisam ni osećala hladnoću. Samo sam se nadala da će se uskoro završiti. Kada sam mislila da je sve gotovo nečija ruka me je uhvatila i taj neko je počeo da me vuče na kopno. Oči su mi bile zatvorene, telo nepokretno, ali sam i dalje bila svesna svega. Osetila sam kada smo izašli iz vode i završili na suvom. Ta misteriozna osoba je počela sa mi pritiska grudi (perveryni smirite se xD) i sva voda koja mi se nalazila u plućima završila je napolju. Zagrcnula sam se i počela nekontrolisano da kašljem. Kada sam konačno došla do daha, otvorila sam oči ali nisam mogla da vidim osobu koja mi je spasila život. U trenutku sam pomislila da sam možda oslepela u u daljini sam videla malene tačkice koje su predstavljale svetlo iz kuća i shvatila sam da ne mogu da ga/je vidim zbog mraka. Ispred mene je samo stajala silueta neke osobe, muškog pola koja je poćela da mi trlja ruke u pokušaju da me ugreje. Ja to nisam ni osećala, ali sam itekako osetila miris svog junaka, vrlo poznat miris. Miris koji sam osetila u trenutku kada su se moje usne spojile sa Zaynovim. To je on! Vid mi je i dalje bio zamućen i nisam mogla fino da mu vidim facu, ali samo znam da mu je nešto svetlelo na glavi. Možda je to lampa ili nešto tako. Ma nije ni bitno, to mi je sada bio najmanji problem jer sam ponovo izgubila svest.