Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 43 ~

Mislila sam da će ovo biti jedan od boljih dana, mada je teško bilo šta govoriti o tim boljim danima. Odjednom kao da se čitavi univerzum sručio na mene. Kao da sam bila kažnjena za sve ono loše što sam uradila. Kao da mi je život postao sopstvena tamnica. Pitala sam se samo dokle će trajati ta kazna, jer mi je snaga bila na izmaku. Činilo mi se da taman jednu bitku prekinem, nova nastane. Iz dana u dan, bez predaha.

Ni ovo jutro nije bilo ništa drugačije od predhodnih. Alarm se oglasio suviše rano ili sam bila toliko umorna da mi je i deset sati bilo rano za ustajanje.. Ali sam zato imala divan dočeka za budjenje. Na ekranu telefona stajale su dve nove nepročitane poruke. Prva je bila od Alekse, a druga od Petra. Reših prvo da skuvam duplu kafu, jer mi je kofein bio preko potreban. Dok sam čekala da voda provrli, pitala sam se šta mi ovoga puta univerzum sprema. Uhvatila sam samu sebe kako se smejem, svesna sopstvenog ludila. Mnoge stvari još nisam rešila, ali mi je srce na mestu jer sam konačno sve razjasnila sa svojom sestrom i znam da koliko god bile teške, nit koja nas povezuje nikada neće biti pokidana. Mogla sam da osetim kako mi miris kafe prolazi kroz vene, i tek tada sam sela i uzela telefon.

📱 Oprosti mi Ema što sam kukavica i što nisam imao hrabrosti da dodjem i da se od tebe oprostim uz zagrljaj dok slušam reči koje klize niz tvoje mekane usne. I koliko god bio ljut što sam tako slab na tebe, ta me je slabost ovoga puta spasila. Svih ovih godina bežao sam od svojih osećanja, a svaki put kada si mi bila u blizini ja sam se ponovo radjao i ponovo živeo. I koliko god želeo da prestanem da te volim, prokleto te volim. I srce mi se slama dok ti ovo pišem, ali ne mogu više da mučim sebe. Znam da ona ljubav koju smo nekada imali više ne živi u tebi i znam da tvoje srce pripada njemu.. zato odlazim. Potrebno mi je da naučim da dišem, a da u tom udahu ne budeš ti. Daleko od svega, gde me upomene na tebe neće proganjati. I možda opet sebe zavaravam misleći da ću te jednog dana preboleti, ali vredi pokušati. Anita mi je oprostila i ostala je pored mene uprkos bolu koju sam ja prouzrokovao. Želim da pokušam da je zavolim onako kako tebe volim. Toliko dugujem toj ženi koja me tako nesebično voli. I nikad ne mogu oprostiti sebi što sam je povredio na najgori mogući način. Želim to da ispravim, želim da joj umesto bola darujem sreću i ljubav. Želim da sa njom imam budućnost, jer me je ona vratila iz prošlosti. Naše prošlosti. Budi svoja Ema, koliko god ga volela. I ne odustaj od ljubavi, koliko god te ona plašila. Zbogom lepa moja devojčice.

Spustila sam telefom i otpila gutalj kafe. Bile su ovo reči pune emocija. I ako nisam želela, suza je sama kanula. Naša je prošlost bila lepa, ali u ovoj sadašnjosti svesno sam ga koristila i ako sam znala šta oseća prema meni. Povredila sam ga, a bio je neko ko je to najmanje zaslužio. Možda je ipak bila greška kada sam mislila da se posle ljubavi radja prijateljstvo. Ne možeš nekog voleti kao da ti je ceo svet, a onda tu ljubav umanjiti i pretvoriti u prijateljsku. Srce nema dugme koje možeš da pritisneš i promeniš kako ćeš nekoga voleti. Uzela sam telefon i od srca napisala.

📱Budi srećan, zaslužuješ to.

Udahnula sam duboko, a onda otvorila sledeću poruku. Srce mi je već sad treperelo od straha.

📱Koliko god te voleo , ljubav prema mom sinu je jača. Potreban sam mu sada Ema. Nije dobro. Otišli smo van Srbije na lečenje. Želim svom sinu da priuštim najbolje kad već mogu. I sve što želim jeste da ga opet vidim kako trčkara onako trapavo, sa osmehom na licu. Plašim se... toliko se plašim da ga ne izgubim. I toliko mi je potreban tvoj zagrljaj, da znam da nisam sam. Oprosti mi što te ne zovem, što sam odjednom nestao iz tvog života, ali ne mogu da budem sebičan, kada se borim za život svoga sina. Ne znam do kada ćemo biti ovde, ne znam kada ću se vratiti i zato ne želim da me čekaš. Bilo bi to previše da tražim od tebe. Volim te Ema i znam da ćeš me razumeti. Sada bar možeš shvatiti da su moja osećanja istinita i da nikad nisam hteo da napustim svoga sina zbog tebe. Sada možeš da budeš srećna. Jer tu sam, držim ga za ruku i čuvam ga dok spava. Budi dobra Ema.

Suze su se slivle niz moje lice. Da li sam ga ja to izgubila? Bilo je sve što sam samu sebe pitala. Nemo sam gledala u telefon, čitajući reči iznova i iznova. Da li se moja duša raduje što je pored svoga sina? I te kako. Zahvalna sam Bogu što me nije kaznio na taj način. Zahvalna što je sada pored njega. Ali da li sam znala koju cenu moram ja da platim? Jesam. Lagala bih kada bih rekla da nisam. Znala sam da mu nikada neću tražiti da bira izmedju nas dvoje i znala sam da će me prokleto boleti ako jednog dana ode iz mog života. Ali sam uprkos tome silno želela da odem i da ga zagrlim najjače što mogu. Bolela me je njegova tuga. Plašio me je njegov strah. Bila sam slomljena od tog bole. Nisam plakala što je otišao, plakala sam što nisam ranije shvatila neke stvari. Imala sam hiljadu pitanja, želela sam da znam šta je sa Vukom, ali nisam ništa pitala. Ćutala sam. Ne znam ni sama koliko. Ćutala sam i plakala, pokušavajući da isteram tugu iz svoje duše.

📱Čekaću te i buću sebična za oboje. Tu sam, koliko god daleko bio od mene. Volim te Petre, volim te isto gde god bili. I šta god da nas razdvaja.

Bilo je sve što sam mu poslala. Kafa se ohladila. Miris je ispario. Sedela sam sama, zidovi stana su me gušili. I sve je odjendom postalo nevažno u odnosu na ovu tugu. Moj život se razbio u komade. A birala sam, ovo sam sama birala. Ovo sam želela. Ovo sam i zaslužila. A onda me je tuga napusila. Bila sam tako ljuta na njega što i pored svega se drznuo da tako lako odustane od nas. Zar je stvarno mislio da sam se upšlašila i da ću te tako da mu kažem zbogom? Preživela sam čitav jedan brodolom da bi li mi rekao ne čekaj me. E pa čekaću te, ako treba do kraja života. Jer to ljudi rade kada nekog iskreno vole.