Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 26 ~

Konačno sam dobila otpusnu listu koju sam toliko dugo čekala. Zahvalila sam se doktoru, kao i sestrama na svemu što su učinili za mene. I obećala sam da ću se pridržavati svih saveta i da ću dolaziti redovno na kontrole. Doktor me je ljubazno ispratio do izlaza i dao svoju vizik karcitu sa brojem. Doktor Marko Kostadinović. Kardiolog i internista. Po prvi put od kako sam ovde primetila sam njegovu lepotu i zgodno telo. I ako sam mislila da je stariji, bio je približnih godina. Nije nosio burmu, ali to nije značilo da nije oženjen. Svakako bila sam mu zahvalna na svemu. Zamolila sam Jasminu da spakuje u kesu neki bolji viski i neki muški parfem. Pa sam mu tu kesu dala na rastanku, u znak zahvalnosti. Nije hteo da je prihvati, ljutio se na moju upornost. Ali na kraju je uzeo, pod uslovom da mu obećam da ćemo jednom izaći na piće. Obećala sam, šta god to značilo.

Jasmina je došla taksijem, nije se usudula da sedne u auto posle deset godina kako nije vozila. Začudila sam se što Magdalena nije došla ni jednom da me obiđe. Pitala sam Jasminu za nju, ali mi je ispričala da se nalazi na nekom ostrvu sa dečkom i da joj ništa nije rekla. Predahnula sam zbog toga. Sada mi najmanje treba njena histerija kada sazna za Petra i mene. Znam da haos nije prošao, da bura tek dolazi. Što sa njom, što sa samom sobom. Jaka sam za sada, ali ne znam koliko dugo.

I ako se nisam nadala, niti ga očekivala Petar je stajao ispred bolnice. Jasmina nije htela da se meša, pa je uzela torbu iz mojih ruku i sela u taksi vozilo. Stajala sam nepomično. Nisam znala da li da prođem kao da ga ne vidim, ili da mu pružim bar šansu da sebe opravda. Išao mi je u susret nesigurnim korakom.

Znala da se jednom moramo suočiti, pa sam udahnula duboko. Stao je ispred mene, ne pokušavajući da me zagrli ili dodirne. Držao je ruke u džepovima i cupkao nogom. Znala sam da je uplašen. Da je nervozan. Pomalo besan. Bila sam mirna, staložena, što me je iznenadilo. Mislila sam da ću poludeti kada ga vidim, da ću doživeti nervni slom. Ali nisam. Stajala sam ispred njega i čekala da čujem bilo koju reč iz njegovih usta.

- Izvini što ti nisam rekao. Nisam znao kako. Hteo sam mnogo puta, ali sam se plašio. Nisam znao kako ćeš to da prihvatiš. I nije imala pravo da ti kaže.. toliko sam bio besan na nju. Na sebe. Da ti se nešto desilo nikad to sebi ne bih oprostio. Ema, toliko te volim.. a toliko sam ti bola naneo.

Slušala njegov drhaj u glasu i gledala u te oči pune suza. Mojih suza nije bilo. Nisam osetila ništa sem ravnodušnosti. Izgubila sam volju za njim, za ljubav, za sve.

- Ne želim da te izgubim, ne mogu. Molim te Ema da mi oprostiš sve. Znam da nije lako, znam da me sada verovatno prezireš..

- Petre molim te, nema potrebe za tim. Kada je trebalo da mi kažeš istinu, ćutao si. Sada je za istinu kasno, kasno i za nas. Ispričala sam ti kako sam se osećala kada nas je otac napustio zbog druge, kada je tako hladno okrenuo leđa ženi koja ga je volela više od života i koja mu je podari dve ćerke koje nisu krive nizašta. Znao si koliko sam propatila zbog toga, znao si koliko me to boli i dan danas. A ipak si prećutao da imaš dete koje te je željno. Isto to dete koje pati kao što sam ja patila. Ali ja neću biti ta koja te od deteta razdvaja, koja krade tvoju ljubav od njega. Ja neću biti Mile. Žao mi je Petre zbog svega.

- Ema ja to dete volim i ne jednog trena nisam ga napustio. Sve što ti je rekla je laž. Uradila je to samo da bi mene zadržala, ali naša priča je pukla još pre tebe. Kriv sam što ti nisam rekao, ali mislio sam da nisi spremna još da čuješ istinu.

- Molila sam te da mi kažeš sve o sebi, molila sam te da ne ćutiš o tajnama. Kažeš da me voliš, ali Petre kad nekog voliš onda od njega ne kriješ stvari i ne ćutiš. Ti si mi prećutao mnogo toga. Prvo za kredit za koji me nisi ni pitao, a sada ovo. Šta je sledeće, imali još nešto što bi trebalo da znam? U stvari ne, ne treba više išta da znam jer smo mi Petre ispričana priča kojoj je došao kraj. Ako me već voliš onda idi svom detetu, onda voli svoje dete.

Krenuo je nešto da kaže, ali sam okrenula leđa i ušla u taksi. Sve što sam imala rekla sam mu, sve što je imao rekao je. Nekad nas istine ubiju, a nekad spasu. Ne znam da li me je ubila, ali znam koga je spasila. I žao mi je što je naša priča prestala da se piše kada sam ga zavolela. I žao mi je što sam mu ikad dozvolila da mi priđe toliko blizu, da bez njega ne mogu. Jasmina me je uhvatila za ruku i stegla jako. Pogledala sam je i u njoj sebe videla. Spustila sam glavu na njeno rame i po ko zna koji put u sebi proklinjala Mila. Tiho je izgovorila.

- Kad budeš spremna da o svemu pričaš, biću tu da te saslušam. I ako misliš da te osuđujem zbog nečega ili krivim, ne brini. Ti si moje dete i ne dam ja na tebe.

U tišini smo se vozili prema stanu. Svirala je neka muzika na radiju, a od svojih misli nisam ni čula pesmu. Beograd mi je izgledao tako tužno, ili je sve oko mene bilo tužno. Valjda tako biva kada se u nekog razočaraš. I da se ja pitam sada bih otišla u prvu kafanu, naručila dupli viski i pesmom lečila dušu. Ili bih možda otišla na krov zgrade popila koje pivo i nastavila dalje. Da bar imam snage da nastavim dalje. Da bar mogu svemu da se nasmejem u lice. Da sam bar toliko jaka kao što se pravim.

- Mama da li išta znaš o Milu i jesi li mu oprostila?

Izašlo je iz mojih usta pitanje koje sam svih ovih godina želela da pitam. Gledala je u daljinu i čini mi se da je svoje suze krila da ih ne vidim.

- Znam dušo, znam sve o njemu. I jesam, oprostila sam mu.. ne zbog sebe, već zbog vas. Vi ste te koje ste mi svih ovih godina bile snaga da idem dalje, da ne žalim svoju sudbinu.

- Imali li Mile još dece?

- Ima sina..

- Znači nas je napustio da bi imao drugi život, drugu ženu i sina. Da li je ikad zvao da pita za nas?

- Volela bih da jeste, ali nije.

- Ja neću da budem kao, a neću ni Petru da dozvolim da bude kao on. Neću.

- Znam dušo, znam.