Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 20 ~

Probudio me je njegov histeričan glas. Sanjivo sam pogledala na sat, ne znajući šta se dešava. Petar je stajao pored stola u uglu sobe i urlao na sav glas. Očigledno je da je primio poziv koji ga je uznemirio.

- Ne zanima me! Neću to da slušam! Nemanja rekao sam ti da idem na put, da neću biti par dana u Srbiji. To može da sačeka.

Po izrazu njegovog lica shvatila sam da se nešto dešava. Mrštio se, mlatio rukama. Objašnjavao se sa likom koji je bio sa druge strane veze.

- Zar je toliko hitno? Zar ništa ne može bez mene da se reši? Briga me šta hoće.. Čuješ li me, briga me!

Prekinuo je vezu i bacio telefon na pod. Nikad ga nisam videla tako besnog. Nisam mogla da se suzdržim, pa mi je prosto izletelo iz usta.

- Petre šta se dešava?

Trgao se, shvativši da me je njegovo vikanje probudilo. Odmahnuo je rukom i ljutito odgovorio.

- Život Ema, život se dešava...

Gledala sam ga kako besno pali laptop, kako lomi prste na rukama, uzdiše, hvata se za glavu.. Nešto se desilo, a to nešto ne želi da ja saznam. Čuti uporno, a ja uporno postavljam pitanja.

- Molim te reci mi, jel sve okej?

- Jeste, samo moramo da se vratimo za Beograd. Žao mi je.

- Nešto kriješ od mene Petre, vidim to po tebi.. zaboga miloga reci mi.. Valjda pred nama nema tajni ?

Upitala sam ga pomalo ljuta. Prišao je krevetu i seo pored mene. Uhvatala sam ga za ruku, svesna da mi ništa neće reći. Prećutaće. Slagaće. Ali nema veze, saznaću o čemu se radi, na ovaj ili onaj način.

- Ne brini, u vezi posla je. Poludeo sam jer su svi nesposobni. Ne vraća mi se za Beograd, lepo mi je ovde sa tobom... Ali.. jebeno ali!

Spušta usne na moje golo rame. Znam da se nešto desilo čim je onako poludeo, ali ne znam da li je to samo posao ili nešto više od posla?

- I kad idemo?

Upitala sam ga, sa nadom da će mi još nešto reći.. Sa uzdahom i tužnim izrazom lica odgovara je kratko i jasno..

- Večeras.

Ustala sam i ogrnula se belim satenskim ogrtačem. Krenula sam prema kadi, želeći da vratim vreme unazad, da još koji dan budemo u ovom raju. Pratio je svaki moj korak. Nisam progovarala. Ćutali smo oboje. Nisam bila tužna što idemo jer mi je Beograd po malo i nedostajao, ali bila sam tužna što napuštamo naše ljubavno gnezdo. Ali jača je bila briga od tuge. Mučilo me je to što krije. To što mu stoji na vrh usana a nikako da sklizne. Znala sam kad laže, mogla sam da osetim to i ako me je uporno ubeđivao da je sve u redu i da je samo posao u pitanju. Slušala sam objašnjenja kako mora sam da reši taj problem, kako ga iscrpljuje uloga vlasnika, kako ponekad poželi da sve to prepusti nekom drugom, a da on bude čovek iz senke. Slušala sam i znala sam da su to samo izgovori, ali nisam htela ništa da kažem. Ima vremena, pustiću ga da misli kako mu verujem.

Kada se punila vodom. Miris vanile se širio po sobi. Otvorila sam flašu šampanjca i sipala u kristalne čaše. Želela sam da još koji sat provedemo kao sve ovo dane koje smo ovde provodili.. Želela sam da se opet zaigramo i zaboravimo na svet koji postoji izvan ove sobe. Podigla sam čašu u vis i sa osmehom rekla:

- Ko jebe život, živeli!

Nazdravili smo sa osmehom. Stavio je čašu na ivicu kade i snažno me privukao sebi. Skinuo me je brzinom svetlosti. Ponovo sam stajala gola ispred njega. Posmatrao me je onim njegovim tajanstvenim pogledom. Uživala sam u tome. A onda je tiho šapnuo na uvo, dok mi se koža ježila od tog tihog, pomalo zanosnog i erotičnog glasa.

- Koliko si ti neverovatno nestvarna..

- Jesam li, Petre?

- Ne gledaj me tako, izludjuješ me.

Ponovo me je pribio sebi, ali sam se ubrzo iz tog zagrljaja odmakla. Ovoga puta me nećeš imati Petre. Ovoga puta ćeš naučiti da me gledaš, a nemaš. Zbunjeno je stajao pored kade. Gledao me je kako se igram sa penom. Kako ga mamim, dozivam. I svaki put kad je krenuo prema meni, prstom sam mu pokazala da mu nije dozvoljeno.

- Ne Petre.. uživaj u pogledu.

- Poludeću.. Nisi normalna..

Mogla sam da osetim koliko je samo bio uzbudjen. Koliko me je samo želeo. Mogla sam da čujem svaki njegov uzdah. Gutao me je očima. A ja sam uživala u toj igri. Ponovo se igramo Petre, ponovo. Bilo mi je zanimljivo da ga gledam tako nemoćnog. Tako izgubljenog u pogledu, u želji. Znala sam koliko ga uzbudjujem, znala sam kako reaguje na moje golo telo. Zato mi se igra svidela. Igra. Ili ipak kazna..

Ustala sam iz kade i laganim korakom koračala prema njemu. Kružila sam oko njega kao mačka oko miša. Mokra koža prekrivena penom. Gurnula sam ga na krevet, ne dozvolivši mu da me dotakne. Dodire ćemo ostaviti za kasnije. Sela sam i opkoračila ga, a onda uhvatila za ruke, stiskajući snažno želeći da mu stavim do znanja da ovu igru vodim ja i da je sada sve u mojim rukama.

- Pa da čujem Petre kakvu to tajnu kriješ?

Počeo je da se smeje. Nisam odustala od svoje namere, da izvučem iz njega sve što ćuti. Pre ili kasnije reće mi, znam.

- Jel vidiš šta mi radiš?

- Nisi ni svestan šta ću tek da ti radim..

Ljubila sam ga po vratu. Izludjivala dodirima. A onda sam ga pustila, jer sam i samu sebe izludela.

- Uživaš u ovoj igri Ema.. a ja ti to uživanje neću uskratiti.

Grizla sam usnu i gledala ga sa onom vatrom u očima. Sa njim sam svaku granicu svog ludila pomerela i svaki put kad sam mislila da moje ludilo nema kraja, desilo se suprotno. Početak ludala iznova i iznova. Sa njim sam sve ono što nikad nisam bila. Željna njegovog tela. Željna njegovih dodira. Njegovog znoja. Onog ludila u nama. One strasti koja teče venama. One vatre čiji sam plamen tako volela.

Tela su se spajala iznova i iznova, gladna jedno drugog. Nezasita. Uzdasi, stisak ruke, njegove usne, tela koja podrhtavaju, srca koja ludački kucaju.

- Koliko te samo volim luda ženo.. svaki centimetar tvog tela, tvoje usne, tvoje nežne dodire, tvoj šapat, tvoje ludilo, tvoje uzdahe, tvoje poglede.. Nikad nikog ovako nisam voleo.

Pričao mi je o ljubavi koju oseća, dok me je nežno mazio po golim ledjima. Imala sam utisak kao da se topim poput snega na suncu. Uživala sam u svakom dodiru i svakoj izgovorenoj reči. Uživala sam u bajci u kojoj sam bila princeza. U satima koji su sve brže prolazili. Znala sam da moramo da se spremamo i da uskoro krenemo, a tako mi se nije išlo. Plašilo me je sve ono što me čeka u Beogradu. Sva ona pitanja koja slede. Magdalena i njena reakcija. Njegov život. Starlete i sponzoruše. Poziv koji je primio. Tajna koja postoji. Sve me je užasavalo, ali znala sam jedno. Ja ovog čoveka volim i ništa me ne može od njega razdvojiti.

Kunem se u sve što imam, ovde u Parizu, u ovoj sobi sa pogledom na Ajfelovu kulu, ništa nas ne može razdvojiti.