Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 22 ~

- O pa ko se to vratio sa službenog puta?

Čujem Jovanu koja dobacuje sa pomalo sarkazma u glasu. Verujem da su se svi pitali gde sam to otišla i da sam ih sve zbunila sa fotografijom iz Pariza. Mogu da se kladim da sam bila glavna tema ovih dana.

Ulazim sa osmehom na licu. Javljam se ljubaznom čoveku koji obezbedjuje ulaz banke. U prolazu još nekim kolegama. Lepo je vratiti se ovde, medju ove ljude koje toliko dugo znam. Rešila sam da je bilo dosta odmaranja, poželela sam svoje obaveze i svoju kancelariju. I ako se Petar nije složio sa mojom odlukom i ako me je nagovarao da dam otkaz i da radim kod njega, kad hoću i koliko hoću nisam pristala na to. Bez obzira koliko ga želim u svojoj blizini mislim da nije dobra ideja da radimo zajedno. Bar ne još neko vreme. Ne želim da brzam ništa, jer se i ovako sa nama nikad ne zna. Misli mi prekida Jovana koja histeričnim glasom viče:

- Mislim da mi duguješ debelo objašnjenje za onu fotografiju iz Pariza! I sa kime si to išla?! Sram te bilo, kriješ od mene da imaš nekog. Samo da znaš da sam ljuta.

Prosto ne mogu da se ne nasmejem na ove Jovanine reči. Pokazujem joj rukom da bude tiša, i naginjem se prema njoj.

- Pa nikad mi nećeš poverovati kada ti ispričam. Ali sada nije ni mesto, ni vreme za to.. idemo kasnije na kafu pa ti pričam sve.

- Ali sve Emilija, sve!

- Obećavam sve.

Miris kafe koji opija. Taman na vreme, dva tri srka pa da počnem sa radom. Danas sam puna neke volje, dobrog raspoloženja.. sve mi je lepo i svi su mi lepi. Palim laptop i shvatam koji je datum. Odavno sam trebala da uplatim ratu za kredit. Trčećim korakom odlazim do Jovane.

- Zaboravila sam ratu za kredit da uplatim, evo ti račun, kucaj..

Dok čekam da popuni uplatnicu, gledam u telefon. Nije mi ništa slao od jutros. Možda još uvek spava. Kucam poruku, ali na pola poruke prestajem sa kucanjem.

- Ženo tebi je kredit otplaćen!

- Ma daj, mora da je neka greška. Probaj ponovo..

- Ema pobogu valjda znam kad je greška.. lepo piše ovde da je sve otplaćeno. Evo ti pogledaj i sama.

- Jovana nemoj me zajebavati, sa kojim parama da platim, da sam ih imala ne bih ni dizala kredi..

- Evo i broj računa koji je uplatio novac. Čekaj da vidim na kome se vodi.. neki Petar Veselinović.

Dah koji mi zastaje. Šok. Neverica. Petar? Ne, mora da je greška u sistemu. Nešto je kompjuter pobrkao. To je nemoguće. Gledam u ekran monitora i čitam slovo po slovo. On je ladno moj kredit otplatio. Sa kojim pravom? Bes u meni raste. Ne mogu da verujem.

- Čekaj Ema.. Petar je onaj lik što je bio sa tvojom Magdalenom?

Ne odgovaram ništa. Pokušavam da dodjem sebi.

- Ema nisi valjda sa njim?

- Jesam. Prićačemo.

Besno odlazim. Zatvaram vrata za sobom. Okrećem broj koji znam napamet. Govorna pošto koja se uključuje. A ne Petre.. nećemo ovako da se igramo. Ne, zapamtićeš ti mene. Dišem duboko. Uzimam čašu vode. Pozliće mi koliko sam besna. Zašto je to uradio? Zašto mi nije ništa rekao? To nisu male pare.. to je jebenih 55 hiljada evra.. to su pare koje ja nemam da mu vratim! Ako je on imućan ne znači da su svi. Ja se ne kupujem niti prodajem.. osećam da gorim. Osećam da mi je pritisak preko 200, šlogiraću. Ponovo ga zovem. Ponovo govorna pošta. Jao Petre izludjuješ me.

Hiljadu mejlova na koje treba da odgovorim. Telefon koji ne prestaje da zvoni. Papiri. Moje misli u haosu. Ja u haosu. Poruka da je pretplatnik ponovo dostupan. Zovem ga. Ne javlja se. Stiže poruka.

Ljubavi u haosu sam, žvaću te kasnije. Svratio sam do stana, nešto sam ti ostavio. Nadam se da će ti se svideti. Obuci večeras. Imamo lepo povod.

Ne odgovaram ništa. Bes samo raste u meni. Šta si mi još prećutao Petre...

***

Sedela sam u kafiću sa Jovanom. Sve sam joj ispričala. Bilo mi je potreban neko sa kime mogu ovaj teret da podelim. Da ispraznim sve iz sebe. Ćutala je i slušala. Znam da mogu da joj verujem i da sve što joj kažem ostaje izmedju nas. Pila sam drugu kafu za redom. Glava me je tako bolela. Bila sam ljuta, a u isto vreme i zbunjena. Odakle mu samo pravo da upravlja mojim životom? Pokušavam da pričam sa Jovanom, ali misli mi sve više lutaju.

- Znala sam da se nešto dešava izmedju vas, videla sam ja kako te gleda na onoj koktel zabavi..

- Ne znam kako smo se desilo ni kada smo se tačno desilo ali ne mogu da ti opišem ovaj osećaj..nikad to nisam osetila.

- Jel zna Magdalena za vas?

- Ne. Nisam joj rekla. Ali jednom će saznati.. plašim se tog trenutka, plašim se nje. Znajući kakva je neće mi to nikad oprostiti.

- Ma bre briga te. Nije on nju prevario sa tobom zar ne? Šta sad ako je bio sa njom, pusto to..

- Nije je prevario, ali znam da je nju ostavio zbog mene. A znaće i ona to. Pa kad ponos u njoj poraste mislim da više neće ni reč progovoriti sa mnom. A ovamo ne znam šta da mislim toliko sam ljuta na njega zbog kredita. Nije imao pravo to da uradi. Nisam sa njim zbog jebenog novca. Nisam mu to tražila ..

- Pa šta će da radiš?

- Ne znam, više ne znam ni sam šta radim od svog života... U Parizu je sve bilo divno i znala sam da će me ova realnost ovde ubiti. Znala sam da će sve da prestane kada se vratimo.. ko zna šta je još sakrio od mene.. ko zna šta sve ne znam...

- Ajde mi da drmnemo nešto jače od kafe.

- U pravi si.. treba mi neka žestina..

- Gledaj sad to sa pozitivne strane možeš da daš otkaz ..

Dobar vic Jovana. Gledam na sat. Pa u telefon. Još uvek me nije zvao. Ne znam u kakvom je haosu, ali nema već haosa od onog što ga čeka. Neću mi prećutati. Ne mogu. Nije ni svestan šta je uradio. Mora da shvati da nisam poput devojaka na koje je navikao. Ne želim njegov novac, njegove poklone. Ne želim da budem ničija sponzoruša. Sve što imam stvorila sam svojim rukama. Svojim radom. Nikad nisam dozvoljavala da mi neko plati ni šolju kafe u kafiću. A sad? Sad mi čovek koga volim plaća kredit. Sad me čovek kojeg volim kupuje. Ne. Tražiću da se poništi uplata. Insistiraću da mu se vrati novac. Ako treba na kolenima ću moliti direktora da mu vrati te pare. Ne želim da mu dugujem. Taj stan sam kupila sama. Sebi. Ali taj stan je on otplatio. Koliko sam besna. I ne razumem koji djavo mi se sad ne javlja. Šta krije od mene? Šta se dešava? Pomisliću na najgore.

Otišli smo u Pariz sa idejom da se bolje upoznamo, a ja ga i dalje ne poznajem. Ne znam koje su mu namere, ne znam čime se sve bavi. Znam samo ono što je želeo da znam. I ako ne želim tako da se osećam, ali on je za mene i dalje stranac. Stranac kojeg volim sve više i više.