Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 23 ~

Ušla sam u stan sa takvom glavoboljom. Posle treće čaše vermuta prestala sam da brojim. Shvatila sam da se moj bes gasi sa svakom novom čašom tog slatkastog pića. Gasio se polako, poput vatre koja još uvek negde tinja.

Pričala sam Jovani o svojim osećanjima i emocijama. O čarobnom Parizu, o jutrima sa pogledom na kulu, o dugim kupkama uz kafu, o količini nežnosti koju mi je pružao i o ljubavi koju sam osetila. Otvorila sam joj se kao nikad nikom u svom životu. Želela sam da iz njenih usta čujem bilo koju reč koja će me smiriti. Koja će mi potvrditi da ovo nije bajka koja se upravo ispričala. Ne sumnjam ja u svoja osećanja, ali počinjem da sumnjam da je išta od ovoga bilo stvarno i iskreno.

Danas sam shvatila da me je kupio, da me je platio. Pa mi više ni taj Pariz nije čaroban. Ni jutra, ni ona soba, ni zelena satenska svila. Osećam se tako bedno. Osećam se kao da sam jedna od onih kojima je plaćao noći. Osećam se tako prljavo, da mi je muka od sopstvene kože i mirisa.

Ugledala sam na ivici stola kutiju sa crvenom ružom. Otvorila sam prozor širom i bez trunke razmišljanja samo je bacila kroz prozor. Ružu sam ostavila, onakvu poluuvelu.. Bilo mi je zlo od svakog njegovog poklona. Nisam mu se ni javila, a zvao me je do sada jedno 10 puta. Pisao je poruke. Nisam odgovarala. Znam da će doći na ova vrata svake sekunde. I pustiću ga da udje na ista ta vrata kao i uvek, samo što će mi ove noći dati odgovore na sva prokleta pitanja. Moram da znam zašto to uporno radi, zašto od mene pravi sponzorušu.. Moram da znam zašto mi radi iza ledja, zašto o tome ćuti, zašto krije od mene kada sam mu rekla da sve što tražim od njega jeste istina i iskrenost. Ne želim iznenadjenja, ne želim laži .. Ne mogu ja to tako. Ne mogu. Ponovo telefon koji vibrira. Poruka koja stiže. Telefon koji gasim. Ne mogu da čitam, niti me zanima šta u njima piše.

Presvlačim se u pidžamu. Samo želim da se pokrijem preko glave i utonem u san. Da zaboravim ovaj trenutni horor. Skidam šminku sa lica i umivam se. Gledam u svoj odraz u ogledalu. Pitam se šta radim od svog života. Nisam ovo zaslužila. Trebalo je da nadjem muškarca koji će mi biti mirna luka. Sa kojim ću graditi budućnost držeći ga za ruku i koračajući istim korakom. Našla sam muškarca, samo što ne koračamo istim korakom. Ne znam ni da li još uvek koračamo ili jedno drugo vučemo za rukav. Zvono na vratima. Došao je.

Nevoljno otvaram vrata. Gleda me upitnim pogledom, pomalo zbunjen.

- Što mi se ne javljaš, preprašio sam se na smrt da ti se nešto nije desilo..

Gleda okolo i shvata da nema kutije. Gleda ružu koja stoji na stolu. I par latica na podu..

- Nisi otvorila poklon? Jesi dobro ? Nešto si mi čudna..

Gledam u njega, bez glasa. Smišljam u glavi šta da kažem, a šta da prećutim. Razmišljam da li da se pravim luda i da vidim do koje granice je sposoban da ide.. želim da prećutim, ali ne mogu. Bes koji je ponovo buknuo. Plamen koji se nije ni ugasio.

- Zašto Petre uporno to radiš?

- Šta Ema?

Gleda u mene zbunjeno.

- Praviš me kurvom eto!

Glas koji mi je pukao.

- O čemu pričaš pobogu?

- O jebenih 55 hiljada evra koje si ti otplatio! Eto o čemu pričam Petre. I šta si mislio da nikad neću saznati?

- Čekaj Ema, da ti objasnim.

- Zašto mi nisi rekao, zašto me prvo nisi pitao? Kada ćeš već jednom da shvatiš da se novcem ne može sve kupiti.. a ti uporno pokušavaš moju ljubav da kupiš! E pa vidiš lepi moj, moja ljubav nije na prodaju i nema tog kredita i tih para kojima bi mogao da je otplatiš.. to što si uradio nisi smeo nikad da uradiš! Ja nisam kurva i meni tvoj jebeni novac ne treba. Ne trebaju mi ni pokloni, ni haljine, ni parfemi.. Ja nisam lutka koju ćes ti da oblačiš kako hoćeš.. ako te je sramora što nisam imućna kao ti onda nemaš šta da tražiš sa mnom.. I utuvi u svoju glavu ja tebe nisam zavolela zbog novca i tvoj novac mi ne treba!