Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 7 ~

Kao za inat cele noći nisam oka sklopila. Negde oko četiri, tamo pred zoru ustala sam i skuvala kafu. Nikad do sad u svom životu nisam ustala tako rano da bih pila kafu. U stanu je bilo poprilično tiho. Sa ulice je dopirao zvuk po nekog automobila. Beograd je spavao. Sedela sam na terasi i gledala u nebo puno zvezda. Otpila sam po koji gutalj kafe, ali posle onog vina kafa mi nije prijala. Pila sam je, ali je više ona mene pila. Nemir me je sve više obuzimao. Imala sam neki čudan osećaj, koji nisam znala da objasnim. Mučila me je krivica. Mučio me je strah. Mučio me je on. Pokušavala sam samoj sebi da odgovorim na neka pitanja, ali ni sama nisam znala šta je u tome istina. Da li lažem sebe kada pomislim da je ovo samo obična igra ili je ipak nešto više od igre? U kom trenutku smo se desili mi? I kakva je ova naša priča?

Bilo mi je zanimljivo na početku, priznajem.. ali sada više nije. Sada ovo postaje opsesija. Bolest. Patologija. Ne znam ni sama. Malo više smo se opustili. Malo smo zalutali na putu. Malo smo skrenuli sa puta. Iz dana u dan sve mi više šeta mislima. Ne mogu da ga izbacim iz glave. I svaki put kada ugledam njegovu poruku na ekranu telefona srce mi tako zaigra. Pa me neka čudna tahikardija obuzme. Imam utisak da će svakog časa srce da izadje iz grudi. Počela sam i da ga sanjam. Da u svojoj glavi smišljam razne scenarije. Radim sve ono što nikad nisam. Oblačim se provokatnije. Šminkam se svaki dan. Objavljujem fotografije i opise njemu posvećene. Kao da sam neka nezrela klinka, a ne devojka koja treba da misli na porodicu, decu, ozbiljnu vezu. I ne znam šta mi je uradio, ali znam da ovo mora što pre da prestane. Ne želim nikog da povredim. Koliko god se Magdalena i ja loše slagale, ne mogu tako nešto da joj učinim. Bez obzira na sve ona je moja krv, a krv se ne izdaje tako lako. Pogotovo ne zbog jednog muškarca.

Razmišljala sam dugo o svemu, ali drugačije rešenje nisam imala. Blokirala sam ga na instagramu. Moramo da se distanciramo. Šta god da postoji izmedju nas, kakva god privlačnost ili strast nikom neće dobro doneti. Ovako je najbolje. Bez kontakta. Bez poruka. Bez posvećenih opisa. Bez ičega.

Zoru sam naravno dočekala budna. Izgledala sam ispijeno. Podočnjaci su mi bili do poda, a u licu sam bila bleda kao kreč. Zaista sam se osećala iscrpljeno. Kada mi se alarm aktivirao u šest pripala mi je neka muka. Nije mi se išlo na posao. Bila sam mrzovoljna. Istuširala sam se ne bi li malo došla sebi. Ali ni to mi nije pomoglo.

Obukla sam uniformu, ali sam na košulju prosula puder. Unervozila sam se iste sekunde. Nije mi bio dan. Nisam bila sva svoja. Presvukla sam se i shvatila da ću zakasniti. Istrčala sam iz stana kao da me neko juri. Naravno gužva me je uhvatila. Psovala sam svima sve po redu. Kada sam mislila da stvar ne može biti gora, sačekao me je parking. Skoro 20 minuta sam tražila slobodno mesto. Već sam bila na ivici živaca. I eto umesto u osam da budem na svom radnom mestu ja sam bila pola sata kasnije. Sva sreća pa niko nije ni primetio.

Skuvala sam odmah duplu kafi. Ali nisam imala vremena ni da je popijem kako treba. Stranka za strankom je dolazila. A ja sam pucala po šavovima sve više i više. Danas nisam bila ljubazna kao obično. Danas sam bila nadrkana. Besna. Bez strpljenja za dodatna pitanja. Gospođa me je opsovala. Opsovala sam i ja nju. Ne znam koliko puta sam u sebi pomislila, bolje da nisam došla danas. Sve mi ide kontra. Do kraja dana nekog ću ubiti.

Gledala sam na sat, ali vreme kao za inat da je stalo. Želela sam da uzmem stvari i da istim onim trčećim koracima istrčim iz zgrade kao jutros kad sam trčala u nju. Niko od kolega mi se nije obraćao. Valjda su shvatili ljudi da nisam dobre volje. Jovana danas nije radila. Inače bi mi se ona popela na glavu sa svojim pitanjima i podpitanjima. Telefon nisam palila. Nije me zanimalo ništa. Znala sam da je na blok listi i da nema načina da dodje do mene. Niko drugi me nije ni zanimao.

Posle ne znam ni sama koliko obavljenih razgovora počela sam da pišem izveštaj za danas, ali sam ubrzo shvatila da ništa od onoga što sam treba da uradim nisam. I taman kada sam pomislila na ono što sleduje telefon je zazvonio. Udahnula sam duboko, pokušavajući samu sebe da smirim. Javila sam se, onako nezainteresovano. Sa druge strane veze bio je direktor. Promuklim glasom rekao je:

- Emilija gledao sam izveštaj za danas. Verovatno imaš dobar razlog što je on za razliku od predhodnih mnogo lošiji. Neću da ulazim u tvoj privatni život, ali ukoliko se ovako nastavi, biće ti odbijeno od plate 10 posto.

Mogla sam da osetim kako mi krv ključa i kako gorim u licu. Da nemam kredit svašta bih mu odgovorila na ovih njegovih deset posto, ali sam se jedva suzdržala.

- Direktore, nekad nije do nas. Nekad je i do klijenata. Ne odgovaraju svima naše usluge.

- Naravno Emilija, zato i radimo na poboljšanju istih. Ali čisto moram da vas podsetim da svaki zaposleni mora da ostvari određuju mesečnu kvotu. Pa ako nije do vas, nego do klijeneta vi se potrudite da to poboljšate. Ukoliko imate neka pitanja slobodno možete doći na informativni razgovor.

Prevrnula sam jedno deset puta očima. Puno mi on pametuje. Juče postavljen na rukovodeći mesto, a danas kao da je predsednik države. Joj Ema, sa kakvim ti budalama radiš.

- Naravno direktore.

- Nastavite sa radom, ovo je bila samo mala motivacija. Prijatan dan vam želim.

- Takodje direktore.

U stomaku mi se sve sve prevrnulo. Glava me je zabolela. Samo mi je ovo falilo. Diši Ema, diši. Ovo je samo loš dan. Ovo je samo loš dan.. Proće... Ponavljala sam u sebi.

Izašla sam u hodnik, ne bi li malo proluftirala mozak. Ispred moje kancelarije nije nikog bilo. Mogla sam da odahnem. Taman kad sam prišla automatu sa vodom, čovek iz obezbeđena me je potapšao po ramenu i rekao:

- Koleginice imate stranku. Čeka vas u kancelarije.

Divno. Klimnila sam glavom i uputila sam prema sobi broj 19. Mojoj čuvenoj kancerariji. Otvorila sam vrata, ali srce mi je iste sekunde prestalo da kuca. Ispred mene je stajao Petar.

- Šta ti radiš ovde?

Pitala sam ga iznenadjeno. Pogledao me je, prošao prstima po kosi i smireno rekao.

- Zbog čega sam na blok listi?

Nasmejala sam se njegovom pitanju, pomisleći ko je u ovoj priči lud..

- Slušaj Petre nemam vremena za gluposti.

- Odgovori mi Ema, zbog čega?

Upitao me je uvredjenim glasom, sa nekom ljutnjom u pogledu. Nisam bila raspoložena pa sam mu drčno odgovorila.

- Kao prvo nemam razloga da ti se pravdam. Kao drugo ti si bio sa mojom sestrom i kao treće ti i ja ne postojimo.

- Ti stvarno nisi normalna. Ponašaš se kao klinka, blokiraš me tu. Umesto da mi kažeš sve to u lice.

Glas mu više nije smiren. Deluje iznervirano. A i ja sam sve više. Ovo mi je došlo kao šlag na tortu.

- Pa eto rekla sam ti sad. Problem rešen.

- Ti misliš da ćeš tako pobeći od mene?

- Ja ne bežim Petre.

- Mislio sam da nisi kukavica.

- Ma misli bre šta ti se misli. I šta si se nakačio na mene?

Glas mi je pukao. Do ovog trenutka sam iole vladala sobom i svojim živcima, ali od ovog trenutak sam pukla skroz na skroz. Valjda je to bila ona kap koja je prelila času. Gledala sam u njega dok su mu se boje u licu menjale. Stegao je pesnicu i činilo se kao da će sve po kancelariji da porazbija.

- Znači ovako igramo?

- Ja se Petre ne igram. I ako sam se igrala, više mi se igra ne svidja.

- Kako želiš Ema. Ti gubiš.

- Ništa ja ne gubim Veselinoviću, već si ti navikao da imaš svaku pa ti je ovo odbijanje malo poremetio ego.

Nasmejao se cinično. Izgleda da sam mu ubola tačku. Ne znaš ti Petre na koju psihijatru od žene si naleteo. Tek ćeš da vidiš šta je ludilo..

Bez reči se okrenuo i otišao. Zatvorila sam vrata za njim i sela u fotelju. Neka me je vrućina spopala. Osećala sam se kao da gubim tlo pod nogama. Kao da ću svakog časa pasti u nesvest. Puls mi je bio ubrzan. Mogla sam ga osetiti i bez pipanja. Znoj mi se slivala niz ledja. Pogledala sam na sat. Još 15 minuta i bežim iz ovog pakla. Zaključaka sam vrata, u slučaju da se vrati.

Žao mi je Petre, ali naša igra se ovde završava.