Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 31 ~

Ranije sam izašla sa posla. Otišla sam kod frizera, da operem kosu i da me isfenira. I ako sam ishitreno pristala na večeru sa doktorom, moram da priznam da se ipak radujem tom susretu. Ne želim ništa specijalno da se spremam, jer nemam nikakvu ambiciju od odlaska na tu večeru. Kod frizera idem samo zato što me mrzi da sama perem kosu i da je sušim. Bar to zadovoljstvo mogu samoj sebi da priuštim. Jovana me je ceo dan ispitivala šta ću da obučem, gde idemo, kad idemo i ostala dosadna pitanja. Nisam mogla da joj objasnim da ne idem na dejt nego na običnu večeru i to više iz znaka zahvalnosti za sve. Ne znam ni šta ću da obučem, ni gde idemo. Ali ko da je to bitno?

Posle dva sata čekanja u salonu i još pola sata frizeraja konačno sam došla u stan. Tako me nešto umara ova guža u Beogradu. Osećam se kao da sam peške išla kroz ceo grad, a ne kolima. Skuvala sam sebi kafu i odlučila da danas naručim neku klopu. Nisam mogla ništa da kuvam iz dva razloga. Prvi je što mi se nije kuvalo, a drugi nisam želela da se osećam na zapršku. Mada danima mi je kuhinja netaknuta. Pomalo sam se ulenjila, ali imam pravo na to, zar ne?

Mi žene smo čudna bića. Sve se nešto od nas očekuje. Idi na posao, budi lepa, budi nasmejana, budi zgodna. Kuvaj, peglaj, peri veš, peri sudove, briši prozore, usisavaj. Budi žena, budi majka. Budi dobra u krevetu.. ponekad se zapitam zašto me Jasmine nije rodila kao muško. Lakše bi mi bilo kroz život.

Upalila sam laptop i pustila muziku. Imala sam nekoliko novih mejlova, najviše od direktora. Nisam mogla da odgovaram na njih. Petak je. Imam i ja dušu da odmorim. Sela sam da popijem kafu. Sve mi više prija da je pijem sama. Ćutim i uživam u njenom uksu i dejstvu. Nisam verovala kada su mi pričali da kafa stvara zavisnost i da ako je ne popiješ odmah ti se spava, nisi sav svoj i ostale gluposti. Sada mogu i sama da potvrdim da je kafa definitivno jedna vrsta zavisnosti koje ne želim nikad da se odreknem. Nekako mi prija i smiruje mi. Od kako sam prestala da pijem vino pred spavanje, sve više pijem kafu. Ali bože moj, živ čovek mora da ima neki porok. Moj je kafa i naravno loš izbor muškarca.

Ne mogu da izbacim iz glave zadnje Petrove poruke. I pitam se do koje granice ide taj njegov cinizam. Taj njegov ego koji ne može da shvati da je pogrešio. Razumem da je odrastao u bogatoj porodici i da je imao tu sreću da sve što poželi dobije. Shvatam da je izrastao u lepog i zgodnog muškarca i da je lepak za ženski rod, shvatam da je pun samopouzdanja ali taj njegov narcizam ne mogu da shvatim. Možda kada nauči da više nije dete koje dobija sve što pokaže prstom nauči neke stvari. Dosta Ema. Dosta o njemu više.

Zvono na vratima. Dostavljač hrane. Konačno, već su creva počela da mi krče. Ogladnela sam. Mmm.. miris sveže pečene pice se širi po stanu. Gledam na sat. Imam vremena da se spremim. Ne žurim nigde.

***

Obukla sam haljinu koju sam skoro kupila na nekom sniženju u Zari. Maslinasto zelena, malo duža. Stavila sam minimalno šminka, jer me u poslednje vreme mrzi i to. Naravno okupala sam se u parfemu kao što uvek radim. Ne znam da stavim malo, već pola bočice parfema potrošim kad idem negde. Našla sam neke sandale sa manjom štiklom, koje nisa godinama obukla. I sve u svemu za nekih 15 minuta ja sam bila spremna. Moram da priznam nikad se brže nisam spremila. Bilo je oko 18:30. Znala sam da ću ga čekati i da sam poranila sa spremanjem. Gledala sam na sat, i odbrojavala minute. A onda mi je stigla poruka.

📱Ako je dama spremna, njen princ u crnom audiju čeka ispred ulaza zgrade.

Nasmejala sam se i krišom pogledala kroz prozor. Izgleda da je doktor bio malo više nestrpljiv kad je ovoliko poranio.

📱Dama upravo izlazi iz svoje palate.

Zaključala sam stan i laganim korakom sišla niz stepenice. Čekao me je pored kola. I kao da po prvi put upoznajem ovog muškarca, kao da ga nisam ranije videla u zelenoj uniformi i belom mantilu. Prišao mi je laganim hodom, pun samopouzdanja. Mirisao je na kilometer.