Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 14 ~

Izludeću. Pucam od besa. Ladno je okačio fotografiju sa novom sponzorušom iz kluba. Ne, ja ovo ne mogu. Na šta ovo liči? Ko je u stvari on? Šta sam mu ja? Šta smo mi? Ne znam više ni koju ulogu igramo u ovoj našoj priči. Ne znam više ni kojim tokom ova priča teče. Čas dolazi na moja vrata i skida mi zvezde sa neba svojim slatkim rečima. Čas je hladan, odsutan, tudji. Čas me grli, čas me tera od sebe. Besna sam toliko. Sa kojim pravom se tako ponaša?

Dodje jedno veče, pa ga nema narednih sedam dana. Niti se javlja, niti dolazi. Ćutala sam sve vreme. Nisam htela ni ja da se javim. Nisam htela da mu dajem povod da pomisli da mi nešto znači. Ne znači mi. Lažem. Znači mi. I to mnogo. Ali neću preko svog ponosa. Neću. Koliko god moje telo vapilo za njegovim dodirom. Koliko god moje usne žudele za njegovim poljupcima. Koliko god moje oči plakale za njegovim osmehom.. Neću. Ako on može tako da se ponaša prema meni, mogu i ja da budem tri puta gora od njega. Mogu. I hoću.

Otvaram orman, vadim sve haljine koje imam. Oblačim jednu, drugu, treću. Ne, ni jedna nije dovoljno dobra. Ni jedna ne blista na meni. Pokušavam da se našminkam. Stavljam tonu pudera. Stavljam karmin boje trešanja. Ponovo oblačim haljinu. Obuvam štikle. Ne, neću te. Moram neke lepše. Hiljadu stvari oko mene. Haos svuda oko mene. Haos u meni. Jačina besa sve jača. U meni kuva. Nemir. Jeza. Ponovo oblačim iste sandale.

Zovem taksi. Izlazim iz stana sa osmehom. Osmeh koji nestaje u vozilu taksija. Lik koji me pita za adresu. Ne znam ni gde idem. Ne znam ni šta radim. Odgovaram kratko. Pomalo konfuzno. Osećam zbunjeni pogled taksiste. Ne progovara, vozi u tišini. Ulazim na njegov profil. Nova fotografija. Lokacija. Govorim taksisti da me vozi do kluba. Idem da ga pogledam u oči, da mu se nasmejem u facu, da ga napravim ljubomornim. Idem da mu se svetim za ovaj nemir u meni.

Smejem se u sebi. Plače mi se. Eksplozija mojih živaca. Stanje ludila. Taksi staje. Izlazim podignute glave. Idem, samo ne znam kome. Sama sam. Niko me ne čeka. Nema veze. Ulazim u klub kao da sam osvojila svet. Osmeh koji ne skidam. Bes koji me obuzima. Želja za osvetom sve veća. Tražim ga u masi ljudi. Ne vidim ga. Oko mene milion lica. Klinke pijane, frajeri sa roleks satovima. Muzika koja je preglasna. Aca Lukas koji peva. Sedam za šank. Rukom dozivam konobara. Jedva ga čujem kad pita šta pijem. Duplo viski. I dalje ga tražim pogledom. Do mene seda lik u beloj košulji sa teget kravatom. Gleda me. Dižem čašu i nazdravljam. Primiče mi se. Pita me šta pijem. Odmahujem glavom. Ne želim alkohol, želim njegove usne. Želim osvetu.

Pali cigaretu. Oblak dima oko mene. Otpijam još jedan gutalj viskija koji lagano klizi niz moje grlo. Podiže času da nazdravimo. Lukas koji peva ' Kafanu na Balkanu' . . Pevam dok mi se u očima skupljaju suze. Osećam ruku oko struka. Lik sa kravatom. Opasno me nervira ta kravata. Skidam je i mašem sa njom uz stihove pesme. Otkopčava gornje dugme košulje. Miriše na njega. Ustajem da igram sa njim. Uvijam se uz njega kao striptizeta oko šipke. Igram predstavu. Samo publike nema. Pevam sve glasnije uz :

♬ ♪ ♬

Daleko si, daleko si,
neko te drugi ima.
Daleko si, daleko si,
prava sa pogrešnima.
Daleko si, daleko si,
i negde na dnu čaše
možda te srce nađe
tek onda progledaće.

♬ ♪ ♬

Krećem prema šanku po još jednu čašu viskija. Pravim fotku sa kravatom sa kojom bih se samo obesila. Kačim fotografiju sa opisom Al' noćas, daleko si.

Smejem se i otpijam gutalj hladnog viskija. Viski koji gasi vatru u meni. Lik mi prilazi sa ledja i ljubi me u golo rame. Koža koja se ježi. Ne od njegovih usana i poljupca, već od želje za nečijim drugim usnama. Nemam pojma ko je. Ne znam mu ni ime. Okrećem se prema njemu i ljubim ga. Ljubimo se dok igramo.

Okrećem se i shvatam da me celo veče gleda.. Jasno sam mogla da ga vidim u ćošku separea. Gledao me je istim onim pogledom kada smo se prvi put sreli. Nasmejala sam mu se u facu besna i uhvatila neznanog lika za ruku. Krenuli smo prema kupatilu. Dobro sam znala šta radim. Isključila sam telefon jer sam znala da će uslediti poruka. A njegove poruke mi nisu bile potrebne. Ne reči koje se napišu pa izbrišu. Već oči u oči i iskrenost.

Ušla sam u žensku kabinu dok me je lik čekao ispred. Popravila sam karmin, stavila još malo parfema i spustila bretele na haljini. Krenula sam da izadjem sa željom da mu ovo veče upropastim.. Ali čekao me je ispred vrata.. I pre nego što sam uspela da uhvatim lika sa kravatom, uhvatio je on mene za ruku i ugurao nazad u kabinu.

- Šta radiš to ludaku?

Besno me je gledao. Bio je crven u faci. A njegova ruka me je sve više stezala oko zgloba.

- Zašto praviš kurvu od sebe kad to nisi?

- Ma jebi se Petre!

Besno sam mu odgovorila. Toliko sam bila ljuta na njega da sam poželela da mu udarim šamar. Da ga gurnem od sebe i da ga više nikad ne vidim.

- Zbog čega ovo radiš?

- Možda zato što te nema jebenih sedam dana, ni da se javim, ni da dodješ.

- Pa si odmah doletela da se ovde ljubakaš na moje oči? Misliš da mene to boli? Da ćeš tako da me povrediš?

- Ti si jedno govno!

- A ti se ponašaš kao neka klinka u pubertetu. Odrasti već jednom Emilija!

- Ako te već briga šta ja radim, zašto si doleteo za mnom? Šta je, uplašio si se da će me još neko pored tebe imati?

Ćuti. Ne progovara. Bes koji bukti u nama. Poubijaćemo se ako ovako nastavimo.

- Šta je Petre? Pojela maca jezik?

- Ti si moja, jel ti to jasno?

- Ali si zato ti svačiji! Šta si mislio, da dodješ kad nemaš kome? Da ću ja da sedim i da te čekam.. Da ću da ćutim i da ti se nadam? Ne Petre, prevario si se. Nisam ja kao te tvoje fufice sa kojima se svako veče provodiš..

- Imam svoje razloge zašto se nisam javljao.

- Baš me zanima koji su to razlozi. Plavuša ili ona brineta?

- Ti! Ti si jebeni razlog! Ne znam kako da ti pridjem više.. Ne znaš ni sama šta želiš. Bežiš od mene, a ovamo me progoniš. Tako si hladna prema meni..

- Pa si tako lako odustao od svega.

- Izludeću Ema, ne mogu bre.. Nisi normalna.. A nisam ni ja.

- E pa drago mi je da smo se konačno upoznali, ali je ovde kraj svega Petre. Nemoj više da ti je palo na pamet da dodješ na moja vrata. Završili smo svaku priču. Sad slobodno juri za onim kurvama..

Suze koje više ne mogu da zadržim. Bes koji se pretvara u očaj. Guram ga od sebe i izlazim iz kabine. Istrčavam iz kluba uplakana. Šta sam ja od sebe uradila.. Šta sam sebi dozvolila. Koračam, ni sama ne znam kuda. Idem što dalje od njega.

Palim telefon. Brišem njegov broj. Brišem ga sa liste prijatelja. Brišem ga iz života. Gotovo je. Brišem suze. Sedam na klupu. Noge koje ne osećam. Izuvam se. Okrećem broj i čekam da se javi. Zvoni do kraja.. Ne javlja se. Gledam na sat, kasno je. Mora da spava. Prekidam. Ustajem sa klupe i krećem bosa. Koračam sva slomljena. Koračam dok zora sviće. Dok se ulice spremaju za još jednu gužvu. Još jednu nedelju u gradu Beogradu.

Šminka koje više nema, kosa koja miriše na dim, haljina koja me steže, sandale koje bih najradije bacila u prvu kantu. Kravata koja stoji oko moga vrata. Smejem se. Sebi. Njemu. Liku sa kravatom. Ovoj predstavi. I ovom životu. Smejem se kao najveći ludak dok ljudi prolaze pored mene i sažaljivo me gledaju. Da oni samo znaju za ovo moje ludilo u srcu.. Za ovaj haos u životu.. Možda bi me neko od njih i zagrlio.. Jer sažaljenje mi ne treba, toga imam na pretek. Samu sebe žali...

Gotovo je Petre. Samo ne zna do kad.. Do nekog sledećeg puta. Dok nas ulice ponovo ne spoje. Dok se ne sretnemo pa ponovo jedno u drugo zaljubimo.

Gotovo je Petre.