Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 25 ~

Probudila sam se očigledno u bolnici. Shvatila sam to po aparatima koji su uporno pištali. Sve oko mene je bilo belo. Medicenske sestre na svakom čošku, infuzija koja je tekla, hiljadu kablova oko mene. Pomešani miris alkohola i joda. Nisam znala šta mi se desilo. Sećam se samo da sam osetila jak bol u grudima, a posle toga ništa. Verovatno sam se onesvestila. Glava me je užasno bolela. Ležala sam između dva paravana. Nisam mogla da shvatim gde se tačno nalazim. Imala sam i kiseonik na licu.

- Pa ko se to nama probudio?

Čula sam duboki, promukao muški glas. Ponovo sam otvorila oči, a ispred mene je stajao doktor srednjih godina, sa ponekom sedom u kosi, u belom mantilu. Mirisao je na neki jak muški parfem. Pogledala sam ga zbunjeno, tražeći u njegovom pogledu odgovor šta mi se desilo.

- Kako se osećate Emilija?

- Zbunjeno doktore, ne znam šta mi se desilo.

- Dobro, polako, sve je to normalno. Recite mi čega se zadnjeg sećate?

Sklopila sam oči i setila se svega. Ponovo me je zažigalo u grudima. Pogledala sam u doktora, koji je gledao EKG traku. Strpljivo je čekao moj odogovor.

- Sećam se da sam čula neke loše vesti koje su me potresle. Zatim oštar bol u grudima i nakon toga kao da se sve gubi. Recite mi doktore, šta mi se desilo?

- Pa Emilija još uvek nemamo tačnu dijagnozu, moraćemo da obavimo još par dodatnih testova. Moguće da vas je ta vest toliko pogodila, da ste izgubili svest od jakog šoka i stresa. A sa druge strane postoje neke promene na EKG traci, što ukazuje da ste možda imali blaži oblik infarkta, što u vašim godinama nije tako često. Opet kažem nismo sigurni, ali ćemo znati tek kad odradimo dodatna ispitivanja. Do tada morate ostati u bolnici, mimo stresa. Da li smo se razumeli?

- Jesmo doktore, hvala Vam.

Bila sam jako pospana, verovatno od lekova koje sam dobila. I čini mi se pre nego što sam zaspala, da sam čula Petrov glas. Kao kroz maglu videla sam doktora kako mu objašnjava nešto.

- Ne brinite gospodine Petre, biće ona dobro, samo je moramo pustiti da se odmori.

***

Ne znam tačno u kojoj se bolnici nalazim, nisam do duše ni pitala. Znam da sam smeštena na odeljenje kardiologije zbog nekih promena na srcu. Ne znaju još uvek šta mi se desilo, kaže doktor još par nalaza pa će me pustiti kući. Stabilna sam, nisam životno ugrožena. Primam silne neke infuzije, samo ne znam čemu to. Znam ja šta mene boli, znam zašto moje srce treperi i džaba ovde ležim.

Medicnsko osoblje je jako prijatno. Svi su ljubazni prema meni, da na momente pomislim da nisam negde u nekoj privatnoj klinici. Nisam želela ni da pitam, jer ako bi dobila potvrdan odgovor znala bih čije je to delo. Ovako što manje znam, bolje po mene.

Jovana mi je bila u poseti. Ispričala mi je da me je našla na podu, bez svesti. Dozivala me je i drmala, ali nisam reagovala. Kaže toliko se uplašila za mene, da je i njoj pozlilo. Svi su se uplašili, direktor pogotovo. Odmah su zvali hitnu pomoć. Čak je i Petar odmah dojurio. Kaže bio je van sebe, urlao je na vozača saniteta, na direktora, pa čak i na Jovanu. Cele noći je presedeo u hodniku ispred moje sobe. Obilazio me je par puta dok sam spavala. A onda je doktor zabranio posete na par dana, dok se ne ispita sve detaljno. Jedino je posetu dozvolio mojoj Jasmini, i ako sam ih zamolila da joj niko ne javlja. Znala sam da će se isprepadati i plašila sam se za njeno zdravstveno stanje. Ali Jasmina se držala, uvek sa osmehu na licu. Znam da je bila zabrinuta, ali je svoj strah i brigu vešto skrivala.

Svakih pola sata me zove, samo da proveri da li ima nešto novo i da li sam dobro. Donosi mi svakog dana ručak. I samo me grdi kako ništa ne jedem. Nije me ništa pitala, ali sumnjam da sve zna. Ne znam, osećam. Ima neki pogled u njenim očima,kao da ponovo sve zajedno sa mnom proživljava.

Jedino kome sam ispričala sve bila je Jovana. Dugo me je grlila i tešila. Nije mogla da poveruje da mi je takve stvari prećutao. Nisam ni ja mogla, ni da poverujem ni da razumem. Ovoga puta nisam imala ni jedno opravdanje za njega. Slutila sam da krije tajne, samo nisam slutila da je ta tajna toliko važna. Nisam ni slutila da može da bude tako djubre. Prema meni. Prema svom detetu. Nisam slutila da ću zavoleli čoveka koji tako liči na mog oca. Na Mila. To me valjda i slomilo. Ni brak, ni žena. Već taj mali dečak koji je željan očeve ljubavi.

Trudim se da što manje na to mislim. Doktor mi je zabranio stres. Ako to uopšte i može da se zabrani. Nije dolazio više, ali znam da je svakog dana u kontaktu sa doktorom. Lično mi doktor rekao, pa sam ga zamolila da mu ne dozvoli posetu ukoliko bude tražio. Nemam želju da ga vidim. Ne znam ni kako bih reagovala, plašim se da bi to pogoršalo moje stanje. A jedva čekam da izađem kući. Ne volim bolnice. Do duše nikad nisam ni ležala, retko kad i idem lekaru. A ovih pet dana koliko sam ovde, su mi najgori dani u životu.

Jutros sam bila na skeneru. Čekam da stignu rezultati. Kaže doktor da je sve u redu. Ponovo su mi radi EKG. Nije bilo promena. Očekujem da me puste kući.

- E pa Emilija draga, stigli su rezultati skenera.

Misli mi prekide doktor.

- Imala si sreće, sve je u redu. Što znači da si zdrava, samo si bila pod jakim stresim. Doživela si neki veći šok, pa pod njegovim uticajem svašta je moglo da se desi. Zato kada izađeš, moraćeš da se izoluješ od svega. Nema posla, nema provoda, kafana, alkohola. Strogo mirovanje, i mimo stresa.

- Pa kada ću moći kući?

- Koliko već danas. Samo da otkucam otpust. Za kontrolu ćemo se naknadno dogovoriti. Nadam se da smo se razumelil.

Klimnula sam glavom, vidno raspoložena što konačno idem kući. Uzela sam telefon da javim mojoj Jasmini kada sam čula doktorov glas.

- Još nešto.. ne znam u kakvom si odnosu sa Petrom, ne znam da li je on razlog tvog boravka ovde, ali vidno je to da se ti uznemiriš čim se njegovo ime spomene. Ovo sada ti kažem kao prijatelj, ne kao doktor. Čuvaj sebe. Moj savet ti je da ga ne viđaš do daljnjeg dok se skroz ne oporaviš i dođeš sebi. I dok ne budeš spremna da se suočiš sa njim oči u oči. Ako ti zatreba pomoć od strane psihijatra, znam odličnog doktora. I nije sramota, upamti to. Ajde sad pakuj se pa da te puštamo odavde.

Pomislila sam u sebi, znam ja doktore i sama sve to. I ne, nije meni potreban psihijatar. Znam šta mi je činiti. Uzela sam torbu i počela da pakujem stvari. A onda sam javila Jasmini, koja mi je rekla da ne brinem ništa i da će biti par dana kod mene u stanu. Da će me paziti i maziti kao kad sam bila dete. I stvarno sam poželela da opet budem dete.