Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 44 ~

Kada sam isplakala sve suze ovog sveta, rešila sam da tugu lečim sa bocom belog vina. Smejala sam se samoj sebi dok sam posmatrala sopstveni odraz u ogledalu. Da li se ovo moja prošlost sveti mojoj sadašnjosti? Bivši dečko mi je rekao da odlazi od mene, a onda mi je moj sadašnji dečko rekao da ga ne čekam. Ironija, zar ne ? Smejala sam se, a istovremeno samu sebe žalila. Da li sam ja to od sopstvenog života napravila rijaliti? Komediju? Dramu? Tužno, ali istinito. U kom trenutku sam izgubila samu sebe? U kom trenutku sam ispustila konce kojima sam upravljala svojim životom? Da li sam toliko pogrešnih koraka napravila u svom hodu, da više ne znam ni kako se korača?

Stajala sam na prozoru, upijajući svežinu vazduha. Gledala sam puste ulice Beograda. Gledala sam tamno nebo bez zvezda. Gledala sam decembar koji je ledio. Gledala sam tugu koja se uvlačila u ulice grada poput nekog nevidljivog plašta. U svemu tome tražila sam njega. Njegov odraz, njegov glas. Beograd je bio tako tih. Vazduh koji je mirisao na sneg. Moje telo koje je gorelo. Bila sam željna njegovih usana. Bila sam željna njegovog mirisa, koji se uvlači u moju kosu. Njegovih nežnih i toplih ruku koje se spuštaju po čitavom mom telu. Ubijalo me je nedostajanje. Želja koja je u meni rasla. Tako sam ga želela. Da prstima predjem preko njegovih usana, da se izgubim u boji njegovih očiju, da osetim toplinu njegovog tela, otkucaje njegovog srca.. Bolela me je ova daljina. Želela sam da ga nazovem, ali sam se plašila da ću umesto njegovog glasa čuti njen.

Sećanje, to je sve što mi je ostalo. Odlutam tako u trenutke u kojima sam bila njegova. Tražim u njima utehu, ali i ta uteha ne traje dugo. Na moje čekaću te ništa nije rekao. Ćutao je. Nije tražio da ga čekam, ali znao je da ću ga čekati. Znao je koliko ga volim. Znao je da je moja najveća slabost. Znao je da mu pripadam. I to još od prvog pogleda, od one večeri kada je moja ruka osetila toplinu njegove. Proverala sam njegov instragram nalog. Ni jedne nove objave. Silno sam kopala samo da bih bilo šta o njemu saznala. Da li mi je to pomoglo? Ne, to me je učinilo nemoćnom. A sve što sam trebala da radim jeste da čekam. Da budem strpljiva. Da verujem u nas. Da verujem u njega. Samo... plašila sam se da čekam uzalud. Da ga više nikada neću videti. Da ga više nikada neću zagrliti. Da ću ga ostati željna. Plašila sam se budućnosti i godina koje dolaze. I pitala se šta me u njima čeka?

Pitala sam se da li se sa ovim strahom i moja Jasmina suočavala kada je čekala Mila da se vrati? Čekala ga je toliko dugo, a ponekad pomislim da ga još uvek čeka i da mu se još uvek nada. Da li sam se ja to pretvorila u svoju majku? Da li sam ja to doživela njenu sudbinu? I da li sam opet za sve Mila krivila? Jesam.

***

Marko me je jutros pozvao da dodjem do klinike. U njegovom glasu bilo je nešto što me je plašilo. Mrzovoljno sam ustala iz kreveta i spremila se na brzinu. Ove nedelje sam radila drugu smenu, te sam imala dovoljno vremena da odem do klinike i saznam o čemu se radi.

Morala sam da se vratim životu i obavezama. Koliko god mene bolelo odsustvo čoveka koga sam volela, život je tekao daljim tokom. Morala sam da budem ponovo Ema koja svaki dan odlazi na posao, radi sa strankama, proverava kvalitet rada drugih kolega. Ema koja pije nekoliko kafa na dan, koja ponekad zapali po koju cigaretu. Ema koja posle posla ide do majke na ručak, koja se ponekad svadja sa sestrom. Ema koja vozi i koja psuje Beograd i gužvu. Ema koja je bila pre nego što je upoznala Petra. Morala sam da se trgnem iz ovog očaja, jer me je bilo sramota. Da, bilo me je sramota jer sam se ponašala kao nezrela i razmažena klinka. Odrasla sam uz najhrabriju ženu na svetu, a u šta sam se ja pretvorila.. Cmizdravicu. Eto. Bilo me je sramota da pogledam svoju Jasminu i da joj kažem koliko sam slomljena, kada ona nikad nama nije to pokazala. Morala sam da pronadjem tu snagu u sebi. Morala sam da budem jaka. I da nastavim dalje. Čekaću te Petre, ali neću prestati da živim.

Parkirala sam se ispred klinike, čvrsto rešena da više ne dozvolim da me išta slomi. Marko me je čekao na ulazu u kliniku. Bio je bled, sa izraženim podočnjacima.