Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 41 ~

Ne znam koliko dugo sam sedela u kolima i plakala. Gledala sam u jednu tečku, dok su suze same klizile niz obraze. Nisam se trudila ni da ih zaustavim, pustila sam ih da teku poput najvećeg pljuska kiše. Probile su svoju branu i tekle su kao da ih ništa na ovom svetu neće zaustaviti. Plakalo mi se i morala sam da izbacim iz sebe svu tu tugu koja je u meni bila zarobljena. Reči su me pekle više nego išta. Reči bola, izdaje, mržnje. I tek sada sam valjda postala svesna koliko bola sam joj nanela. Da li sam to želela? Ni sama ne znam, ali da sam svesno počela da se igram sa vatrom jesam. Kao da sam bila željna, pohlepna za nečim što nije bilo moje. Nije. Bilo je njeno, bez obzira na Petrove namere. Nisam smela to da joj uradim. Nisam smela to od sebe da napravim. Ko sam ja? Šta sam ja? Pitanja su me tako gušila. Da li sam zaista postala takva, sebična i zla? Da li zaista ne marim za tuđa osećanja? Toliko nejasnoće u svemu ili se samo plašim da prema sebi budem iskrena. Prokleti živote, prokleta sudbino.

Gledala sam svoj odraz u ogledalu retrovizora i nije mi se svidjalo to što vidim. Bila je to neka druga Ema. Ni sama sebe nisam mogla da prepoznam. I možda je Magdalena bila u pravu, možda sam ja ipak nalik Milu. Bezdušna duša. Udahnula sam duboko. Uzela sam iz torbe kutiju cigareta i zapalila jednu. Nikotin mi je bio preko potreban. Nakon prvog dima mogla sam da osetim kako mi se telo smiruje. Znala sam da sam lagala kada sam rekla da sam prestala da pušim. Još jedna laž u mom životu.

Moram da pričam sa Petrom, moram da rešim ovo moje sranje na neki način. Pokušavam da ispravim stvari, ali samo činim gore. Ni saveti dr Jovanovića nisu toliko konstruktivni koliko mi se činilo. Možda je i on čovek omanuo u svojoj proceni. Možda meni nema pomoći, ja sam poseba vrsta ludila. Pozivam Petra, ali mi se ne javlja. Ponovo okrećem broj, ali mi ovoga puta odbija poziv. I taman kad sam krenula da ostavim telefon stiže mi poruka.

📱Žao mi je Ema, ne mogu sada da pričam. Vuk nije dobro, vodimo ga kod lekara. Javiću se kad budem mogao.

Čitam poruku iznova i iznova pokušavajući da nađem u tih nekoliko redovima bar neko volim te, ali ovoga puta ne pronalazim. Bila je ovo kratka i jasna poruka sa nekom hladnoćom u tim rečima. Znam da je ljut na mene što sam olako odustala od njega i Vuka, ali sam mislila da će me razumeti. Nije mi lako da se tek tako pojavim u detetovom životu i da ga zavolim. Ne umem sa decom i to me tako plaši. Nikad do sada nisam osetila nemoć. Bila sam tako nemoćna da uradim bilo šta, da poravim most koji sam slomila. Falile su mi cigle da ga ponovo sagradim, samo tih cigli nigde nije bilo. Sve što mi je ovoga puta trebalo jeste majčin zagrljaj i njena ljubav. Strahovala sam da će me i ona osudjivati, plašila sam se da ću i nju izgubiti. A to bi me ubilo. Upalila sam kola i krenula prema školi. Moram da vidim Jaminu.

***

Mogla sam da osetim brigu koja se javila na njenom licu kada me je videla u autu parkiranom ispred škole. Ali kao i uvek Jasmina je sve probleme dostojanstveno podnosila, zato ni ovoga puta nije dopustila da je ta briga pokosi. Zabacila je glavi, ljubazno se javila kolegama, mahnula grupi djaka a onda se uputila prema meni. Moja majka. Moj heroj. Ušla je u auto sa osmehom na licu. Mirisala je na vanilu i obožavala sam taj njen miris. Zagrlila sam je bez reči i bilo je to sve što mi je ovoga puta trebalo. Zagrljaj u tišini. Nije me pitala ni kako sam, ni da li se nešto desilo. Kao i svaka majka znala je šta je svom detetu potrebno. Otišle smo na kafu u najbliži kafić. Htela sam da pored kafe popijem i dupli viski, ali sam ga zbog Jasmine preskočila. Nisam želela da je dodatno zabrinjavam. Dosta joj je bilo moje krize bolesnog srca i napada histerije. Zadala sam je previše brige za ovaj kratak period. Ćutala je i strpljivo čekala da počnem da pričam.

- Mama sve sam pogrešno uradila.

Srknula je gutalj kafe, dok joj je pogled lutao ko zna gde. Bila je zamišljena, kao da je tamo negde tražila reči da me uteši.